Zašto Srbiji treba toliko tuđih „službenih jezika“?

ŠTUTGART Zaista- zašto Srbiji treba toliko stranih ili novoizmišljenih „službenih jezika“ ali i zašto nam treba i toliko srpskih državljana koji sebe oficijelno nazivaju imenima tuđih naroda? I ko je Srbiju terao da, za razliku od drugih evropskih država, toleriše i potstiče tako nešto?

Da se razumemo- ja sam itekako protiv uvođenja doskora lingvistima nepoznatih jezika u „zvanične ili službene jezike“ Republike Srbije. Pogotovo onih tobožih „jezika“ nastalih od srpskog jezika malim izmenama, dodatcima nekih novoizmišljenih slova ili uvođenjem dodatnih turcizama. „Novi jezici“ –od bošnjačkog preko bunjevačkog do crnogorskog i hrvatskog su nepotrebni jer svi koji i na silu žele da govore ili pišu na tim „novim jezicima“ a žive na teritoriji Srbije, odlično razumeju srpski jezik i mogu da koriste, ako ne ćirilično, bar srpsko latinično pismo!

Svaki novokompovani i od naših političara dozvoljeni „zvanični službeni jezik“ rastura celovitost naše države. Tim pre što je tim manjinama, pogotovo onim „manjinicama“ data mogućnost da sebe niti smatraju niti nazivaju npr. „Srbijancima“ -po imenu države čije državljanstvo decenijama, a njihovi preci i duže imaju. Svi oni, uz dozvolu srpske vrhuške koja, očigledno, ni sama ne zna zašto je to tako, i dalje na našoj teritoriji, su Bunjevci, Slovaci, Mađari, Albanci, Hrvati, Crnogorci, Rusini, Bošnjaci i ko zna koji još! Naziv „Srbijanac“ bi mogao da se odnosi na pripadnost državi a ne na versku ili socijalnu pipadnost.

Zna se GDE su zaista živeli preci ovih koji bi da u Srbiji zauvek imenom ostanu tuđinci, i gde žive ti „pravi“ i danas, Oni, naravno, žive u okolnim zemljama čija bi imena u Srbiji hteli da nose njihovi daleki potomci uz svoje međunarodno priznato srpsko državljanstvo koje nerado pominju! Nisam lingvista ali su mi pred očima druge EU države, pa i šire. Na primer -u SAD su svi koji imaju državljanstvo te zemlje AMERIKANCI, a privatno su ko zna koga porekla. Ja sebe, npr. po državljanstvu koje imam, smatram Srbijancem -srpskog porekla. Zašto npr. neko dalekim poreklom Mađar, po imenu države Srbije, nije pa čak i ne mora da bude u našoj državi samo Srbijanac? A svoje „mađarstvo“ neka ostavi sa one strane Horgoša, Kelebije ili Bačkog brega i drugih graničnih prelaza.

U Nemačkoj su svi državljani te zemlje, bilo kog etničkog porekla, zvanično Nemci, u Austriji njihovi državljani su -Austrijanci, u Belgiji- Belgijanci i tako redom u nedogled. Naravno da svi oni sebe, ako to žele, mogu da nazivaju i Marsovcima- ali su oni pred zakonima pomenutih zemalja -samo njihovi državljani a ne nekakvi Albanci, Mađari, Turci itd. kao što je to kod nas u Srbiji moguće. Zamislite kako bi izgledalo da u Nemačkoj, u kojoj žive ljudi iz oko 170 nacija, i koji su već postali državljani te zemlje, sada od vlasti zahtevali da njih niko zvanično ne naziva Nemcima, nego da moraju da se nazivaju i oslovljavaju (kao ovi naši u Srbiji!) npr. kao Albanci, Hrvati, Turci itd!

Uz to pride, trebali bi da imaju- po srpskom modelu- i SVOJE SLUŽBENE JEZIKE koji bi po toj logici morao da razume svaki nemački činovnik, sudija, policajac, lekar, poreznik idr. -ili da institucije u svako doba pomenutima moraju da obezbede TUMAČE na tolikom broju jezika da bi njihov lični „službeni jezik“ imao nekog smisla!

Sve te nacije mogu i treba da gaje privatno, pa čak i u određenim manjim okvirima i uz pomoć npr. Nemačke, svoje maternje jezike, čuvaju svoj kulturni identitet isl. -ali u privatnoj režiji i u svojim od država njihovog porekla pomaganim i možda finansiranim Dopunskim školama (kao npr. Srbi u nekim delovima Nemačke, Austrije, Švajcarske, Francuske itd.) ili u kultrnim društvima- ako žele da izbegnu kulturnu asimilaciju u zemlji čiji su državljani dobrovoljno postali.

