1.
Znali smo to i bez nje, ali, kad Vesna Pešić kaže, to mu dođe kao prva ruka, da ne kažem priznanje. Dakle, „najvažnije“, kako kaže Pešićeva, u priči o transkriptu razgovora Bojana Pajtića i najmlađe sestre Udovički jeste to da su je u srpsku javnost „namerno pustili“ Amerikanci. Ako je budu držali iskrenost i dobro raspoloženje, možda će nam jednom ispričati i to kako je iz istog izvora onomad „namerno“ plasiran i snimak Ivice Dačića sa Mišom Bananom. Ili da baš Amerikanci „namerno“ stoje iza ove živopisne ekipe iz Kurira, koja hoće da otme Politiku i Večernje novosti, da i Nemce i Srbe isteraju iz poslednjih dvoje novina koje se mogu nazvati srpskim? Možda će nam Pešićeva jednom reći i to kako su baš Amerikanci Filipa Hamonda oterali sa kongresa njegovih torijevaca da bi Vučiću objasnio šta se to na Kosovu i Metohiji traži od Srbije, a što je Vučić sam opisao kao gore od priznanja.
Kako bilo, Ameri i Britanci su nam opet legli na kosti. Utoliko je gore što se sve to događa posle sastanka Vučića sa Bajdenom, o kome je srpska javnost saznala veoma malo, uglavnom ono što su hteli Amerikanci, poput onog Danasovog spina kako je Bajden bio oduševljen time što Vučić „nervira Putina“. Hajde zato da vidimo šta bi to danas moglo da bude sporno između Beograda i Vašingtona.
2.
Gotovo nepopravljivoj tački srpsko-američkih odnosa, za koju su, reklo bi se, Srbi najmanje krivi, ime je Rusi. Reč je dakle o tome da se od Drugog svetskog rata ne pamti da je jedna velika svetska sila drugoj očitala tako briljantnu moralnu, političku i pravnu lekciju kao Rusi Amerikancima u Siriji. Naravno, jedna takva lekcija, pa još praćena preciznim raketama – na koju odgovor ne nalazi čak ni uvek spremna američka propaganda – podrazumeva određenu promenu odnosa u svetu. A Amerikanci opet toliko poznaju srpsku istoriju da znaju da su se Srbi – možda i manje političkim planom, a više po nekoj vrsti genetskog srodstva – dizali onda kad su se dizali Rusi – od srpskih buna protiv Turaka, koje su uglavnom bile usaglašene sa nekim od brojnih rusko-turskih ratova, do Drugog svetskog rata. Uostalom, šta sve nije korišćeno za poslednjih 25 godina da bi se Srbi odrodili od Rusa – od sankcija i bombi do osiromašenog uranijuma i najagresivnijeg propagandnog ispiranja mozga. I jesu li se odrodili?
Rečju, nije najvažnije za to ni ko je u Srbiji na vlasti ni kako se ponaša – sa Rusima koji na globalnoj sceni beleže političke i vojne uspehe, Srbi – čak i ovako slomljeni, kakvi su danas – postaju u vizuri Zapada neuralgična tačka, i od toga se ničim pobeći ne može.
3.
Drugi razlog pojačanog pritiska na Srbiju takođe je u vezi sa Rusima i Putinom. Naime, pojedini zapadni centri zbog Rusa u Siriji, a možda sutra i u Iraku i Avganistanu, suočavaju se ne samo u Srbiji sa nekom vrstom cajtnota. Naime, činjenica da je Hamond morao da hitno putuje u Srbiju da bi Vučiću, pre nego što ovaj vidi Putina, rekao da sve u vezi sa Kosovom mora da bude likvidirano odmah govori da se, bar kad je o Srbiji reč, napušta strategija kuvane žabe. Kosovo mora odmah, uskoro će i NATO morati odmah, i to bi negde, uz još nekoliko manjih zahvata, dovelo do situacije da Rusija, koliko god jaka, više Srbiji ne bi mogla da bude od pomoći, a Srbija Rusiji više ne bi služila nizašta.
4.
Treći razlog je u direktnoj vezi sa ruskom ofanzivom u Siriji. Završnica američko-ruske partije – započete pre dve godine Siriji a nastavljene u Ukrajini – još uvek je bliža svom početku nego kraju. A to će reći da američki stratezi u ovom momentu ne računaju sa direktnim odgovorom Putinu u Siriji. Pa, kako ne računaju ni sa okončanjem sukoba i ulaskom u pregovore o podeli sveta sa Rusijom i Kinom, ostaje pitanje šta će biti način i mesto američkog asimetričnog odgovora.
Ruski analitičari računaju na četiri moguća žarišta tog tipa. Prvo je Belorusija, gde predstoje predsednički izbori; drugo je Pridnjestrovska ruska enklava između Moldavije i Ukrajine; treće je mogući sukob na granici Avganistana i Tadžikistana; i četvrto Nagorno-Karabah. Možda je propuštena prilika da se na spisak potencijalnih mesta asimetričnog odgovora uvrsti Irak, čijim ponovnim zaposedanjem neba bi SAD pokušale da spreče širenje ruske intervencije.
