Tokom novembra 2016. godine, u okviru Moodle sistema za učenje na daljinu, Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije izvodilo je veliku onlajn obuku za primenu standarda namenjenu nastavnicima opšteobrazovnih predmeta u gimnazijama. (Sajt je, kako se navodi, nastao kroz projekat „Razvionica“ koji je iz predpristupnih fondova, naravno, finansirala / kreditirala Evropska unija.)
Obuka je podeljena na više Moodle modula, pa je predviđeno da se u okviru prvog izučavaju “Standardi postignuća – karika u osiguranju kvaliteta obrazovanja”.
Sami Amerikanci muku muče sa svojim aktuelnim kurikulumom u osnovnoj školi, koji je podbacio na svim poljima, te zahtevaju promene, promene, promene… “Vreme je da se preosmisli američki obrazovni sistem”, upozorava već izvesno vreme prestižni ekonomski magazin Harvard Business Review. Začuđuje, stoga, što se u Evropi trenutno (pre)prodaje stari / preinačeni predlog – standardizacija. To je koncept iz zlatnog doba industrijskog kapitalizma, odnosno Fordizma, kada je za svemoćno tržište bilo dovoljno proizvesti dve različite marke automobila, da bi se kod uzornog i ornog kupca osigurao privid izbora. Proizvodna traka prirodno iziskuje i standardizaciju opreme, radnog vremena… i na kraju – samih ljudi. Standardizacija ljudi se prirodno najefikasnije postiže kroz standardno / obavezno obrazovanje u standardizovanoj školi.
Danas je tržišna situacija daleko kompleksnija. Razmaženi potrošač je ohrabren da gaji svoj „jedinstven ukus“ te neizostavno zahteva veliku diferencijaciju robne ponude pa je proizvodnja (dalekoistočna) prinuđena da svakodnevno osluškuje hirovitog kupca koji za svoj novac zapravo priželjkuje nešto poput autentičnog identiteta koji mu sa druge strane, hvala šarenolikim potrošačkim nebesima, uporno i neprekidno izmiče. O standardizaciji bilo čega, kao prevaziđenom konceptu, više nema ni govora. Svi dvovekovni standardi su zapravo na dnevnom redu za sistematsko urušavanje. Svakodnevno svedočimo agresivnoj propagandi u kojoj se tvrdi da više ne postoji standardno radno mesto, radno vreme, zarada. „Obavljanje više poslova u isto vreme i rad u fleksibilnijim uslovima su ono što poslodavci traže.“ Svim snagama se razara standardna struktura porodice, ruši se razlika između slobodnog i radnog vremena, između mladih i starih, što je česta tema mnogih istraživanja i izdanja nakon pretvaranja elektronskog računara u robu široke potrošnje. (Jedan od najuspešnijih / najprodavanijih pionirskih modela personalnih računara, 5150 PC firme IBM, lansiran je na tržištu 1981. godine, da bi već naredne godine priznati teoretičar medija, publicista, kritičar i istraživač obrazovanja, Nil Postman, objavio knjigu simptomatičnog naslova “Nestanak detinjstva”.) Čak se i standardna prirodna podela na polove polako ali sigurno minira i potire.
Otkud onda standardi u novoj milenijumskoj školi? Radi li se o još jednoj ironiji i samovolji vlastodržaca ili je nešto daleko ozbiljnije u pitanju? Primetićemo da se istovremeno kroz školu zagovara koncept “turbo” individualizacije učenika / učenica. Svako u odeljenju ima svoje sasvim specifične potrebe, jedinstven ritam usvajanja znanja, poseban odnos prema vršnjacima, vaspitačima i edukaciji… Sve to u svakodnevnom radu mora uzimati u obzir svaki nastavnik / nastavnica za svakog učenika / učenicu ponaosob. Insistira se čak na ažurnom vođenju neverovatno detaljne pedagoške dokumentacije za svakog đaka / (… odgovarajući ženski rod mi nije poznat).
Nalazimo se pred ozbiljnom dilemom. Da li je jedinstvenost / neponovljivost (limited edition brand) samo privid i šarena glazura a standardizacija još uvek neprikosnovena skrivena suština savremenog / virtuelnog društva? Nije, naime, nikakva tajna da se najlakše upravlja armijom klonova koji u određenim, strogo omeđenim granicama, neguju dozvoljeni privid jedinstvenog identiteta. Najjednostavnije za sistem vlasti je da evidentira pojedinca tako što ga prevede u objekat sa skoro neprimetnim varijacijama dozvoljenih osobina. Stoga je sasvim logično brisanje granica – star / mlad ili muško / žensko ili crno / belo. Ili čak organizam / mašina. „Inovator i milijarder Ilon Mask osniva firmu Neuralink, čiji će cilj biti izrada uređaja za spajanje ljudskih mozgova na računare, javlja Wall Street Journal. Mask je na samitu svetskih vlada u Dubaiju rekao da ljudi, ako žele da prežive na duži rok, moraju da postanu kiborzi.“ Jednostavnije je, dakle, jedno doba, jedan pol, jedna rasa. Jedan kiborg: „Svi smo mi, na kraju dvadesetog veka, u našem mitskom vremenu, postali priviđenja: teorizovani i isfabrikovani hibridi mašine i organizma; ukratko, postali smo kiborzi.“ To što humanoid zadržava privid identiteta za sistem nije od važnosti. Naprotiv, sam mehanizam vlasti zapravo pruža izbor najrazličitijih modela ponašanja uključujući disidentski. Jedan od večito aktuelnih je “buntovnik bez razloga”.
