Politička sudbina jednog naroda ne može da bude unutrašnje pitanje drugog naroda i njegove države.
Ovo je, posredna, gotovo aklamativna, poruka ispitanika iz istraživanja „Odbrojavanje – stavovi srpske zajednice o tekućim pitanjima“ koje je „Humani centar Mitrovica“ realizovao tokom februara, marta i aprila 2023. godine.
Inače, rečenicu s početka, izgovorio je – naravno, aludirajući na poziciju svoga naroda, početkom devedesetih godina prošlog veka – (albanski kosovski) akademik Gazmend Zajmi, a kao lajt-motiv svoje političke (tada ne i nasilne) borbe često su je citirali nekadašnji lideri kosovskih Albanaca Fehmi Agani i Ibrahim Rugova.
Glavni cilj ovog istraživanja bila je analiza postojećih prilika i niza događaja koji su se desili u vrlo kratkom periodu (od sredine 2021), a čija je posledica bila i jeste izazivanje velike uznemirenosti i osećaja nesigurnosti kod pripadnika srpske zajednice (naročito one na severu Kosova). Analizirani su i stavovi ispitanika o tim zbivanjima, odnosno kako građani srpske nacionalnosti vide i doživljavaju te događaje koji direktno utiču na način i kvalitet njihovog života.
Reč je o anketnom terenskom istraživanju licem u lice, uz učešće 175 ispitanika koji žive severno od reke Ibar i 125 koji žive južno od Ibra. Takođe, rađeno je i istraživanje tri fokus grupe (jedna grupa ispitanika koji žive severno, jedna južno i jedna mešovita, sa učesnicima s obe strane Ibra), sa ukupno 20 učesnika, kao i nekoliko dubinskih intervjua sa sagovornicima koji učestvuju u društveno-političkom životu srpske zajednice na KiM.
Što se tiče starosne dobi, među ispitanicima je bilo 18 odsto onih između 18 i 29 godina života (dob najpodložnija napuštanju Kosova); u starosnoj dobi od 30 do 65 godina (to su oni koji bi trebalo da budu „motor“ društva, ali i oni pokazuju veliku sklonost sklanjanju na mirnija mesta) je bilo 63 odsto anketiranih; a u populaciji građana starih više od 65 godina (oni najređe odlaze za KiM, a najredovniji su na izborima) bilo je 19 odsto ispitanika.
Tematski je istraživanje sagledalo tri aspekta procesa.
Prvi deo istraživanja se bavi događajima koji se tiču srpske zajednice na KiM. Fokus ovog dela istraživanja je bilo otkrivanje izvora uznemirenosti i nesigurnosti i prilika za sagledavanje celokupne slike bezbednosnog okruženja srpske zajednice na KiM.
Drugi aspekt istraživanja je analizirao preovlađujuće prakse u reagovanju političkih predstavnika srpske zajednice ka odgovor na događaje, odnosno vrste donesenih odluka povodom tih događaja.
Treći deo analizira dinamiku odnosa građana prema događajima bez obzira da li su politički predstavnici u tom trenutku postojali ili ne.
Na pitanje „Kako biste definisali svoj i položaj svoje zajednice u kontekstu bezbednosti?“, svega jedan (1!) odsto je odgovorilo da se oseća potpuno bezbednim, 32 odsto se oseća tek „donekle bezbednim“, a čak 67 odsto Srba sa KiM – nebezbednim!
Da je rešenje u vezi sa primenom rešenja za saobraćajne tablice dobro, smatra samo dva (2) odsto anketiranih; dok svi ostali ili „ne razumeju i ne podržavaju“ to tešenje ili se (čak 51 odsto građana) „osećaju prevarenim“?!
Na pitanje „Kako gledate na izgradnju baza specijalnih jedinica na severu Kosova?“, tek dva (2) odsto ispitanika odgovara da su to „regularne aktivnosti“; 26 odsto to vidi kao „demonstraciju moći i dominaciju kroz kršenje procedure eksproprijacije“; njih 34 odsto vidi baze kao „poruku srpskoj zajednici“, dok 36 procenata anketiranih baze oseća kao „bezbednosnu pretnju srpskoj zajednici“.
Da je prihvatanje francusko-nemačkog predloga „dobar pravac“ kojim treba da se ide, pozitivno odgovara samo jedan (1!) odsto ispitanika; kao „dobru inicijativu koju treba doraditi“, to vidi sedam odsto anketiranih; da je to „prazan papir koji nema budućnost“ odgovara 24 odsto ispitanih; kao „apsolutnu pretnju opstanku srpske zajednice na Kosovu“ ovaj papir razume 31 odsto, dok ga kao „akt izdaje“ vidi 35 odsto ispitanika.