Razmišljajući o potencijalnim mestima odgovora SAD, važno je uočiti najveći moralni kapital koji Putin stiče u Siriji. Efikasno ratujući sa teroristima, ne samo u Siriji već i u većini zemalja regiona on stiče oreol zaštitnika muslimana kakav decenijama nije posedovao nijedan ne samo nemuslimanski već ni muslimanski lider. Takav utisak o Putinu, koji se širi Bliskim Istokom i Centralnom Azijom, posebno je opasan za tamošnje američke pozicije. Zbog toga, među četiri moguće tačke odgovora koje pominju ruski analitičari, možda najveći potencijal imaju one gde bi se doveli u sukob pravoslavci i muslimani (Nagorno-Karabah, Tadžikistan).
5.
Tu vrstu potencijala, naravno, ima i Balkan kao još jedna moguća tačka američkog odgovora. Pored toga, pojačavanje američkog pritiska na Srbiju moguće je objasniti i time što bi svaka varijanta otvaranja krize na Balkanu, osim što bi mogla da sukobi muslimane i pravoslavne, kao stranu u sukobu imala Srbe (Republika Srpska, Jug Srbije, Kosovo). Čak i dublji sukob Albanaca i Makedonaca ne bi mogao Srbe da ostavi po strani zbog dva razloga: prvo, koliko god opasan, bio bi to po dimenzijama suviše mali sukob za odgovor na Siriju, što znači da bi morao da se širi; i, drugo, iako dve posebne države, Srbija i Makedonija su jedna vojno-strateška celina, tako da bi rat Makedonaca i Albanaca bilo veoma teško izolovati.
Sukob pravoslavaca i muslimana na Balkanu utoliko bi bio lakši za izazivanje što su albanske i bošnjačke elite toliko zavisne od signala iz Vašingtona da nema toga što ne bi učinile na samo jedan mig. Sa druge strane, Srbi i Makedonci, toliko ranjivi na razne medijsko-obaveštajne nameštaljke, mogli bi u takvom sukobu da računaju na rusku pomoć, ali bi za Rusiju mnogo više predstavljali teret nego šansu, a već samim tim za Amerikance bi bili sasvim suprotno.
6.
Dakle, rovit i prepun nedovršenih sukoba, kakav već jeste, Balkan ostaje mesto mogućeg sudara velikih sila. U takvoj konstelaciji odnosa, Srbija poslednjih godina pokazuje visok stepen samokontrole, koji je čini manje ranjivom nego što to proizlazi iz njene geografije i njene istorije. I to je sledeći razlog za američki pritisak. Naime, Srbija mnogo intenzivnije gradi svoje odnose na jugoistoku (Albanija, Makedonija), pa i na severu (Mađarska) – odnosno na liniji Južnog toka-2 – nego sa Hrvatskom, koju Vašington projektuje kao regionalnog lidera i glavno čvorište američkih gasnih projekata. Srbija, čvrsto povezana sa Hrvatskom – naravno, po formuli potčinjavanja Zagrebu – sa tinjajućim konfliktom sa muslimanskim zemljama na Balkanu, i protokolarnim odnosima sa zemljama na liniji Južnog toka-2, jeste formula američke „jugosfere“, čemu se Beograd u poslednje dve godine, iako ne direktno, dosta uspešno opirao.
Četvrti momenat kojim u Srbiji Vašington nije zadovoljan sve više je njen odnos sa Nemačkom. Nije reč o tome što su odnosi Beograda i Berlina toliko bliski, već što su oni van američke agende. Naravno, SAD nemaju ništa protiv da Beograd i Berlin sarađuju na beskrajnom putu ucena i srpskog pridruživanja EU i samim tim odvajanja Srbije od Rusije. Ali problem je što Berlin sad podstiče Beograd da bude glavni stabilizujući faktor na ovom delu Balkana, dok Beograd otvara vrata Berlinu da svojim uticajem bude glavni spoljni sponzor balkanskog mira, do koga je Nemačkoj mnogo stalo. Takve odnose Berlina i Beograda Vašington, s pravom, mnogo više vidi u ruskom interesnom polju nego u sopstvenom.
7.
Peti razlog za pojačane američke pritiske valja tražiti u njihovoj želji da zaustave Vučićevu nameru da raspiše vanredne parlamentarne izbore. Iako ne mogu da znam koliko su to oni direktno Vučiću saopštili, ali SAD ne bi imale ništa protiv izbora, koje bi pratili i predsednički i na kojima bi se Vučić sudario sa Tomislavom Nikolićem. Samo to i potpuno i trenutno odricanje od Kosova, baš kako piše u aktuelnoj verziji pregovaračkog poglavlja br. 35, bile bi srpske garancije kakve bi SAD priznale.