Jedno od pitanja koja su postavljana našim nastavnicima / nastavnicama tokom pomenute onlajn obuke za primenu standarda namenjenu nastavnicima opšteobrazovnih predmeta u gimnazijama, glasi: “Po Vašem mišljenju, koje dobiti od uvođenja standarda mogu da imaju nastavnici, učenici i roditelji?”.
Imajući sve prethodno navedeno u vidu, pre nego brzopletno odgovorimo na ponuđeno pitanje, predefinisaćemo za početak zahtev. Tako pokazujemo inicijativu i pokušavamo da se odupremo ponuđenom iskušenju prepisivanja tačnog odgovora koji je zapravo naveden na prethodnoj internet stranici samog seminara, te ga je dovoljno prekopirati. Ali, što je daleko opasnije, pokušavamo da zaobiđemo i opasnost davanja netačnog odgovora koji bi nas doveo u nepriliku. Pretpostavimo jednostavno da se radi samo o stilskoj vežbi i zapitajmo se “koje dobiti od uvođenja standarda može da ima sistem kada su u pitanju nastavnici, učenici i roditelji?” Odmah primećujemo da se pred nama otvara jedna sasvim drugačija dimenzija rezonovanja koja nudi novu perspektivu sagledavanja problema.
Pozabavićemo se ukratko svakom od navedenih kategorija jer ministarstvo, kao organizator učenja na daljinu, precizira zahtev: “Odgovor treba da sadrži najmanje 3 rečenice u kojima ćete navesti bar po jednu dobit za svaku od grupa.” Da ne škrtarimo, posvetićemo, ipak, svakoj etiketiranoj grupaciji više od neophodnog minimuma – po jedne tražene rečenice:
Nastavnici standardizacijom „dobijaju“ jednostavniji model kontrole i procene efikasnosti od strane mehanizma nadzora i bržu mogućnost popravke ili zamene u slučaju „kvara“, tj, ukoliko se ne pridržavaju standarda, što dodatno jača ionako izuzetno centralizovan sistem i umanjuje ionako minornu kreativnu ulogu samog predavača. Možda je najopasnija pojava pretvaranje nastave u prilično sterilnu trku predavača u boljoj pripremi učenika za strogo formalne završne testove ili tzv. ulazne testove kojima se “standardizovano” mere i ocenjuju postignuća kako učenika, tako i nastavnika. Otići ćemo i korak dalje i zapitati se nisu li možda “standardi postignuća” zapravo “karika u osiguranju” ukidanja standardne uloge predavača u standardnoj zidanoj učionici te pretakanje školovanja u “veliku onlajn obuku” u velikoj virtelnoj učionici kakva je i sama Razvionica kao test uzorak mogućeg modela oblikovanja budućnosti obrazovanja. U tom slučaju, sistem logično nastavlja započeto brisanje granice organizam / mašina i planira veliku budžetsku uštedu nakon što nastavnici sami pripreme uslove za preoblikovanje sopstvenog poziva u obuku veštinama koje mogu lako da se izmere. Predavači nakon toga mogu lako da se zamene. Recimo, softverom.
Učenici standardizacijom stvaraju nekakvu iluziju da su „za svoje pare“ dobili određenu kilažu znanja koja treba da bude garant takozvanog „uspeha“ na tržištu. Iskreno, u današnjim klimavim okolnostima finansijski uspeh ne može da garantuje ništa i niko, barem ne u obrazovanju. Obrazovanje može da formira čoveka, ali ne i „uspešnog“ preduzimača, čemu se zapravo teži. Ono što je sigurno je da na jednoj strani polako ali sigurno gubimo bitku u razvoju povoljnijih uslova za formiranje ljudi, a na drugoj strani ne dobijamo očekivan broj uspešnih preduzimača, barem ne sa diplomom.
Roditelji dobijaju još jednu „batinu“ kojom mogu do mile volje da klepeću po obrazovanju kada se umorni i bezvoljni vrate sa svakodnevnog čišćenja Augijevih štala u svom sektoru (kao kritičari, nastavnici se u ulozi roditelja često ne razlikuju od svojih sugrađana). Ukoliko im se ne dopada kolega ili predmet ili kompletna škola, zavisno od raspoloženja, dobrodošli su da sada potegnu i neispunjenu standardizaciju kao dodatni argument u borbi za naprednije društvo, koje obrazovanje evidentno koči… A situacija je zapravo fundamentalno drugačija. Ni jedan društveni segment ne bi funkcionisao ni približno tako dobro kao obrazovanje, da je pretrpeo i najmanji deo savremenog doživotnog eksperimentisanja bez ikakve odgovornosti. Obrazovanje je po mnogim merilima najfunkcionalniji sektor. „Uzmimo kao objektivno merilo indeks prosperiteta kojeg je ustanovio čuveni britanski Legatum institut. (…) Od 142 rangirane zemlje “čvrsta” srpska ekonomija je na “solidnom” 130. mestu. Najboje rezultate Srbija je zabeležila (verovali ili ne) na polju obrazovanja, gde je zauzela 55. mesto!“ Ukoliko uzmemo kao kriterijum i veličinu brige i finansijskog ulaganja od strane države, zalazimo na teren naučne fantastike…
Obrazovanje, kako na globalnom, tako i na lokalnom nivou, još uvek očekuje ili ozbiljnu i odgovornu reformu ili konačan debakl.
Jovan Pavlović
www.fsksrb.ru
