Ideja o ponavljanju beogradskih izbora javila se ubrzo nakon 3. aprila, a naročito je dobila na značaju nakon sastanka Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa. Novo glasanje bi navodno trebalo da se desi na jesen ili najkasnije u rano proleće naredne godine.
U međuvremenu, izborni proces je (nakon ponavljanja glasanja na nekoliko biračkih mesta) završen, a pre nekoliko dana konstituisana je i gradska skupština, pri čemu je postalo jasno da Srpska napredna stranka i Socijalistička partija Srbije imaju većinskih 57 (od ukupno 110) odbornika, uz jednog “preletača” iz koalicije NADA.
U ovom tekstu, argumentovaću zašto mislim da novi beogradski izbori ne bi bili dobro rešenje za opozicione stranke.
Legitimitet i ostali izgovori
Ključni razlog za ponavljanje izbora koji javno promoviše lider SSP, a ponavlja i lider SNS, jeste sumnja u legitimitet nove beogradske skupštine. U praksi, radi se isključivo o retoričkom izgovoru bez suštine.
Čak i da prihvatimo da je nekakav “nedostatak legitimiteta“ tek izabrane gradske skupštine dovoljan razlog za izbore, nisam siguran da isti postoji, niti treba da zabrine vladajuću većinu u situaciji kada nije suočena sa velikim protestima ili socijalnim nemirima zbog eventualnog manjka legitimiteta.
Da se razumemo, izbori su održani manje-više u zakonskim okvirima (čak su i moguće nepravilnosti poput 9 hiljada nestalih listića razjašnjene), a rezultati su prihvaćeni od strane svih relevantnih aktera. Izlaznost je bila procentualno najviša od 2008. godine, sa više od 916 hiljada Beograđana na biralištima. Dobijen je reprezentativan gradski parlament sa sedam lista koje su prešle cenzus, a ispod crte je ostalo rasuto manje od pet procenata glasova.
Dakle, nedostatak legitimiteta u stvarnosti ne postoji. Pa o čemu se onda radi?
Za SNS kao aktera je jasno. Njima novi izbori odgovaraju jer smatraju da opozicija neće moći da ponovi aprilski rezultat, a vladajuće stranke će u toj situaciji usmeriti svoje ionako nadmoćne organizacione, materijalne i medijske kapacitete isključivo na Beograd.
Pritom, SNS daje kontradiktorne signale prethodnih nedelja – ponekad odbacuju ideju novih izbora, a ponekad prihvataju i otvoreno ih najavljuju. Oni svakako znaju da ne smeju da se povlače pred eventualnim izazovom, a pritom nejasnim stavom zbunjuju i demotivišu opozicione aktere, ali i glasače. Uostalom, zar iko misli da će SNS tek tako da raspiše vanredne izbore ako postoji mogućnost da ih izgube?
Zašto je SSP za izbore? Oni su praktično najveći gubitnik aprilskih izbora, žestoko su podbacili pre svega u odnosu na projekcije parlamentarnih rezultata. Verovatno računaju da bi se u novoj situaciji, u kojoj se glasači ne bi izjašnjavali o drugim nivoima izbora (predsedničkim i parlamentarnim, mada je upitno koliko će glasači da razdvoje te nivoe, posebno jer smo svesni da će SNS upotrebiti sve svoje adute u eventualnoj kampanji, ali i u podgrejanoj atmosferi oko posledica ukrajinske krize) mogli da zadobiju veće poverenje Beograđana. Možda veruju da će galopirajuća inflacija i dolazeća ekonomska kriza dodatno načeti rejting vladajućih stranaka do jeseni. Najzad, čini se da je pokušaj dogovora sa Vučićem ustvari mehanizam sopstvene legitimizacije pred glasačima, tj. pokušaj potvrde statusa centralne opozicione stranke, one koja se nešto pita i koja jedina može ravnopravno da pregovara sa vrhovnim nosiocem političke moći u Srbiji.
Ostale opozicione stranke, sa izuzetkom nekoliko koalicionih partnera SSP-a i donekle stranke Borisa Tadića (koja nije prešla cenzus), uglavnom su protiv novih izbora.
Pored urušavanja institucija i dovođenja u pitanje ovlašćenja lidera SSP-a da o tome odlučuje, razlozi ostalih aktera su pre svega taktički: održavanje novih izbora im verovatno ne bi išlo na ruku. Mnogi od njih su prešli cenzus u gradu zbog sinergije više nivoa glasanja odjednom, na osnovu popularnosti svojih nacionalnih lidera ili predsedničkih kandidata, kao i na osnovu stavova o aktuelnim pitanjima nacionalne politike.
