U malom lepom Arilju, gde živim koliko i u Beogradu, kupujem „Politiku“ ne baš redovno, ali nedeljom obavezno. To je moj list od davnina. U Arilju se može uvek kupiti na kioscima i u većim prodavnicama.
Ali, ako pođem po okolnim selima, gde ima i pokoja prodavnica, „Politike“ nema ni za lek. Na vertikalnoj gondoli je okačeno preko pedeset raznih časopisa, novina, raznobojnih kao perje detlića, ali kada zatražim od prodavca „Politiku“, dobijam ovakav odgovor: „Nismo dobili!“.
Nisam izdržao, pa sam trgovcu rekao, pomalo zajedljivo a više žalosno: „Pa ne možeš je ni dobiti, kad je nisi ni naručio“.
Naravno, da se dijalog nije mogao nastavljati, jer trgovci nemaju vremena da razglabaju o ovom problemu. Ali, ja sam imao vremena da o ovome malo više razmišljam.
Ova realnost nosi u sebi vrlo važne i značajne podatke o našem vremenu u kome živimo, naročito iz oblasti kulture, prosvećenosti i edukacije.
Prvo, možda trgovac i nije glavni krivac. On postupa i razmišlja „trgovački“, kao i svaki njegov kolega, smatrajući da mu nije potrebna „roba“, koju ne može da proda.
Drugo, ni „Politika“ očigledno nije kriva.
Pa, ko je kriv?
Narod, koji čita sve i svašta, a ovakav ozbiljan, koristan i vredan u svakom pogledu list, kakav je „Politika“, ne interesuje ga. Ovo je najteži mogući zaključak, ali nažalost i jedini.
Nije to slučaj samo sa „Politikom“, naravno. Ima toga i na TV i na razarajućoj bukačkoj muzici, ne onoj narodnoj, razume se.
Mnogi ljudi, pa i ja ovakve pojave zapisuju, kao neku opomenu, ali kome?
Zar samo zaključiti: „Šta da se radi?“ (N.Černiševski).
Не секирајте се гос’н Мишо, подржао , сам Ваш став малопре, послао допис рубрици: medjunama@politika.rs/ Јесте ли размишљали о претплати, мада Вама треба један примерак недељом!?…