Doduše i Nemci su jednom veoma malom broju ljudi odavno priznali status nacionalne manjine koju mi u Srbiji nazivamo Lužičkim Srbima. Za Nemce su oni Zorben (Sorben) a oni sebe naivaju Serbjima. Oni sa nama nemaju bliže srodstvo osim zajedničkog slovenskog porekla i donekle jezičke sličnosti. Radi se samo od oko 40-50.000 ljudi kojih je sve manje jer i njihov identitet guši asimilacija. Naseljeni su u pokrajini Saksonija, najviše ih je oko grada Lauzica.

Zorbi imaju samo na njihovom malom prostranstvu ipak relativno skučenu mogućnost dvojezične upotrebe. U Srbiji je najpoznatiji predstavnik tih Slovena svakako bio u Pruskoj školovani oficir, potonji general, Paul Šturm, koji je drugovao sa kraljem Petrom Prvim. Na njegov poziv došao je u Srbiju. Promenio je i ime i prezime. Znamo ga kao Pavla Jurišića, velikog vojskovođu u Balkanskim ratovima i generala srpske vojske u Velikom ratu. Njegova dva bratanca, sinovi njegovog rođenog brata Evgenija Šturma, takođe su bili uz Srbe. Jedan od njih, dobio je po stricu ime Pavle Jurišić-Šturm. On je učestvovao u borbama na strani Srba od Balkanskih do Velikog rata kao major srpske vojske, a drugi bratanac Petar je bio u vojsci generala Draže Mihajlovića. Prezime Jurišić je izvedeno od nemačke reči Sturm –što znači juriš, nadiranje isl.

Na severu je i nešto, doduše daleko manje od Zorba, Danaca sa sličnim privilegijama –i to je to.

Ali svi stranci su, uzimanjem državljanstva svoje „nove“ države -skoro uvek uz uslov odricanja državljanstva zemlje svog porekla- postali njihovi državljani sa svim pravima ali i sa svim obavezama. Pravni sistemi velikih EU država uglavnom ne propisuju da svako od doseljenika -novopridošlih državljanina, mora da ima svoj službeni jezik. Doduše pri nekim ustanovama postoje, ako je koncentracija stranaca ili nekadašnjih pripadnika drugih nacija velika, neobavezno za sve institucije, dvo- ili trojezične formulare ali ne i neki „zvaničan“ službeni, tuđi jezik!

Znamo da su nekadašnje srpske vlasti, posle pripajanja Vojvodine Kraljevini Srbiji 25.11.1918.g. , uvele za tu teritoriju tri službena jezika -srpski, nemački i mađarski. Znamo i to da je Josip Broz Tito jedva dočekao da Srbiji uspešno uvali još nekoliko „službenih“ jezika -rusinski, albanski, slovački itd. a Vojvodinu i Kosmet, je uz puno učešće i podršku srpskih komunista, odsekao od matične države i od njih napravio, skoro 100% od Srbije nezavisne Autonomne pokrajine! Matori Hrvat- ili ako je i on sam znao šta je bio poreklom, se držao sopstvenog gesla „što slabija Srbija –jača je Jugoslavija“ a time i njegova diktatorska vlast.

Šiptari, kada je Moša Pijade, otpadnik iz Mojsijeve vere, -6.3.1945. g. u Saveznoj skupštini u Beogradu „progurao“ zakon o tobože „privremenoj“ zabrani povratka u ratu sa Kosmeta proteranih Srba, su dobili i teritoriju i jezik. Dobili su i škole na svom jeziku i udžbenike štampane u Albaniji. Doselili su se i neki albanski političari i tzv. „narodne vođe“. Velikodušnost komunista ondašnje Jugoslavije je doprinela sve jačoj albanskoj težnji za odvajanjem od zajedničke države Srbije i Jugoslavije pa i prisvajanje tog iskonskog dela naše države gde je i nastala prva srpska država. To nam se, uz vojnu pomoć Zapada i NATO bombardovanjima od 24.marta do 9.juna 1999.g. i dogodilo!

Pomenimo i to, da je Staljin Brozu naredio stvaranje komunističke Balkanske federacije između Jugoslavije, Albanije i Bugarske, možda i Rumunije i posle pobede komunista u Grčkoj, makar bi deo te države bio priključen Staljinovoj „federaciji“. Umesto Titove želje da se prvo ujedine Bugarska i Jugoslavija, Staljin je želeo da se prvo ujedini Jugoslavija sa sa Albanijom.

Tadašnji, sve do razlaza 1948/1949.g. veran podanik Staljinov- Tito, je otvorio granice sa Albanijom tako da je na Kosmet nadrlo najmanje oko 150.000 Albanaca! Iako je Srbija gladovla, mnogi srpski gradovi su najviše od bombardovanja Amerikanaca i Engleza bili u Drugom svetskom ratu uništeni, Tito je naredio velikodušnu industrijsku i pomoć u životnim namirnicama –Albaniji.