Da će implementacija francusko-nemačkog plana „dovesti do pozitivnog rešenja za budućnost srpske zajednice“ na Kosovu, takođe veruje samo jedan (1) odsto anketiranih; da će to „popraviti situaciju na terenu“ veruje četiri odsto; 15 odsto smatra da će implementacija „dovesti do negativnog rešenja po budućnost srpske zajednice“; 21 odsto misli da će se „situacija na terenu pogoršati“; 24 odsto ispitanika smatra da će implementacija tog plana „dovesti do definitivnog raskida veza sa Republikom Srbijom“, a njih 32 odsto da će to „omasoviti odlazak Srba sa Kosova“.
Da pregovore između Beograda i Prištine treba da vodi i da zastupa srpsku stranu u njima jedan čovek, i to predsednik Republike Srbije, smatra pet odsto ispitanika; četiri odsto misli da treba da ih vodi Vlada Srbije (bez učesnika koji žive na Kosovu); 10 odsto smatra da ih treba da vodi treća strana u smislu zastupnika; dok 79 odsto ispitanika misli da te pregovore treba da vode „najsposobniji, uz učešće Srba koji žive na Kosovu“ (čest predlog odgovora i: „Vlada Srbije, uz učešće Srba koji žive na Kosovu“).
Da predstavnici srpske zajednice na Kosovu rade „dobar posao u interesu svoje zajednice“ veruje samo pet odsto anketiranih; 25 odsto smatra da „sprovode politiku koja nije u interesu srpske zajednice“; 30 odsto ispitanika smatra da rade isključivo „u svom interesu i ne doprinose poboljšanju položaja srpske zajednice“, dok 36 odsto smatra da „nemaju dovoljno kapaciteta za poslove kojima se bave“ (čest predložen odgovor ispitanika: „rade kako moraju“).
Na pitanje „Kako se pozicionirate prema izborima za četiri opštine raspisanim za april?“, pet odsto ispitanika je – dakle, neposredno uoči tih izbora – odgovorilo da su „izbori demokratska tekovina i na njih treba da se izađe“; 19 odsto je smatralo da treba da se izađe jer je „bilo kakav sistem bolji od nepostojanja sistema“; 28 odsto je smatralo da ne postoje uslovi za bilo kakav politički pluralizam u srpskoj zajednici; dok je najviše ispitanih, 43 odsto, smatralo da ne postoje uslovi za izlazak na izbore, prvenstveno zato što zahtevi koji su bili razlog za istupanje iz institucija, nisu ispunjeni.
Na pitanje „Da li se osećate slobodno da javno iznesete svoje mišljenje?“, čak 79 odsto anketiranih je reklo – „ne“!
Na pitanje „Koji su najčešći strahovi koji vas sprečavaju da javno istupite?“, od 79 odsto onih koji se ne osećaju slobodno da javno iznesu svoje mišljenje, osam odsto ispitanika nije dalo nikakav odgovor; njih devet odsto strahuje da će biti fizički maltretirano; 17 odsto se plaši da će biti osuđeni od sredine; 34 odsto strahuje od gubitka posla i ugrožavanja egzistencije svoje porodice; dok njih 24 odsto strepi od ostalih vidova zlostavljanja.
. . .
Kao mlad novinar, izveštač, pratio sam proteste Albanaca na Kosovu, potkraj proleća 1990. godine. Bio sam u sali Skupštine SAP Kosova, u Prištini, kada je iz, tada još jednostranačke, Skupštine Srbije stigao ukaz o raspuštanju pokrajinskog parlamenta. Toga dana uradio sam i intervju sa Kristom Gegajem, jedinim Albancem koji je došao na to poslednje zasedanje Skupštine Kosova („Borba“, 6.7.1990, „Delegat sam svih koji žive na Kosovu“).
