Zašto se toliko dugo čeka na vladu

Da li su obećanja o rokovima za vladu samo neoprezno iznete tvrdnje, upozorenja ili sredstvo za podizanje uloga u pregovorima?

Ni više od tri meseca od izbora Srbija nema vladu. Razlozi su, kako to uvek biva, unutrašnje i spoljne prirode. Izjave premijera da se suočava sa teškoćama prilikom formiranja vlade, uprkos neupitnoj potrebi njenog brzog formiranja, trebalo bi shvatiti ozbiljno, dok u tumačenju konkretnih poteza državnog rukovodstva u ovako osetljivim okolnostima treba biti oprezan.

Ključna stvar je da će nam dinamiku političkog života u predstojećem periodu nametati spoljne okolnosti, na koje u najvećoj meri ne možemo da utičemo. Poseta Viktorije Nuland, kreatorke ukrajinskog prevrata, kao i najavljena poseta Džozefa Bajdena, pokazuju da su Amerikanci rešeni da ovaj prostor konačno arhiviraju kao rešen problem. Vlada kao kormilar političkih procesa u državi ima presudnu ulogu u suprotstavljanju takvom naumu. Međutim, to znaju i oni koji svoje geostrateške interese u Srbiji zamišljaju drugačije.

Ukrštanje uticaja velikih sila na ovom prostoru je i u daleko stabilnijim okolnostima bilo prirodan proces, imajući u vidu geostrateški položaj i sposobnost projekcije ono malo moći koju Srbija ima. Prirodno je da velike sile žele svoje igrače blizu epicentra moći i odlučivanja u stožernoj državi jednog od geostrateški najvažnijih regiona na svetu. Međutim, konkretni zahtevi iz inostranstva u pogledu kadrovskih rešenja i okosnice vlade predstavljaju opasnu „crvenu liniju“, posebno u izuzetno osetljivim međunarodnim uslovima. Pored toga, zakulisna priroda kadrovskih rešenja na najvišem nivou je kadra da proizvede mnoštvo netačnih zaključaka. Posebnu teškoću u čitavom procesu predstavlja nemogućnost da se javnom mnenju otvoreno pristupi u vezi sa novonastalim okolnostima, pa se time dodatno podgreva uzavrela politička situacija u zemlji.

PODIZANjE ULOGA ILI KUPOVINA VREMENA?

Ovakve situacije se uvek mogu posmatrati kao prelamanje realnih zakulisnih događaja u javnost ili kao poruke koje se odašilju precizno definisanim ciljnim grupama i sa jasnom svrhom. Ukoliko je u pitanju prvo, Srbija se nalazi u neposrednoj opasnosti, i to bi trebalo shvatiti krajnje ozbiljno. Sada više nego ikad pre postoji strani pritisak za imenovanje atlantističkih kadrova na važne pozicije kako bi vlada u što manjoj meri bila autonomna u odlučivanju. Jedan od pokazatelja su nedvosmislene izjave Čedomira Jovanovića, koje imaju za cilj da stave do znanja mandataru šta se od njega očekuje. Takođe, nešto umereniji nastup Viktorije Nuland u javnosti prilikom nedavne posete nikoga ne bi trebalo da zavara. Atlantisti imaju interes da dovrše posao u ovom regionu. Sankcije Rusiji nisu uvedene, Milorad Dodik je i dalje autonoman u jačanju pozicije RS, a Briselski sporazum okupirani deo srpske teritorije nije približio državnosti ni za pedalj. Zbog toga oni postaju nervozni, a ponašanje Nulandove trebalo bi tretirati kao strategiju koja ima za cilj da zvanični Beograd približi Vašingtonu što je moguće više, a ne da ga pritiskom gurne jače u zagrljaj Moskve.

Odlaganje formiranja vlade koja ima ubedljivu većinu može se tumačiti kao kupovina vremena i širenje manevarskog prostora koliko god je moguće u datim okolnostima. Iza njih stoje ozbiljna uslovljavanja, koja vlada u tehničkom mandatu ne može da ispuni, što predstavlja moguće opravdanje za odlaganje njenog formiranja.

* * *

Ukoliko je, pak, u pitanju druga varijanta koja podrazumeva odašiljanje poruka sa jasnom svrhom, to ni u kom slučaju ne znači da pritisci ne postoje. I dalje se kadrovi u vladi dele na one koji su tu kao volja mandatara i one koji moraju tu da budu pod pritiskom stranog faktora. Međutim, u ovom slučaju Vučić preko javnosti teži da izvrši pritisak na strance i koalicione partnere da smanje ulog sa kojim ulaze u pregovore.

