Bećković: Zašto sam za kralja i monarhiju

Akademik Matija Bećković je još davno u intervju za NIN objasnio zašto je za kralja i monarhiju i zašto smatra da je kraljevina Srbija kruna demokratije za naš narod

U prošlom broju NIN je otvorio temu o Srbiji i monarhiji. Koje su prednosti monarhističkog društvenog uređenja? Na ta pitanja odgovara član Krunskog saveta akademik Matija Bećković.

Da li je monarhija izlaz za Srbiju?

– Onaj ko prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića dočeka na surčinskom aerodromu, preda mu ključeve njegove kuće na Dedinju i pred kamerama sveta spali ukaz kojim ga je Tito ispisao iz Srba, lišio državljanstva i imovine još dok je bio u kolevci, ući će na velika vrata u istoriju srpskog naroda. Nema jednostavnijeg gesta kojim bi se okončao građanski rat, stavila tačka na neslavnu prošlost, sišlo sa stranputice i okrenuo novi list svetlije budućnosti Srbije. Niko sa manje napora ne bi postigao više. Ne znam kako bi se takav gest mogao osporavati. Ne bi to bila pobeda jednih nad drugima, nego pre pobeda svih nas nad nama samima. Kralj je kralj svima. Ko bi tu mogao biti na gubitku osim laž i nepravda, a ko na dobitku osim zdrav razum i istina. Obnovom svog viševekovnog državnog uređenja zasnovanog na širokim i čvrstim temeljima modernog građanskog društva, Srbija bi se vratila na ono mesto među državama na kome je nekada bila, pa ga je izgubila. Drukčije se vratiti neće. Razlozi da se to ne učini mogu biti samo ideološki, a ideološke strasti, znamo, nadjačavaju i najrazumnije razloge.

Znate da je mnogo onih koji nisu pristalice ni monarhije, ni kralja?

– Reč je o principu, a ne da li je neko za monarhiju ili nije, voli li ili ne voli kraljeve i kralja. Zato za monarhiju danas nisu samo rojalisti nego svi demokrati i protivnici nasilnog preuzimanja vlasti, svi koji prihvataju istine starije od naše samo(volje), svi koji poštuju privatnu svojinu i ljudska prava. Možda je zato najviše pristalica monarhije u Srbiji među mladim ljudima, jer su najmanje zatrovani i najlakše razumeju o čemu je reč. Ko je nasilju jednom rekao da nema razloga da se ikada i igde zaustavlja…

Razume se da nije reč o odbacivanju republike, niti o poricanju republikanskoga uređenja. Svi znamo da su mnoge republike danas uzorne demokratske države. Ali postoje države u kojima je republika prirodno stanje, kao što je u drugima prirodno stanje monarhija. Ovde je reč samo o Republici Srbiji i načinu kako je uspostavljena.

Republika je u Srbiju došla zajedno s komunizmom i nema razloga da zajedno sa njim i ne ode. Ona i nema druge istorije, osim istorije Komunističke partije Jugoslavije. Već sam negde rekao da je Tito Stevan Nemanja Republike Srbije, a u tom slučaju Kardelj je njen Sveti Sava. Zato je i današnja Republika Srbija nastavak Titove vladavine i oblik čuvanja njegovog dela. I mora slaviti 29. novembar, jer drugog rođendana nema, i držati na snazi ukaz koji ona nije ni donela. Ukaz kojim je poništena sva njena državna tradicija, a Srbija postala gola dolina, izjednačena sa novokomponovanim državama i nacijama. Rizikujući da budem patetičan, moram reći, Jajce je poništilo Kosovo, i tako Kruševac i Orašac, Topolu i Smederevo. Jedan tuđinac i apostata utulio je Srbima sveću koja je gorela osam vekova. Nije se to dogodilo nikom drugom. Bio je to prvi slučaj da je jedan narod uzeo za svog vođu neprijateljskog vojnika i ne treba se čuditi ničemu što je učinio. Čudno bi jedino bilo ako bi Srbija danas imala više obaveza prema njemu nego prema Nemanji i Svetom Savi.

Ipak, pola veka zvali smo se republika…

– Jednom nezakonito – uvek nezakonito. Lenjin je to znao i osećao i zato nije ubio samo cara, nego i carevo dete u kolevci. Znao je da će se, ako od Romanova ostane i živo uvo toga uveta, Rusija toga setiti, ako se ikada spasi i seti same sebe. Jedino nije predvideo da će, koljući cara i carsku porodicu, Rusiji dati nove svece i mučenike. Josipu Brozu Karađorđevići nisu bili pri ruci, pa se morao zadovoljiti ukazom koji ih je lišio državljanstva, zabranio povratak u zemlju i dokopao se njihove imovine. Da je to pitanje rešio kao Lenjin, i da Srbi nemaju prestolonaslednika, to pitanje bi bilo skinuto s dnevnog reda. Kruna se ima ili nema, kupiti se ne može. Zato nam je preostalo ili da poštujemo Titovo delo, i njegovo zakonodavstvo, ili da ga odbacimo zajedno s Titom. Srbija ne može postati demokratska država sa bezakonjem u svojim temeljima. Čija bi ona mogla poštovati ljudska prava i privatnu svojinu, ako ne poštuje pravo i svojinu one porodice koja je stvorila modernu Srbiju i za koju je vezan i sam pojam Srbije i srpstva.