Na pitanje zašto ostali delegati, njegovi sunarodnici koji su, tri dana ranije, doneli „ustavnu deklaraciju“ o proglašenju Kosova „republikom“, nisu došli na sednicu Skupštine, Gegaj je odgovorio:
„To je stvar svakog od njih. Svako zna zašto nije došao i mnogi će, kad dođe vreme, reći zašto i uz čiju pomoć nisu došli na sednicu… Uostalom, čuli ste, priča se svašta. Ljudi nisu od čelika i mnogi su prinuđeni da rade to što rade. Ja sam došao jer sam delegat koga su, kao i sve delegate, birali pripadnici svih naroda i narodnosti na Kosovu. Dakle, delegat sam svih koji su dali glas za mene, a ne samo delegat Albanaca. I kao takav sam ovde.“
On je tada još bio optimista i nadao se boljim vremenima:
„Svima na Kosovu mora biti jasno da je poslednjim akcijama na Kosovu ugrožen teritorijalni integritet Jugoslavije i Srbije. Tako nešto nije moguće. Jednostavno, ignorišući sve ostale koji žive na ovim prostorima. Kosovo nije ničija prćija. Svi koji u njemu žive imaju pravo na njega. Uveren sam, bez obzira na sve opasnosti koje vrebaju, da će mere koje se preduzimaju imati delotvorno dejstvo i da će vrlo brzo pokazati da nisu uperene protiv Albanaca, već protiv onih koji zagovaraju separatizam.“
(Na žalost, pre nekoliko godina, na portalu Udruženja novinara Srbije, pročitao sam da je Krist Gegaj koji je, od 1997, bio urednik u programu RTV Priština na albanskom jeziku, septembra 1999. godine, tj. tri meseca po dolasku međunarodnih snaga na KiM, kao „albanski izdajnik“, ubijen u Istoku.)
Inače, tzv. Deklaracijom o nezavisnosti, od 2. jula 1990, odnosno Kačaničkom rezolucijom i tzv. Ustavom Republike Kosovo, od 7. septembra 1990. za koje su glasali (albanski) delegati sva tri veća (raspuštene) Skupštine Socijalističke autonomne pokrajine Kosovo – proglašena je „Republika Kosovo“, odnosno suverenost i državotvornost Kosova, ali – unutar Jugoslavije.
Kao polazište za pregovore u vezi sa svim tim zahtevima, albanska politička elita tražila je povratak na ustavnu poziciju Kosova (unutar Srbije i SFRJ) iz 1989. godine.
Kasnije su ovi zahtevi i formalno evoluirali u pravcu potpune nezavisnosti, ali je sredinom devedesetih, dok je rat u Hrvatskoj i BiH još trajao, deo albanske elite na Kosovu, smatrao da bi Kosovo u Srbiji (i SRJ) trebalo da, u smislu suverenosti, dobije najmanje onoliko koliko „državotvornosti“ dobiju Srbi u BiH i Hrvatskoj.
Radeći, od kraja 1994. do proleća 1996, sa kolegom Bahri Canijem, knjigu intervjua sa vodećim albanskim i srpskim političkim i javnim ličnostima onog doba, upoznao sam većinu najvažnijih albanskih javnih ličnosti i intelektualaca tog doba i bio iskreno fasciniran količinom njihovog apsolutnog saglasja kada je albanski nacionalni interes na Kosovu u pitanju.
A među našim sagovornicima bili su, sa albanske strane, pored ostalih, i: Adem Demaći, Fehmi Agani, Mahmut Bakali, Azem Vlasi, Bajram Kosumi, Mark Krasnići, Veton Suroi, Škeljzen Malići, HAkif Bajrami, Ljuljeta Pulja – Bećiri, Rifat Bljaku, Ejup Statovci, Jahja Luka, Miljaim Kadriu, pa i tadašnji predsednik vladajuće Demokratske partije Albanije Tritan Šehu…
Na naše antipod dileme tipa „Kosmet ili Kosova? Srpski Jerusalim ili albanski Pijemont?“, upamtio sam odgovor starog Titovog političkog vuka Bakalija koji nam je, komentarišući mogućnost podele Kosova, u martu 1995, rekao da bi „podela Kosova značila njegovu podelu između država Srbije i Albanije, jer se Kosovo ne može podeliti između Srbije i Kosova“.
Šta nam poručuju rezultati istraživanja „Humanog centra Mitrovica“? Ukratko: Pripadnici srpske zajednice na KiM imaju egzistencijalni strah, bojazan ne samo za opstanak nego i za svoje i živote svojih porodica; nisu optimistični u pogledu rešavanja njihovih gorućih problema niti imaju previše nade kada je u pitanju budućnost same srpske zajednice na Kosovu.
Pred srpskom zajednicom na KiM, ali i celom Srbijom, je danas „nemačko-francuski“, a pomalo i „američki“, a sada već i „(sve)evropski“ predlog za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine koji je, navodno, sa sve planom njegove implementacije, doduše usmeno, prihvatio i glavni pregovarač u ime Beograda.
Ima li rešenja koje neće biti potpuno poniženje za srpsku zajednicu koja se, silom, iz konstitutivnog naroda, na delu teritorije Srbije, pokušava prevesti na nivo nacionalne manjine?
