Zašto odlazi „neshvaćena elita” ili patetični autošovinizam

0
398
Foto: printscreen ( standard.rs )

Zatrpavaju nas propagandom sa ciljem da nas ubede kako Srbiju napuštaju svi koji nešto vrede, a da smo mi koji ostajemo društveni škart

Ostati ili otići, još su se Mik Džons i momci iz britanske pank grupe Kleš u čuvenoj hit pesmi lomili pred tim teškim i ambivalentnim izborom. U neku ruku, ta dilema i ta odluka dugo su, poput Damoklovog mača, visili nad glavama mnogih pripadnika moje generacije, rođenih kasnih 70-ih ili ranih 80-ih godina prošlog stoleća. Stasavali smo u nevesela i traumatična vremena sankcija, ratova i krvavog raspada države u kojoj smo bili rođeni. Sva pravila, društvene norme i sistem vrednosti koji su važili za naše roditelje, i na kojima su oni vaspitavali nas, odjednom su, gotovo preko noći, izgubili na značaju, a jedino što je bilo izvesno jeste to da su nastupala vremena velike neizvesnosti. Masovni „odliv mozgova” počeo je upravo tokom devedesetih kada su brojni mladi i školovani Srbi odlučili da dezertiraju iz tragične sudbine svoje nacije i da sreću i blagostanje potraže preko granice.

Kada sam, igrom slučaja u inostranstvu, završio gimnaziju u junu 1998. i kada je došlo vreme za upisivanje fakulteta, manje od godinu dana pre nego što je NATO podigao svoje bombardere i zločinački ih usmerio prema srpskim kasarnama, mostovima, bolnicama i školama, činilo se da je odlazak na neki strani univerzitet najracionalniji mogući izbor. U prilog tome govorila je i činjenica da sam, kao svršeni i nagrađivani učenik američke gimnazije, imao u džepu preporuku i poziv na prestižni Džordžtaun univerzitet, kao i mogućnost dobijanja stipendije za studije politikologije i prava.

Budući da mi, kao Srbinu, racinalnost nikada nije bila jača strana, tada sam, na veliko čuđenje mnogih mojih vršnjaka, iz sentimentalnih i rodoljubivih razloga odlučio da se vratim u Srbiju i da upišem Pravni fakultet u Beogradu. Mnogi moji prijatelji i poznanici tada su mislili da sam sišao sa uma i nisu propuštali priliku da mi to saopšte. Dvadeset i kusur godina kasnije, mnogi među njima i dalje misle da sam lud što sam ostao, a ja samo mogu da kažem da se zbog svog izbora nikada nisam pokajao, iako je bezbroj puta delovalo kao da sam tada napravio kobnu grešku.

PROPAGANDNI ODLASCI

Znam mnoge koji su tada postupili drugačije i koji su živote počeli da grade negde „napolju”. Mnogi su uspeli, u smislu da su realizovali neke svoje ambicije, ostvarili solidne karijere i zasnovali porodice, a mnogi baš i nisu, uprkos nastojanjima da nas ubede u suprotno. Neki od njih su se u međuvremenu vratili, dok neki i dalje tvrdoglavo istrajavaju u svom uverenju da je ipak lepše i plemenitije biti neuspešan i nesrećan u belom svetu nego u Srbiji. Bilo kakva generalizacija i valorizacija iskustava onih koji su odlazili bila bi u startu pogrešna, jer su različiti bili razlozi, motivi i očekivanja koji su ljude terali u emigraciju.

Da Vas podsetimo:  Svi (slobodno-zonski) Srbi staće pod jednu šatru

Ipak, ono što je zajedničko uglavnom za sve koji su odlazili tada jeste da je taj odlazak uvek bio posmatran kao stvar ličnog izbora i da nije bilo potrebe da se on brani ili mistifikuje pred ostatkom zajednice. Danas, međutim, kada je opšta situacija ipak neuporedivo povoljnija nego pre dvadeset godina, sa svih strana smo zatrpavani svojevrsnom „propagandom odlazaka” koja ima za cilj da nas kolektivno ubedi da je napuštanje Srbije jedini ispravan, maltene civilizacijski čin, da odlaze svi koji mogu i koji nešto vrede, a da smo mi, koji, uprkos materijalnoj oskudici i negativnoj društvenoj selekciji, ostajemo ovde i borimo se, svi odreda bezubi bednici i zatucani škart iz tamnog balkanskog vilajeta.