Takođe, ne treba zanemariti faktor predstojećih predsedničkih izbora i strategijskog pregrupisavanja pred njih, imajući u vidu značaj predsedničke funkcije u Srbiji. Predsednička funkcija, iako pretežno protokolarna po nadležnostima, po pravilu, prelomi i odredi politički tok na egzekutivnom nivou. To i stranci i aktuelna vlast dobro znaju. Upravo se provodi kreiranje atmosfere da je Nikolić unapred gubitnik kako bi Vučić odstupio sa premijerske funkcije i upustio se u predsedničku trku, dok bi njegovo mesto popunio neko više po volji Zapada.

PATRIOTSKA OPOZICIJA KAO KATALIZATOR PROCESA

Nakon formiranja vlade će postojati veći pritisak opozicije nego što je to u prethodnom sazivu bio slučaj, i to iz više pravaca. Viktorija Nuland „u rukavicama“ samo može da znači da će se maligni pritisak proNATO opozicije i NVO sektora finansiranog sa Zapada u narednim mesecima pojačavati do granice pucanja. Ono što je, međutim, dobro je da u parlamentu, za razliku od prethodnog saziva, postoji iskristalisana evroskeptična opozicija i da pokriva različite aspekte desnog spektra. Zahvaljujući političkoj infantilnosti Brisela i Vašingtona, ali i slobodnijem delovanju desničarske opozicije i uloge stranaca u sistemu, sve se ozbiljnije percipira srpski interes u svakoj pojedinačnoj situaciji i načinu kako bi on bio uklopljen u neke zapadne interese. U skladu sa tim, javno mnjenje se patriotski profiliše, postoji mobilizacija patriotskih snaga oko vitalnog interesa u pojedinačnim slučajevima i samim tim se lakše percipiraju podvale iz inostranstva sa prizvukom obojene revolucije. Takav razvoj situacije omogućava minimalni manevarski prostor vladi i priliku da „diše“.

Rusi, razume se, takođe imaju svoje interese u ovom procesu. Međutim, za razliku od Zapada, oni pružaju daleko veći manevarski prostor i jedini uslov je zaštita njihovih bezbednosnih i ekonomskih interesa kroz antiNATO ili makar neutralnu poziciju ključnih kadrova u pojedinim sferama. Kada je u pitanju politička podrška koju Kremlj pruža nekoj državi, moraju se shvatiti dve pravilnosti. Pod jedan, Rusi stvari menjaju uvek kroz sistem, nikad primenom sile, kako smo to navikli kod njihovih geopolitičkih rivala. Pod dva, Rusi nikada i nigde sva jaja ne drže u jednoj korpi. Kako antiNATO orijentisana vlast, tako i antiNATO opozicija mogu da računaju na rusku podršku. To je pravi put za srpske nacionalne interese.

* * *

Da li su premijerova obećanja o rokovima formiranja vlade samo neoprezno u javnost iznete tvrdnje, jasna upozorenja ili one služe kao vešto političko sredstvo za podizanje uloga u pregovorima, nemamo načina da saznamo. Po srpske nacionalne interese je bolja druga opcija. Međutim, jasno je da se vlada očigledno nalazi pred ogromnim iskušenjima spoljne prirode. Zbog toga tehnički mandat deluje kao zgodan izgovor i kupovina vremena pred olujom spoljnih zahteva, ako ne i pred njihovim konačnim izbegavanjem ukoliko to dozvole neke nove okolnosti. Ukoliko Vučić popusti pod pritiskom i ipak ne bude predsednik vlade, u aktuelnoj konstelaciji snaga je najbolje da bude neko njemu lojalan. Međutim, to znaju i Amerikanci, kojima je cilj da na najvišu političku funkciju u državi proguraju nekog od svojih agenata od uticaja. Takođe, ekonomska stagnacija, bolni rezovi u javnom sektoru, kao i neminovne reforme u SNS i gradskoj vlasti, dodatno će doprineti zaoštravanju situacije unutar zemlje. Situacija u Beogradu oko Savamale se zaoštrava, protesti su sve masovniji, a evidentna strana upletenost u čitav proces pali crvenu lampicu. Takođe, veliki broj migranata koji se konstantno nalazi na teritoriji Srbije je potencijal za munjevitu destabilizaciju zemlje, što se često zaboravlja.

Fabijanska taktika zapada usmerena na srpske nacionalne interese za sada ne daje rezultate kakve Vašington očekuje, a Srbija je najznačajniji deo balkanske slagalice, bez koje ništa drugo nema smisla. U tome leži sva opasnost neizvesnosti političkog trenutka u kome se nalazimo. Srbija ima izuzetno sužen manevarski prostor i trpi mnogobrojne pritiske na više nivoa. Kako vreme odmiče, taj prostor će se sve više sužavati. U skladu s tim, srž unutrašnje i spoljne politike mora da bude opstanak, odnosno vešto plivanje u turbulentnim okolnostima, koje će nas još jače pritisnuti u vremenu koje dolazi. Vlada je mozak takve politike, ali u bezizlaznim situacijama može poslužiti i kao sredstvo za kupovinu vremena. A njega je sve manje.

Ivan Ristić

Novi standard