Ja sam, ipak, malo veći optimista od naših pregovarača koji, stiče se utisak, isuviše mrače i neke „inpute“ za dijalog hoće da predstave nepovoljnijima nego što objektivno jesu?
Primera radi, u Rezoluciji Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, iz 2010. godine, koju je, iza leđa Rusiji i Kini, naša bivša vlast „progurala“ kao nekakav zajednički dokument Srbije i EU, nigde ne piše da je EU od UN-a dobila nekakav mandat da arbitrira, a nekmoli nameće rešenja Beogradu i Prištini, već tu doslovce piše da: „Generalna skupština UN pozdravlja spremnost EU da olakša dijalog između strana.“
Više nego jasno je da, ako već EU kao posrednik 13 godina ne uspeva da „olakša“ put ka dogovoru, onda ista ta EU mora da vrati posrednički mandat onome ko joj mu ga je „pozajmio“, a to su UN.
To nikako ne znači da Srbija treba da se, jednostavno, povuče iz dijaloga pod okriljem UN – taj kolosek razgovora treba da nastavi, ako treba, i do i besmisla, jer dok god se pregovara – kaže jedna diplomatska izreka – „oružje ćuti“. Ali, isto tako, zvanični Beograd ne sme da se fatalistički, sudbinski veže samo za ovu i baš za ovu platformu dijaloga u kojoj EU „posrednici“, sve vreme, otvoreno navijaju za jednu stranu.
Sledeće, nezavisno od novog koloseka dijaloga na koji se Beograd prebacio (dogovori o tzv. nemačko-francuskom ili, tačnije, američkom planu), a da prethodno Priština nije ispunila svoju jedinu ozbiljnu obavezu iz Briselskog dijaloga – formiranje Zajednice srpskih opština.
Novo pitanje je kako se i zašto SAD pojavljuju kao nekakav „natposrednik“ u dijalogu i sa čijim mandatom? Beograd ima manevarski prostor da, ako je već pristao na to, zatraži da se kao drugi posrednik uključi bar još jedna stalna članica SB, a to i ne mora da bude Rusija nego, recimo, Kina. Ili, zašto to ne bi bila najmnogoljudnija zemlja sveta, Indija? Ili najmnogoljudnija muslimanska država na zemaljskoj kugli, Indonezija? Ili treća po snazi država Evropske unije, Španija? Ili…? Dakle, zašto ne neka od zemalja koja ne priznaje samoproglašenu nezavisnost Kosova?
I šta sprečava Prištinu i Beograd da razgovaraju na više koloseka i pod posredovanjem različitih posrednika? Pa, gde bude više uspeha i rezultata… Zašto budući status Kosova određuju isključivo države koje su Kosovo već priznale kao nezavisnu državu, pošto su mu prethodno diplomatskim, ali i oružanim putem, i podarile tu državnost? I zašto, na primer, evropski posrednici nisu bili gospoda Lajčak i Borelj dok su bili ministri inostranih poslova Španije i Slovačke, zemalja koje ne priznaju Kosovo, već sada kada nastupaju kao nameštenici birokratije EU?
Definicija dijaloga podrazumeva nekakav kompromis kao rešenje. Inače, ako se jednoj strani nešto nameće, onda se to ne zove dijalogom. Da li kompromis između stava oficijelne Prištine da je Republika Kosovo nezavisna država i stava Beograda (i slova Ustava Srbije) da je Kosovo i Metohija pokrajina sa širokom autonomijom u okviru Srbije, može da bude nekakva „ZSO“ za (pazite sad) srpsku nacionalnu manjinu na Kosovu u okviru nezavisne Republike Kosovo!?
Kompromis mora da bude na tragu – ne obavezno i po sadržaju i tekstu – Dejtonskog sporazuma iz 1995. godine kojim su, posle mnogo krvavijeg rata nego što je bio na KiM, sve tri strane učesnice u tom ratu (tri konstitutivna naroda) u BiH, ponešto izgubile, a ponešto i dobile, postale i pomalo pobednici, a pomalo i poraženi.
Izvlačenje iskusnog diplomate Kristofera Hila iz penzije i njegovo nameštenje za američkog ambasadora u Beogradu, s obzirom da je bio deo tima Ričarda Holbruka čije je delo taj sporazum iz Dejtona – u prvi mah je zaličilo na nameru SAD da konačno ponude pošten kompromis Beogradu i Prištini. Umesto toga, sada se kao mantra, ne samo iz oficijelne Prištine, nego i iz Stejt departmenta, poručuje kako „neće biti nove Republike Srpske na Kosovu“.
