Srbi o Albancima znaju premalo. Neznanjem i neobaveštenošću nećemo stići nigde u sudaru sa narodom od čije nam mafijaško-političke oligarhije preti najveća opasnost. Kada ste, uostalom, poslednji put nešto pročitali o katedri za albanologiju u Beogradu?
Srbija u Albaniju, ali i u svoju južnu pokrajinu, smesta treba da pošalje hiljade, desetine hiljada „dronova“. Pre nego što prosečnoj NVO aktivistkinji u ovom pasusu skoči pritisak i udari pena na usta nepoljubljena, moram naglasiti da ne mislim na naoružanje ili bespilotne letelice sa transparentom, koji bi likovno uobličili i tekstualno opremili aktivisti nekog od mesnih odbora SRS u Žitorađi.
Srpski „dron“ iznad Albanije i naše južne pokrajine, koji je u ovom tekstu čista metafora, morao bi da bude spoznajni. Nikako vojni ili stranački. Ne bi bio čak ni mehanički. Bio bi naučno-istraživački.
Šiptarski bašibozuk (ne čitaj: ceo albanski narod!), tačijevsko-haradinajskog tipa, služeći juče Turke i Nemce, a danas Amerikance, ipak nije predodređen da vlada Balkanom. Ali, umesto afektivnog, a hroničnog nasedanja na džiberske provokacije tog kriminalno-političkog miljea, komšije treba konačno da upoznamo i proučimo.
Šta, uostalom, znate o katedri za albanologiju Univerziteta u Beogradu? Priznajem da ne znam ništa. Znate li ikakav njen javni doprinos rešavanju srpsko-albanskih odnosa? Ne znam ni jedan. Zatim, instituti… Koji je naučno-istraživački institut ponudio bilo kakve životne odgovore na izazove srpsko-albanskih odnosa?
O srpsko-albanskim odnosima napisani su milioni stranica teksta. U njima, čast izuzecima, nije rečeno ništa. Mi današnje Albance takoreći ne poznajemo. Kako onda mislimo da živimo pored njih narednih sto godina?
Što je još važnije, kako mislimo da povratimo Kosovo i Metohiju i zaštitimo svoju manjinu u samoj Albaniji? I kada će Srbija iz stranačko-oportunističkog iskoračiti u državno-odgovorni, institucijama utvrđeni poredak društva u kojem se umesto stranke ceni znanje, a umesto vlasti – država?
Nebrojena su iskustva Turske u odnosima sa Albancima. Od brojnih vezira i naseljavanja Albanaca na srpske teritorije, do bašibozuka koji je, sa slabljenjem Otomanske imperije, počeo da napada i Tursku kao državu. Zatim, iskustva Austrije i Italije. Potom, iskustva Kraljevne Srbije i kasnije Jugoslavije.
Koliko Srba danas govori albanski jezik? Koliko Srba zna da nabroji sve šiptarske pobune protiv naše vlasti? Ko zna da nevede ime makar jednog albanskog pisca? Koliko kvalitetno pratimo šta se dešava u albanskoj književnosti, nauci, novinarstvu? Kakva im je alternativna scena? Šta mi radimo osim, što bi evroatlantisti rekli, „hejtujemo“? Kada ćemo sa Albancima uspostaviti kulturne veze, koje sežu makar dva koraka ispred idiotskih, politički motivisanih „gostovanja“ koje organizuju evoatlantisti?
Ovde sam već pisao da mlada Albanka sa Kosova i Metohije više ne živi u rodovskoj zajenici. Ona više ne želi da bude mašina za rađanje. Volela bi da joj muž, mlad Albanac, ima normalan posao, umesto što žive u bedi mržnje i mržnji bede. Zašto Srbija nije u stanju da se obrati mladoj albanskoj majci, da vidi kako ona razmišlja i šta želi za svoju decu?
Na žalost, nisam optimista. Incident sa bespilotnom letelicom pokazao je da je Srbija bezbednosno-obaveštajno šuplja. Kao što ne ume da se kolektivno obrati Albancima i prikupi informacije o njima, koje bi insitucionalno obradila i izvela zaključke, vlada je podjednako traljava i kada govori o incidentu sa „dronom“.
Kaže se, naime, da je incident pažljivo i dugo planiran, ali se ne kaže zašto onda nije otkriven i sprečen. Kao što organi bezbednosti nisu uradili svoj deo posla, ne doznajući važne bezbednosne činjenice, srpsko društvo u celini decenijama radi to isto. Ne upoznaje i ne razume komšije od čijih mu mafijaško-političkih struktura preti najveća opasnost.
Talog koji se neznanjem (nepoznavanjem) nakupio u srpskom društvu, danas pokušava da se oslobodi paljenjem džamija i razbijanjem izloga poslastičarnica u vlasništvu Goranaca, koji uopšte nisu Albanci i žrtve su. Uostalom, reče mi jedan od poznanika pre neki dan: nemamo mi od posla vremena za knjigu, a stopa nezaposlenosti nikad veća. Zato, ciglu u ruke pa u izlog! Tako je najlakše, do duše i najgluplje.
Branko Žujović