Pet razloga protiv
-Organizacioni kapaciteti. Ponavljanje izbora zbog nepravilnosti na četiri biračka mesta u Beogradu desetak dana nakon originalnog datuma glasanja pokazalo je kako će eventualni novi izbori izgledati. SNS je period do ponavljanja iskoristila da prečešlja teren i ponovo izvuče sve svoje glasače na ponovljeno glasanje. Opozicija se bavila međusobnim optužbama i vodila kampanju uglavnom tako što je pozivala na glasanje na društvenim mrežama, što je vrlo mlako ako uzmemo u obzir da je postojala mogućnost da se još jedna lista (Ajmo ljudi) prebaci preko cenzusa. Ishod? U proseku, oko 70% za SNS. Iako opozicija ima solidno uporište u Beogradu, resursi SNS koncentrisani na jedan nivo glasanja će biti ogromni.
-Percepcija nesloge. Jedinstvo opozicije, ako je i postojalo tokom izborne kampanje sa međusobnim nenapadanjem (što je ispoštovano ako izuzmemo nekoliko manjih ispada) sada više ne postoji. Poverenje je definitivno uništeno Đilasovim soliranjem i odlaskom kod Vučića. To poverenje je trajno urušeno čak i unutar sopstvene koalicije, koja se ionako jedva održavala (setite se neslaganja oko ustavnog referenduma, oko redosleda mesta na listi, i posebno oko izbora predsedničkog kandidata). Nesloga i svađe mogu samo da odvuku glasače u dalju apatiju i razočaranje. Izvesno je da koalicija „Ujedinjeni za pobedu Beograda“ neće biti akter na sledećim izborima. Uz to, dugo traženi nosilac beogradske liste, Vladeta Janković, na konstitutivnoj sednici dao je ostavku. Sve to doprinosi utisku osipanja snage centralne opozicione liste.
-Loša kalkulacija. Ukoliko uopšte postoji. Da li će opozicija na novim izborima moći do 56 odbornika? Čak i da zanemarimo snagu SNS, mogu li sve stranke opozicije poboljšati svoj rezultat u odnosu na april, posebno uzevši u obzir da su neke bile tik iznad cenzusa? Mogu li se glasači ponovo motivisati nakon svega što smo videli od aprila do danas, a posebno bez podsticaja sa višeg nivoa izbora (predsednički ili parlamentarni)? Svesni smo da lokalni izbori, onda kada se održavaju samostalno, uvek povlače i nižu izlaznost, zbog manjeg interesovanja građana. U tom smislu, upozorenje Aleksandra Vučića da bi „opozicija dobro trebalo da razmisli da li želi nove izbore, jer će izgubiti ubedljivije“ ne izgleda nerealno. Najzad, čak i u (nerealnom) scenariju u kojem opozicija osvaja većinu, pitanje je da li se toliko različiti akteri mogu međusobno dogovoriti. Vidimo kakav konflikt je postojao unutar najveće opozicione koalicije, a da li bi zaista mogli da sednu za sto i formiraju gradsku vlast SSP, NS, Zavetnici, Moramo, Dveri, PSG, DSS, DS i dva posvađana krila POKS-a? Koliko bi ta koalicija uopšte potrajala?
-Aura gubitnika. Jednostavno rečeno, SSP je gubitnik izbora 2022. Od najavljivanih 27% do realnih 14% na parlamentarnim izborima. Od najavljivanog pada SNS u Beogradu, do nove vlasti naprednjaka. Insistirati na novim skorim izborima sa takvim imidžom je političko samoubistvo.
-Najzad, osim za opozicione stranke, raspisivanje izbora bez ikakvog opravdanog zakonskog ili čak opštedruštvenog razloga, a samo iz kalkulacije dva političara, nije dobro ni za stabilnost institucija ni za demokratiju uopšte. Ali koga još briga za to.
30 dana teče
Nakon konstituisanja Skupštine grada 11. juna, počeo je da teče rok od 30 dana za izbor gradonačelnika. To je otvorilo zanimljivu dinamiku u poslednjih nekoliko dana unutar SNS. Naime, u medijima se forsira narativ o neslaganju dela naprednjaka sa prvim izborom za mesto gradonačelnika, Aleksandrom Šapićem. Čini se da je to veštački stvoren konflikt – zar verujete da u SNS neko može da radi drugačije od onoga što odluči Vučić?
Međutim, “neslaganje” oko Šapića može biti upotrebljeno za povećanje tenzija i ostavljanje prostora za dobar izgovor ukoliko se SNS u narednih nekoliko nedelja zaista odluči za nove izbore. U tom slučaju, imaćemo monopolizaciju političkog odlučivanja od strane SNS – izbori tada neće biti ponovo raspisani jer je nekakav Đilas to tražio, nego jer Aleksandar Vučić želi da proveri da li njegovi kandidati imaju poverenje građana. Time se šalje jasna poruka biračima ko se ustvari nešto pita. A to je onda još jedan minus za opoziciju.
Kako bilo, da li će Beograđani ponovo na birališta, saznaćemo vrlo brzo – već do 11. jula.
Piše: Dejan Bursać
Izvor: talas.rs