Sa druge strane, izbori na kojima bi Vučić ostavio Nikolića na miru i još više učvrstio svoju premijersku vlast, pa još ako bi ih iskoristio i da smanji uticaj nekih od britanskih i američkih aduta iz svoje okoline, poput Mihajlovićeve i Udovičke; zatim izbori na kojima bi zvezde prozapadne alternative vladi vodile neizvesnu borbu za cenzus; i konačno izbori na kojima bi Vučić, Dačić i Šešelj napunili parlament – to su izbori kakvi Amerikance ispunjavaju kompletnim užasom, utoliko više i utoliko pre što shvataju da su sličnu grešku napravili saglašavajući se sa vanrednim izborima prošle godine, na kojima se Vučić odlepio od konkurenata.
Sa druge strane, reklo bi se da Vučić mora na izbore, jer sve brže gubi poluge igre i uticaja za račun stranaca. Poslednji udarac, koji bi morao da ga zabrine jeste pokušaj Kurira da otme Politiku i Večernje novosti, posle čega bi u političkom smislu skoro svaki medij u Srbiji mogao da ponese nalepnicu KKR. Otud su izbori za njega podvlačenje crte i novo deljenje karata, koji mu, međutim, neće doneti mir, ali će mu dati šansu u odnosu na aktuelni trend tihog umiranja dok se gajtan steže.
vucic-putin-bajden-foto-zorana-jevtic-beta-147
8.
Vučić je u političkoj borbi za sada veoma vešto neutralisao svoje domaće protivnike, zbog čega su atlantisti registar njegove destabilizacije preneli na neku vrstu kulturnog rata. Taj rat se vidi i u urlanju doskoro multiprivilegovanih kultirno-medijskih zvezda, koje se žale na potpuno beznađe i povratak 90-tih. Među osnovnim motivima tog rata jeste kulturrasistička idiotizacija vlasti, koja suštinski predstavlja samo nastavak istog kulturnog rata koji je u drugoj polovini 90-tih i prvoj deceniji 2000-tih vođen protiv radikala kao kulturne bagre i taloga, koji nepravilno izgovaraju reči i kradu escajg u restoranu. Naravno, ulogu korisnih idiota u tom kulturnom ratu dobili su patriote, koji jednako urlaju s njima i o tome znaju sve osim da igraju na tuđoj političkoj agendi, tako da je zaista bilo dirljivo gledati neke od njih na promociji knjige o Vučiću i cenzuri, gde, zajedno sa Oljom Bećković, uzdišu za slobodom medija, kao šiparice koje roditelji nisu pustili u Rovinj.
U tom ratu domaći atlantisti imaju više uspeha nego u političkom, pa naprednjaci nisu problematični zato što su potpisali Briselski sporazum, već što su tako mošmislit, dočim su žuti bili lopovi, ali su se bar rađali u Pal Zileriju i umeli, isto kao i Olja, umilno da pričaju o slobodi medija. Sa druge strane, naprednjaci su zadržali onaj radikalski otpor uopšte prema vođenju te vrste ratova, a i zašto bi kad ih tako dobro ide u političkom ratu i kad se pobednici u kulturnom ratu ne vide u istraživanjima. (Problem je što se vide, ali tek kad se kulturni ratovi završe, kad se njihov rezultat distribuira naniže i kad se stvar više ne da preokrenuti.)
9.
I, konačno, šesti razlog, američki pritisak na Srbiju se pojačava uoči i zbog Vučićevog odlaska u Moskvu krajem meseca. Naravno, Putin je bliži sa Nikolićem nego sa Vučićem, ali poziv premijeru pokazuje da je prozreo američku igru, kojom Vučića i Nikolića nastoje suprotstaviti. Drugo, poziv Vučiću pokazuje da se Rusija neće zadovoljiti deklaracijama i izlivima bratske ljubavi, već da su na dnevnom redu operativne političke stvari. I Moskvi i Beogradu je u interesu da Srbija bude stabilna, da sačuva mir i da odnosi dve zemlje bar malo budu unapređeni.
Istovremeno, Vučić će u Moskvi biti u jednom veoma važnom, teškom i sasvim novom momentu. Višegodišnje srpsko trpljenje, popuštanje i odricanje od nacionalnih i državnih interesa po sistemu sečenja salame – postepeno i tanko – svojom dinamikom nisu zadovoljavali zapadne sile, ali ih nisu ni navodili na drastične poteze. Istovremeno, uzdizanje Rusije posle u 2000-tih, čak i kad ona ovde nije bila prisutna u najkritičnijim godinama za Srbiju, omogućavalo je da se ta srpska salama seče na listiće, umesto da bude pojedena u nekoliko zalogaja. Ruska snaga dakle bila je blagotvorna, i blagotvorna je i danas, s tim što Srbiju – slično kao u danima najžešćih sukoba u Ukrajini – ponovo stavlja na liniju vatre. Rečju, ako su strategija sečenja salame i, koliko god na jedan pasivan način, rusko jačanje omogućili Srbiji da, makar teško oštećena, preživi, veliko je pitanje da li će to posle Sirije biti dovoljno.
Možda je došlo poslednje vreme da Srbija svoje strategije dopuni strategijama aktivne odbrane. Ako jeste, nema bolje prilike za to od Vučićevog odlaska u Moskvu. Ako jeste, eto razloga za novo jačanje američkih pritisaka, koji će, za promenu, tada imati samo jedan razlog.
Željko Cvijanović
Novi Standard
