Zato što Ratko Mladić nije bio političar, nije bio državnik niti čovek koji je tražio vlast i privilegije. Bio je vojnik – general koji je, u najtežem vremenu, stao na čelo vojske i branio srpski narod, Srbiju i Republiku Srpsku.
Zato će na njegov ispraćaj doći ljudi koji u njemu vide simbol jednog vremena, svojih stradalih i poginulih, svojih prognanih i svih onih koji su verovali da se za svoj narod mora stajati onda kada je najteže.
Ako dođe i milion ljudi, to neće biti samo sahrana jednog generala.
Biće to veliki narodni pomen jednoj epohi i svim srpskim žrtvama koje su u njoj stradale.
U duhu Svetog Save, bez mržnje prema bilo kome, ali sa poštovanjem prema svome, poklonimo se mrtvima, pomolimo se za njihove duše i sačuvajmo pamćenje.
Jer narod koji zaboravlja svoje branioce, zaboravlja i deo sebe.
MORAMO SE OTREZNITI – DA VIŠE NIKADA NE OSTAVLjAMO SVOJE VOJNIKE
Ali ovaj trenutak mora da nam bude i opomena i otrežnjenje. Srpski narod više nikada ne sme da dozvoli da oni koji su ga branili, kada prođe rat i kada više nisu potrebni, budu ostavljeni na milost i nemilost političarima i zaboravu… da njima trguju i ubiraju političke poene.
Zar smo zaboravili srpske ratnike iz Velikog rata, koji su posle 1918. godine, sa ranama i invaliditetom zarađenim u odbrani otadžbine, dočekali da prose po beogradskim ulicama?
Zar smo zaboravili sudbinu vojnika Jugoslovenske vojske u otadžbini posle 1945. godine – progone, zatvore, likvidacije i decenije ćutanja?
Koliko još puta moramo da prođemo istu lekciju da bismo shvatili?
Vojnik koji je branio narod ne sme posle rata da postane nepoželjan čovek. Ne smemo dozvoliti da oni koji su nosili uniformu, rizikovali život i stajali na braniku otadžbine, sutra budu ostavljeni bez dostojanstva, dok oni koji su donosili političke odluke prolaze bez posledica.
Moramo se otrezniti.
Ne tražimo da se bilo čiji zločin slavi, niti da se nepravda prema drugima pravda našom nesrećom.
Tražimo samo jedno – da Srbija nikada više ne okrene leđa onima koji su je branili.
Jer ako ne čuvamo svoje vojnike, svoje mrtve i svoje pamćenje, onda smo sami pristali da nam drugi pišu istoriju.
DOKLE ĆEMO SVOJE VOJNIKE PREDAVATI TUĐINU?
Doživeli smo u poslednjem ratu i ono što nijedan ozbiljan narod ne sme da zaboravi – hapsili smo i izručivali sopstvene vojnike i komandante tuđem sudu, često pod pritiskom spolja, zarad političkih poena, obećanja i prihvatanja od onih koji su nas već jednom bombardovali uranijumom i ponižavali.
I što je najbolnije – izručivali smo ih i na Vidovdan. Na veliki srpski praznik, dan koji u našem kolektivnom pamćenju nosi Kosovo, zavet i žrtvu, Srbija je predavala svoje ljude Hagu. Poniženo do bola.
A mi? Ćutali smo.
Ćutali su mnogi koji su morali da govore i pišu. Ćutali su oni koji su se plašili posledica, oni koji su gledali svoje interese, ali i oni koji su mislili da se sve to njih ne tiče. Glas su dizali pojedinci, ali je većina naroda ostala nemoćna pred politikom koja je od državnog interesa često pravila trgovačku robu… i stvarala ponizne podanike od sebe.
I zato danas moramo da se otreznimo.
Nijedna vlast nema pravo da zaboravi da je vojnik čovek koji je juče stajao ispred naroda, a ne ispred političke stranke. Ne sme država da ga se seti samo onda kada joj je potreban, a da ga se odrekne kada dođu pritisci, kamere i zahtevi moćnika.
Kako su samo prošli naši junaci sa Košara i Paštrika… tek pre desetak godina smo ih postavili na mesto gde pripadaju.
Srpski narod je kroz istoriju previše puta plaćao cenu takvog odnosa prema svojim braniocima.
Od invalida Velikog rata koji su posle 1918. prosili po ulicama Beograda, preko tragične sudbine vojnika JVuO posle 1945, pa sve do naših dana – isti obrazac ne sme više da se ponavlja.
Ne tražimo osvetu. Ne tražimo mržnju. Ne tražimo da se zločini bilo koga opravdavaju.
Tražimo dostojanstvo države i poštovanje prema onima koji su je branili.
Jer država koja svoje vojnike predaje kada postanu teret politike, a zaboravlja kada im više ne trebaju, šalje strašnu poruku svakom mladom čoveku koji jednog dana treba da stane u njenu odbranu:
„Kada nam budeš potreban – bićeš naš. Kada nam više ne budeš potreban – snađi se sam.“
Tu lekciju više nikada ne smemo da prihvatimo.
Svoje vojnike moramo čuvati dok su živi, a svoje mrtve poštovati dok god postojimo kao narod. To nije politika. To je moralna obaveza prema precima, prema potomcima i prema samome sebi.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
Ovo me podseća na ono kao kada je udba organizovala pratnju za sahranu zločinca Rankovića,pa se kao slučajno pojavila masa naroda.A šta se priča:https://www.ozonpress.net/drustvo/heroj-ili-kukavica/,,.. Ništa nije slagao,samo treba da se kaže da je iza svega bila udba koja je izmanipulisala ovim zatrovanim komunistom koji nikada nije bio Srbin već samo jugoslovenski titov komunista,koji nije imao nikakvu nacionalnu svest,već samo sprovodilac odluka kpj iz Drezdena https://www.google.com/search?q=odluke+drezdenskog+kongresa+kpj&rlz=1C1GCEA_enRS1218RS1218&sourceid=chrome&ie=UTF-8&amc=1&gs_lcrp=EgZjaHJvbWUyBggAEEUYOdIBCjE2NTk0ajBqMzGoAgawAgHqBwoIARA,,,, .https://s-medijicg.com/kultura/255-is-ri/108054-1928
bio je teški komunista.Tako je Srbima koji su došli iz Srbije da brane Srbe u Bosni skidao naš Srbski grb dvoglavog orla sa krunom.Srbski grb nije hteo nikada da stavi na kapu.Toliko o tom “Srbinu“.O “zaslugama“ drugom prilikom.