Treće, i u ovom trenutku najaktuelnije: Nezavisno o tome da li je reč o nekakvoj političkoj ili diplomatskoj „kupovini vremena“, sada je najvažniji konsenzus svih političkih snaga u Srbiji da nikakvih daljih razgovora, a pogotovo na nemačko-francuskoj platformi neće biti dok se, konačno, više od decenije od potpisivanja Prvog briselskog sporazuma, konačno ne formira Zajednica srpskih opština i to onakva kakva je predložena u Principima.
Šta je dobro u Principima (ako bi ostali onako kako ih je Upravljački tim predložio) o uspostavljanju ZSO? Najpre, ZSO ima pravo na sopstveni budžet, kao i pravo na posedovanje vlastite imovine, ali i (iako to eksplicitno nigde ne piše) pravo na teritoriju. To bi državi Srbiji dalo više mogućnosti da ne samo podstakne razvoj srpskih sredina na KiM, nego i da vrlo konkretnim sredstvima i merama faktički zaustavi odlazak, pogotovo mladih, sa KiM.
Kao ilustraciju za to navodim neke od akcija koje u centralnoj Srbiji, već realizuje Ministarstvo za brigu o selu. Najvažnija je, svakako, državni otkup praznih seoskih kuća, okućnica i imanja i njihova besplatna dodela mladim parovima koji nameravaju da žive na selu. Sledeća je osnivanje novih i državna budžetska podrška već postojećim, prvenstveno poljoprivrednim, ali i zanatskim i drugim zadrugama, projekat koji bi na KiM mogao, uz pomoć Nacionalnog tima za spas sela Srbije, da uključi i manastirske zadruge. Takođe, tu je i nabavka i stavljanje u promet minibuseva za besplatan prevoz seoskog stanovništva do opštinskih i drugih sedišta lokalne uprave itd.
Naravno, uslov za to je da se u sadašnjem i svakom budućem dijalogu o Kosovu, pitanje zaštite imovine, pitanje svojine (privatne, državne, bivše društvene, nekada konfiskovane, silom oduzete i nacionalizovane…) nametne kao srpski ultimatum za svaki dalji razgovor.
A nemačko-francuski plan je, u stvari, skoro od slova do slova, potpisani plan o uređenju odnosa između dve (naglašavam, dve nemačke!) države, iz 1972, u kojima je, u obe, s obe strane Berlinskog zida, živeo samo jedan jedini narod i aklamativno sanjao o ponovnom ujedinjenju što je i dočekao 1990. godine. I, istog trenutka, gle paradoksa, ta je ujedinjena Nemačka postala najagresivniji faktor i potpomagač razjedinjenja, svih tada postojećih složenih, građanskih država, poput Sovjetskog Saveza, Čehoslovačke i Jugoslavije. Čak dotle da je bila i ostala jedan od najglasnijih zagovornika kršenja zvaničnog EU kriterijuma, „Badinterovog kroja“, po kome se, unutrašnjim linijama republičkih granica, SFRJ ima podeliti na šest (6!) novih država. U kome nikakvog „K“ od Kosova kao nekakve sedme države nije bilo!
Tome planu, njegovim namerama i mogućim posledicama eventualnog prihvatanja, protivi se najmanje četiri petine građana Srbije, tako da tu srpska zajednica na KiM, može da bude mirna. Iako nikada niti jednom političaru ne smete do kraja verovati, ovaj put je toliki otpor ovoj nakani „kolektivnog zapada“ da bilo koja vlast u Srbiji koja bi to prihvatila ne bi preživela sledeće izbore.
Uostalom, pošto će se i globalni sukob, ukrajinsko-ruski rat, odnosno proksi rat između NATO-a i Rusije, rešiti na liniji Vašington – Moskva, Srbija nema razloga da žuri sa prihvatanjem bilo kakvog rešenja u vezi s Kosovom, a koje nema ozbiljne elemente kompromisa. Jer, čak je i „status kvo“ (primer Kipra koji je odavno član EU, više je nego efektan!) bolji od prihvatanja nekog silom nametnutog rešenja.
A dotle? Srbi nešto o politici, osim toga da „politička sudbina jednog naroda ne može da bude unutrašnje pitanje drugog naroda i njegove države“, još ponešto mogu da nauče (i primene) iz iskustva svojih komšija Albanaca, devedesetih godina 20. veka. Kako se, na primer, bojkotuje formalna država, a na istoj teritoriji organizuju paralelna država (paralelni život i paralelni društveni i pravni sistem) na istoj teritoriji. (izgovoreno i neizgovoreno na prezentaciji istraživanja stavova srpske zajednice na KiM, Severna Mitrovica; 9.5.2023)
autor:Cvijetin Milivojević