Vratimo se dalekoj prošlosti. I pored prodora Turaka na Balkan posle izgubljenog Kosovskog boja 1398.g. na Kosovu je pola veka kasnije, 1455.g. je po turskim dokumentima živelo 98% Srba a samo 1% ljudi koji su sami sebe nazivali Šiptari. Zbog učešća Srba sa Kosova u kasnijim ratovima na strani Austrije od 1683.-do 1699. g. i Astrije i Rusije protiv Turske, od 1735. Do 1739. g. u kojima je pobedila Turska, plašeći se odmaze Turaka, Srbi su u dve velike seobe pod Arsenijem III (Čarnojevićem) i Arsenijem IV (Jovanovićem) masovno napuštali Kosmet i selili se na teritoriju današnje Vojvodine. Na prazne srpske prostore počelo je masovno doseljivanje Albanaca iz Albanije.

Broj Srba u odnosu na Šiptare je desetinama i desetinama godina stalno opadao pa je 1871.g. na Kosmetu živelo oko 64% Srba i 32% Šiptara, a već 1899.g. Šiptari su sa 48% stanovništva, Srba je bilo 44%, postali većinski narod. Tako je to teklo sve do pred početak oružanog NATO napada na Srbiju i Crnu Goru. Narod je bežao, a niko od ondašnjih komunističkih vođa nije želeo, nije mogao ili nije smeo, baš kao i ovi danas, čak ne pozivajući se ni na Rezoluciju Saveta bezbednosti Ujedinjnih nacija 1244, da spreći agoniju Srba.

Po nekim procenama oko 150.000 od 1941. do 1945. g. sa Kosmeta proteranih ili izbeglih Srba nije moglo da se vrati na svoju zemlji i u svoje kuće jer su sva njihova imanja zaposeli u ratu 1941 do 1945.g. Albanci i lokalni Šiptari. Tito je dozvolio najmanje još toliko novih doseljenika iz Albanije, uboge i surove -i po shvatanjima, i po od Turaka prihvaćenoj religiji ali i po tzv. „običajnom pravu“ gde je masovno vladala tzv. „krvna osveta“ zaostale države. Time je, već tada, bila zapečaćena sudbina opstanka Kosmeta u okviru Srbije jer je pomenutih oko 300.000 deloma Šiptara, delom Albanaca počelo da predstavlja jaku masu surovih, često nepismenih i maloobrazovanih ljudi, sposobnu, već tada naoružanu i spremnu na sve!

Da nam se u Raškoj oblasti zvanoj Sandžak ili i u Vojvodini ne dogodi slična situacija kao na Kosmetu, koja se, sudeći po napisima evropske štampe odavno sprema, pod hitno treba zabraniti uvođenje novih, veštačkih i do danas ne postojećih „službenih jezika“ i ukinuti bosanski, crnogorski, bunjevački, i sprečiti najavljivani i vlaški jezik, ali i druge „službene jezike“ na celoj teritoriji Srbije. Treba ustanoviti samo jedan naziv za sve žitelje sa našim državljanstvom i jedan „službeni jezik -srpski, bez obzira da li, što je u EU neuobičajeno, neki u Srbiji masovno imaju i državljanstva drugih zemalja iz okruženja.

Mora im se omogućiti da najzad postanu on što pravno i jesu -da sebe moraju da nazivaju i predstavljaju po imenu države na čijoj teritoriji žive –svi bi trebalo da budu „Srbijanci“! Naravno uz garantovano pravo kućnog „privatnog“ deklarisanje o svom poreklu kao Srbin, Mađar, Hrvat, Albanac, Bosanac, Crnogorac itd. ali nikako da to i dalje budu „službeni nazivi“ sa takođe „službenim jezicima“ koji sebi pripisuju ti odavno srpski državljani.

Oni bi, tako izgleda, što pre da tobože „svoje“ teritorije otcepe od Srbije i pripoje ih državama svog dalekog porekla. Ako naše vlasti ništa ne učine po tom pitanju, što je dosta verovatno da neće, onda će, kao što je hrvatski ratni zločinac Franjo Tuđman tvrdio u jednom intervjuu nemačkom nedeljniku „Špigel“ Srbija postojati samo u okviru nekadašnjeg turskog Beogradskog pašaluka! Daj Bože da bar to ostane od Srbije i ne ispune se crne slutnje –da će Srbija kad-tad stati ispod samo tri šljive! Kako radi današnja vrhuška, nije ni to „nemoguća misija“!

P. Rakočević

Fotografija „Čitanka srpstva“ je moje vlasništvo, ja sam koizdavač te knjige