Krune i dinastije, često se čuje, pripadaju prošlosti; nije li to anahronizam?

– Za narode koji je imaju, dinastija predstavlja neocenjivu vrednost. Zašto bi ona u Srbiji manje vredela nego u drugim evropskim kraljevinama. Zašto nikome ne pada na pamet da predloži da se monarhije odrekne Belgija ili Holandija, ili Švedska, ili Norveška, ili Danska… To su bogate, demokratske zemlje, šta će im još i kruna? A treba da je se odrekne unazađena i osirotela Srbija, koja možda ubedljivijeg dokaza svoje državne verodostojnosti i nema.

U zemljama koje ste pobrojali kruna je svedena na simbol. Da li bi to bio slučaj i sa Srbijom?

– Pored postojećih osam, Srbija bi bila deveta evropska kraljevina. Kakva bi kraljevina Srbija bila, najrečitije svedoče postojeće evropske kraljevine. Nema očiglednije nastave, ni rečitijeg objašnjenja. Bila bi onakva kakva je Španija, kakva je Švedska, kakva je Danska, kakva je Norveška, kakva je Holandija. I položaj kralja bio bi isti onakav kakav je u ovim zemljama. Nema razloga da bude drukčiji, nije naš kralj manje kralj nego njihovi, niti je Srbija manje kraljevina nego one. I nije reč o povratku u devetnaesti vek, ni o restauraciji prošlosti, nego o ulasku u 21. vek, o kraljevini i kralju po meri današnjih ljudi i našeg vremena. Često se kaže da je uloga današnjih evropskih kraljeva simbolična. A zar je simbol malo, i zar bi taj simbol jedinstva i trajanja jemstva u stalnosti i zakonitosti za Srbiju i Srbe bio suvišan? I šta ima moćnije od simbola? Možda bismo mogli pitati Karla Bilta, Filipa Gonzalesa, Van den Bruka, Ovena i Stoltenberga, ili Petersona, jer su sve to visoki predstavnici evropskih kraljevina, zaduženi za davanje pouka sumnjivim socijalističkim demokratama. Da je ovde kralj, možda bi se kraljevi lakše dogovorili. Evropske kraljevine su zemlje koje su i po svojoj veličini najsličnije Srbiji. Ne znam kako bismo se drukčije našli u krugu tih zemalja.

Koja je razlika između naših predsednika republika i kralja?

– Ako se sme reći, Srbi su kraljevski narod. Zato oni i predsednike republika doživljavaju kao kralja. Ali takvih kraljeva, kakvi su se ustoličili u socijalističkim republikama, više ni u jednoj kraljevini nema. Niti je ko više kompromitovao republiku nego oni. Čini se, bilo bi manje problema kada bi nekome od njih palo na pamet da se proglasi za kralja. Najvažniji uslov koji ispunjavaju jeste da nisu pravi, a najveći otpor da kralj bude kralj je baš u tome što nije lažan. U lažnoj državi ne može ništa biti istinito.

Da li bi, recimo, postojeća vlada bila moguća u monarhiji?

– Mogla bi biti kraljevina i socijalistička vlada, pa i komunistička, ako bi oni dobili na izborima.

U prošlih 50 godina gotovo je zaboravljeno šta je monarhija i kako izgleda.

– Pitanje monarhističko je najmanje stranačko i političko, a ponajviše pravno, teološko, etičko i metafizičko. Rasprave o monarhiji i republici traju vekovima, i o tome su već ispisane čitave biblioteke knjiga. Ali ovde ne pretendujemo da dodamo svoju reč raspravama o monarhizmu, kakve je pisao Hobs ili Dante, ili u naše vreme Eliot. Rekli smo već da je reč o principu, da nije reč o prošlosti nego o budućnosti, i, najzad, to je i čisto praktično pitanje. Zato bi, možda, bilo najlogičnije da na to pitanje odgovori kompjuter. Neka on kaže šta Srbija uspostavljanjem monarhije gubi, a šta dobija.

Šta je sa Crkvom; ona se o ovom pitanju nije izjasnila?

– Za Srpsku crkvu ovo pitanje je od presudnog značaja. Kako je napisao episkop budimski, Srbima su prvog dvoglavog orla predstavljali lično Sveti Sava i sveti Stefan Prvovenčani… Crkva ne može pomazati sve članove parlamenta, niti predsednika Republike, na četvorogodišnji mandat, ali može samo jednu ličnost koja se javno pokorava caru svih careva i ulazi u oltar da se pričesti zajedno sa sveštenstvom.

Poslednjih pedeset godina jedini je period u srpskoj istoriji kada su kruna i oltar bili razdvojeni, i kada je preko kraljevskog trona u srpskim crkvama stajala prevezana vrpca. Taj tron se zida i u novim hramovima i odmah prevezuje vrpcom kao da nema ko da sedne u njega. Zato se nadam da će Crkva reći svoju reč i o ovom prevažnom pitanju.

Milivoje Glišić

Bašta Balkana / NIN, 03/21/97