PATETIČNI AUTOŠOVINIZAM

„Bež’te deco, samo što dalje odavde”; „Ko poslednji izađe neka ugasi svetlo…”; „Proleće je, a ja u Srbiji”; „Da živimo konačno kao sav normalan svet”; i slične fatalističke mudrosti i samoponižavajuće fraze do te mere su se odomaćile da smo postali poput izvitoperenih ludaka koji se mazohistički hvale i naslađuju sopstvenom propašću. U toj promociji i afirmaciji atmosfere beznađa, pesimizma i defetizma, kao i u mnogim sličnim kampanjama, prednjači beogradski magazin „Nedeljnik”, koji već nedeljama senzacionalistički beleži ispovesti javnih ličnosti, uglavnom iz samozvanog „građanskog” serkla, koje teatralno i demonstrativno napuštaju Srbiju, uglavnom iz politički obojenih razloga.

Sve te ispovesti, koje se čitaju kao mešavina tugaljive patetike i autošovinističkog jeda i ozlojeđenosti, povezuje stav odlaznika da oni ne preuzimaju nikakvu ličnu odgovornost za svoje nezadovoljstvo, već krivicu za odlazak isključivo svaljuju na Srbiju, koja nije bila dovoljno bogata i uređena da zadovolji njihove visoke profesionalne, moralne i civilizacijske kriterijume. Naravno, pomenute moralne i profesionalne gromade takođe nikada i nigde ne vide ni trunčicu svoje odgovornosti za stanje u Srbiji, imaju selektivnu amneziju kada je u pitanju dugi niz godina u kojima je „njihova” politička opcija, pod patronatom stranih centara moći, držala sve poluge vlasti, a oni uživali u brojnim privilegijama takvog statusa. Ne, što se njih tiče, nema njihove krivice za propuštene šanse posle Petog oktobra, oni su svoj deo posla uzorno i nepogrešivo odradili, dali su svoj maksimum i prosvećivali su društvo svojim svetlim primerom, ali glupi i zaostali Srbistan to nije umeo da ceni.

PITANjE (NE)ZAHVALNOSTI

Tako muzičarka Kristina Kovač, koja je uglavnom poznata po sestrinskom pop duetu K2 koji je vrhunac popularnosti doživeo u drugoj polovini 90-ih, nedavno se preselila u Švedsku, gde radi u IT industriji posao koji nema veze sa muzikom i gde je „daleko od traćenja dragocenog vremena i energije na pokušaj dostojanstvenog života pod tuđom dijagnozom”. „Ne dam bre, ni dan više” poručuje ogorčeno ostavljenoj Srbiji Kristina preko Tvitera, a Nedeljnik prenosi njene reči u dramatičnim tonovima. Nije sasvim jasno kome je Kristina bilo šta „davala”, ali sam siguran da je od Srbije, takve kakva je, mnogo toga dobila. Dobila je, ako ništa drugo, besplatno obrazovanje i priliku da izgradi svoje ime u muzičkim i estradnim vodama, čemu je svakako kumovala činjenica da je ćerka poznatog muzičara i kompozitora Kornelija „Bate” Kovača.

Da Vas podsetimo:  Evropljani su organizovali hajku protiv bivših pripadnika OVK

Kristina, doduše, barem nema iluzija da će u svojim četrdesetim godinama napraviti svetsku karijeru u muzici, što se ne može reći za glumca Nikolu Đurička, koji je takođe nedavno najavio odlazak iz Srbije. On u intervjuu Nedeljniku citira jednog svog prijatelja i kaže: „Sad sam počeo da mislim o odlasku iz Srbije, ali bez strasti. Ranije sam hteo da odem, jer ne mogu ovo da podnesem, a sad samo ono – idem…”. Nikola navodno planira da juri holivudsku filmsku slavu, a kao svoj glavni adut verovatno smatra poznanstvo sa Anđelinom Džoli koje je stekao glumeći u njenom antisrpskom filmu „U zemlji krvi i meda” koji se bavi ratom u Bosni.

Pokušaj da se izgradi internacionalna filmska karijera sasvim je legitiman i vredan poštovanja, nekim našim glumcima – doduše daleko boljim i harizmatičnijim od Đurička – to je i pošlo za rukom (Rade Šerbedžija, Miki Manojlović), ali nije jasno čemu potreba da se pritom unizi Srbija koja mu je, opet ako ništa drugo, dala besplatno glumačko školovanje na Akademiji i priliku da se afirmiše u filmovima i serijama koji su snimani novcem srpskih poreskih obveznika.

VUKOJEBINA BEZ „INDI ROKA“

Sličnu nezahvalnost i ozlojeđenost prema Srbiji demonstrirao je i muzički novinar Vladimir Skočajić koji je prilikom preseljenja u Ameriku prošle godine napisao oproštajno pismo „Zašto napuštam Srbiju” koje je okačio na svojoj Fejsbuk stranici. U svom obraćanju naciji, Skočajić kao glavni razlog odlaska navodi činjenicu da nije mogao da živi od puštanja muzike na radiju i pisanja tekstova u „Politikinom zabavniku”, ali se njegov esej malo-pomalo pretvara u autošovinistički traktat o „vukojebini” i „groblju snova” u kojima nema sluha za muzički senzibilitet američkih indi rok bendova i u kojoj partijski i nacionalistički šljam sa falsifikovanim diplomama i starlete sa pačijim kljunovima dominiraju nad izuzetnim pojedincima poput njega.

