Postovani gospodine premijeru,
zašto moje dete nema pravo na normalan život. Zašto sva deca u Srbiji nemaju ista prava, po čemu su to deca različita. Znam da se neke okolnosti u životu ne mogu menjati, porodica, prijatelji, društvo u kome živimo… Reći ćete da pišem o lošim stvarima našeg društva verovatno zato što živim u takvom okruženju, a ja kažem da je to potpuno nebitno, jer makar živela i u najboljim uslovima na svetu ne mogu biti slepa na ono što se dešava oko mene. Ne mogu da ćutim ako znam koliko se muči običan čovek, koliko porodica žive samo od socijalne pomoći, koliko ima mladih, radno sposobnih koji još uvek žive od pomoći roditelja, koliko je ljudi pokradeno od ovih modernih poslodavaca, koliko ljudi rade u nemogućim radnim uslovima i bez ikakvih primanja, koliko dece nema pravo na školovanje zbog materijalne situacije, koliko dece nikada nije videlo more. Zašto ja detetu ne mogu da priuštim more i ako mu je potrebno zbog zdravstvenog stanja .
Reći ću vam gospodine premijeru zašto….zato što živim od 15.000 dinara, i to onih koje ne dobijamo redovno. Kako za te pare odvesti dete na more….znam neki će reći nije to velika cifra, to je samo nekih 30.000 dinara….ali to su moje dve mesečne plate, s tim da ne jedemo i ne kupujemo pelene. Da li ste seli nekada da preračunate koliko novca je potrebno najmanje, podvlačim najmanje, za bebu mesečno, ako niste reći ću vam – oko 25.000. U tu cifru računam samo mlečnu formulu za bebu, pelene i neku kašicu. A šta ćemo sa odećom i igračkama koje mom detetu ne mogu da priuštim. Zašto moje dete od rođenja mora da nosi gardarobu svojih drugara i da se igra igračkicama koje su njima dosadile. Zašto mu ja ne mogu kupiti barem jednu loptu.
Zašto sva deca nisu ista. Deca bogatih roditelja mogu da ubijaju po ulicama Beograda svoje vršnjake, a da se o tome danas i ne priča, a kamoli da je kažnjeno za to. Ta ista deca hvale se nekim osnovnim školama gde školarina košta 3.500 evra godišnje….o bože, mi radnici ove zemlje možemo samo da maštamo kako to izgleda. Zar ne treba sva deca da imaju pravo na isto školovanje…..ne mi decu od rođenja deklarišemo na bogate i siromašne.
Nije hir gospodine premijeru, to što želim da povedem svoje dete na more, to je želja da mu pružim normalno detinjstvo. Da odrasta zdrav i prav, jer ne dao bog većeg zla posle nam tek niko neće pomoći. Znam ja da u ovom trenutku u Srbiji ima dece koje nemaju ni parče hleba da pojedu, to je već sramota ove zemlje. Zar nam natalitet nije bitan…ako ovako nastavimo neće se rađati deca u našoj zemlji. Jer sve što je u svetu normalna potreba za decu kod nas je nemoguća misija.
Moje dete o novoj gardarobici, igračkama, odlasku na more može samo da sanja. Ali zato deca moćnika u Srbiji ne samo da će ići na more već će tamo putovati i privatnim avionima. Kako to nismo isti svi u ovoj zemlji. Vi gospodine premijeru, još na našu nemaštinu hoćete da nam smanjite plate i penzije pa gde više. Još malo pa ni vrapci na ulici neće imati mrvice hleba, zato što će te mrvice da traži svaki drugi siromašan čovek ove zemlje. Onaj ko ne vidi kako danas živi običan čovek ili je slep ili je potpuno bezobziran, samoživ i neosećajan.
Za Korene
Antigona
