- EU neće da vidi torturu nad Srbima na Kosmetu, niti uskraćivanje osnovnih ljudskih prava.
- Taj negativan odnos prema Srbiji ogleda se i u činjenici da je naša zemlja jedina od svih bivših i sadašnjih kandidata s jasno definisanim poglavljem 35, koje se odnosi na takozvano Kosovo, i bez napredovanja u njemu nema otvaranja drugih poglavlja ili klastera.
- Štaviše, od Srbije se, naročito u poslednje vreme, najdirektnije traži da prizna „Kosovo”, ignoriše se principijelan stav Beograda o kompromisu. Prištini se daju potpuno „odrešene ruke” da protera Srbe i takav je prećutan stav celog Zapada.Ignorišu se Rezolucija SB UN i Kumanovski sporazum; Zapad i EU „oblikuju” taj deo srpske teritorije kao samostalnu državu grubo gazeći međunarodno javno pravo.
Prema poslednjem istraživanju agencije Ipsos, podrška građana evropskim integracijama nikada nije bila manja: za EU se izjasnilo 35 odsto ispitanika, što je na istorijskom minimumu, za razliku od avgusta prošle godine, kada je naklonost evropskom putu iznosila 57 procenata. Strmoglav pad podrške ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje. Posledica je višegodišnjeg delovanja briselskih birokrata prema našoj zemlji. Oni koji pojačan evroskepticizam tumače sukobom u Ukrajini, po mom mišljenju, samo su delimično u pravu. Razočaranje politikom EU nije od 24. marta, kad je počela „specijalna operacija”, već traje duže od decenije. Godinama je EU sama sebi srozavala ugled i iskazivala nedobronamernost prema Srbiji. To što Brisel od izbijanja ukrajinske krize našu privrženost Evropskoj uniji gotovo isključivo meri „mržnjom” prema Rusiji prelilo je čašu i ponovo oživelo zahteve da naša zemlja odustane od evropskih integracija i zauzme kurs političke neutralnosti, što se pokazalo i pomenutim istraživanjem.
Građanima Srbije je dosta nedoslednosti EU, licemerja, dvostrukih standarda, neskrivenog antisrpskog stava, obmana. Umesto datuma za ulazak u EU, Beogradu stižu samo pritisci i ucene da se bespogovorno priključi odlukama Brisela, uprkos činjenici da je naš evropski put i dalje u dubokoj magli i funkcioniše po principu pokretne mete. Ne naziru se ni okvirni rokovi kada bismo mogli da se približimo članstvu u EU. Briselu se ne može verovati. Pokazao je svih proteklih godina da nije pouzdan garant dokumenata potpisanih pod njegovim svodovima. Smenjivali su se komesari za spoljnu politiku, od Ketrin Ešton, preko Federike Mogerini, do sadašnjeg Borelja, a ništa se ne menja, štaviše, antisrbizam je izraženiji. Briselski sporazum, ispod kojeg stoje potpisi Ketrin Ešton i zvaničnika Beograda i Prištine, nije sproveden u delu koji se odnosi na osnivanje ZSO. I tako je već deset godina.
EU neće da vidi torturu nad Srbima na Kosmetu, niti uskraćivanje osnovnih ljudskih prava. Taj negativan odnos prema Srbiji ogleda se i u činjenici da je naša zemlja jedina od svih bivših i sadašnjih kandidata s jasno definisanim poglavljem 35, koje se odnosi na takozvano Kosovo, i bez napredovanja u njemu nema otvaranja drugih poglavlja ili klastera. Štaviše, od Srbije se, naročito u poslednje vreme, najdirektnije traži da prizna „Kosovo”, ignoriše se principijelan stav Beograda o kompromisu. Prištini se daju potpuno „odrešene ruke” da protera Srbe i takav je prećutan stav celog Zapada. Ignorišu se Rezolucija SB UN i Kumanovski sporazum; Zapad i EU „oblikuju” taj deo srpske teritorije kao samostalnu državu grubo gazeći međunarodno javno pravo.
EU neprestano od nas traži da se priklonimo njenim „principima i vrednostima”. A da li su „principi i vrednosti” licemerje, cinizam, nepoštovanje međunarodnog prava? Treba li podsećati da su nas „zapadnjaci” (EU predvođena Amerikom) bombardovali grubo gazeći međunarodno pravo koje bi trebalo da bude sastavni deo tih njihovih „principa i vrednosti”? Treba li podsećati na njihovo ponašanje u vreme migrantske krize, na izraženu ksenofobiju, na početak pandemije, kad su poput pirata krali respiratore, zatvarali granice, do aktuelnih trenutaka u vezi sa sukobom u Ukrajini, pri čemu je veoma jasno da EU više nije svoja. Ona je postala vojna organizacija, a ne građanska unija, koja je izgubila identitet, ako ga je ikada i imala. U odnosu prema Srbiji jasno iskazuje netrpeljivost. To potvrđuju izjave zvaničnika EU, ali i nekih „ratobornih” evropskih poslanika poput Viole fon Kramon, koja ne skriva mržnju prema srpskom narodu. Takva mržnja našla se i u zvaničnim dokumentima – deklaracijama i rezolucijama EP, u kojima se napada SPC jer neguje „tradicionalne porodične vrednosti”. EU nas neće kao partnera i ravnopravnog člana, već kao svoju koloniju. Poznati nemački političar Vili Vimer još 2000. godine, u pismu tadašnjem nemačkom kancelaru Šrederu, preneo je stav Amerike na sastanku NATO-a u Bratislavi, koji je postao deo zaključaka: „Srbiju treba neprestano držati daleko od EU”.
Građani Srbije su sve to prepoznali. Zato je podrška evropskom putu doživela pad. Sa stalnim pritiscima, pretnjama, uslovljavanjima da moramo bespogovorno da se pridružimo spoljnopolitičkom kursu EU, iako poglavlje 31, koje to definiše, nije ni taknuto, pojačavaće skepticizam prema EU.