Skočajić po pitanju patriotizma razmišlja kao neki stari Rimljani, otadžbina je za njega tamo gde mu je dobro, a sam priznaje da „ljubav prema domovini spada u osećanja koja nikada nije imao.” Replicirajući na jedan od Skočajićevih tekstova u Politici, sociolog Slobodan Antonić lepo je definisao suštinu mentalnog sklopa „slučajnih Srba” poput Skočajića: „Reći svojoj porobljenoj zemlji da je ne voliš jer ti ne omogućava da živiš od puštanja ploča i pisanja o muzici – pa to je jednako reći svojoj staroj majci da je ne voliš zato što je siromašna i što ne može da te pošalje na Maldive.”

Inače, Skočajić se, po napuštanju Srbije, skrasio u Ostinu, glavnom gradu američke države Teksas. Ako mislite da je tamo u međuvremenu postao urednik u „Roling Stounu” ili di-džej na nekoj velikoj američkoj radio stanici, varate se. Amerikanci izgleda još uvek nisu shvatili kakav se genijalac i muzički znalac krije među njima, te on za sada radi kao ponosni čistač bazena u jednom sportsko-rekreativnom centru i pasionirano prati politička dešavanja u Srbiji o kojima redovno komentariše na Fejsbuku.

Da Vas podsetimo:  Vraćanje ropstva na mala vrata

Problem se tematikom migracija stanovništva delimično jeste i u tome što se premalo medijskog prostora posvećuje njenoj složenoj, dvosmernoj prirodi. Premda je istina da veći deo migracija čine odlasci u inostranstvo, treba reći da ima i kretanja u suprotnom smeru, odnosno povrataka, s tim da se o njima mnogo manje govori. Postoji značajan broj ljudi u zrelim godinama i starijih koji se vraćaju u otadžbinu razočarani životom na Zapadu. Mnogi od njih su shvatili da su, i pored više decenija života, rada i plaćanja poreza, ostali građani drugog reda u svojim „usvojenim” državama.

ČEMU OMALOVAŽAVANjE?

Lično znam za mnoge takve primere povratnika. Jedan od njih je i moj drugar iz detinjstva Nemanja koji je otišao u Kanadu sa roditeljima kao klinac početkom 90-ih, a sada se vraća kao sveže oženjeni porodični čovek i vrhunski stručnjak za informatičke tehnologije. Zov zavičaja pomešan sa gađenjem nad tekovinama savremenog života na Zapadu učinili su da pre par godina počne intenzivno da razmišlja o povratku koji će konačno realizovati početkom 2020-te. On je uspeo svojim znanjem i preduzetničkim duhom da stvori biznis koji mu omogućava da zarađuje preko interneta, a da mu istovremeno deca odrastaju u Srbiji, gde su svoji na svome.

Isto tako, ne odlaze svi ljudi iz istih razloga, niti su svi odlasci trajni i zauvek. Neki odlaze zbog ljubavi, kao što je slučaj sa mojim kumom koji se ove jeseni preselio u Moskvu zbog jedne ljupke Ruskinje. Neki odlaze da zarade novac koji će kasnije investirati u Srbiji. Neki odlaze na stručno usavršavanje kako bi kasnije svoja unapređenja znanja i veštine stavili u službu svog naroda i države. A ima i mnogo onih koji odlaze iz krajnje nužde, jer nisu u mogućnosti da nađu nikakav posao i prehrane svoju decu. Osuđivati takve nevoljnike bilo bi licemerno i nepravedno, kao što bi bilo nepošteno pretvarati se da je u Srbiji sve bajno i da apsolutno niko nema razlog da razmišlja o odlasku. Na kraju krajeva, svako je gospodar svoje sudbine i slobodno može da odlučuje o svom životu.

Samo, ako idete, za početak nemojte od svog odlaska praviti društvenu temu i omalovažavati Srbiju i nas koji u njoj ostajemo. I gledajte da se jednog dana vratite, bar malčice mudriji i plemenitiji nego što ste bili kada ste otišli.

*Marko Tanasković je književnik, publicista, bivši zamenik glavnog urednika u časopisu ,,Vodič za život“ i autor romana ,,Oluja“. Ekskluzivno za Novi Standard.

Marko Tanasković
Izvor: Novi Standard

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime