Ovih dana, gotovo nezapaženo, prolazi vest o korišćenju nadzornih kamera na području Beograda u policijske svrhe, u svrhe održavanja javne bezbednosti. Zanimljivo je da se ona pojavljuje nakon održavanja tzv. Evroprajda, koji je Rešenjem MUP Srbija prvo zabranjen a zatim, ipak održan.
Naime, policija svakodnevno izdaje dozvolu za snimanje i praćenje preko nadzornih kamera u Beogradu!!! Ova mera predstavlja vanrednu meru, koja se koristi u vanrednim okolnostima, u slučajevima skupova velikog rizika, za praćenje osumnjičenih koji predstavljaju opasnost za državu i društvo i sl.
Procedura za nju je jasna: Direktor policije od sudije za prethodni postupak zahteva dozvolu za upotrebom ovoga. Sudija zatim potpisuje naredbu, u kojoj podrobno opisuje koje se radnje mogu snimati i na koju okolnost se dozvola izdaje. Zatim Bezbednosno informativna agencija daje digitalni link za izvršenje same radnje.
Ovako strogo propisana procedura je logična, obzirom na mogućnost zloupotrebe tako dobijenih podataka o svima nama.
U javnom prostoru Srbije, ove aktivnosti MUP-a, se ne prepoznaju kao nešto ozbiljno, a trebalo bi. Logično se nameće i pitanje zašto je MUP-u potrebna ova mera?
Naglašavamo da Zakon o zaštiti podataka o ličnosti klasifikuje koji se podaci smatraju zaštićenim podacima i taksativno se nabraja šta se sve smatra zaštićenim podacima o ličnosti.
Zakon o krivičnom postupku, u skladu sa Ustavom Republike, razrađuje na koji način se neko legalno može audio-vizuelno snimati, kao i proceduru za dobijanje takve dozvole.
Ustav prepoznaje pravo na privatnost građana kao elementarno pravo, a tu su i međunarodne konvencije koje je potpisala naša država, a koje se odnose na ovu problematiku.
Kako vidimo, procedure i zakonski osnovi za preduzimanje mere audio-vizuelnog snimanja, od strane nekog državnog organa, su jako strogi, zakonski utemeljeni i precizni, u smislu načina i mogućnosti korišćenja.
Napominjemo da se nikakvi rizični skupovi na teritoriji Grada Beograda ne održavaju, niti postoji najava istih, te se pitamo:
Zašto država u ovom slučaju dozvoljava organima javne bezbednosti primenu te odredbe?
Da li je onima koji rešenje o snimanju izdaju jasno da se na taj način zadire u ovlašćenja koja u suštini ima jedino sud, a u cilju sprečavanja izvršenja najtežih krivičnih dela?
Da li je uopšte shvaćeno da je upravo zbog povrede privatnosti, u vreme sprovođenja mera protiv pandemije Covid 19, došlo do ozbiljnog narušavanja poverenja građana u državne organe?
Da li je donosiocima odluka jasno da se već stvoreno nepoverenje građana, u smislu zadiranja u privatnost ljudi, reflektuje i na nepoverenje prilikom održavanje popisa stanovništva po Zakonu o popisu stanovništva, iako se radi o institutu čije je uredno i ažurno sprovođenje od nacionalnog značaja?!
Zastrašeni građani, jednostavno sa punim pravom, počinju da sumnjaju da je njihova privatnost potpuno kompromitovana i ugrožena, ali ne shvataju zašto? Šta se to dešava što se ne vidi i zašto je potrebna suspenzija prava i sloboda građana?
Parafraziraćemo kardinala Rišeljea (francuski ministar iz 17.veka) – „Dajte mi nekoliko rečenica koje je napisao najpošteniji čovek i naći ću načina da ga osudim na smrt!“ Saglasićemo se da je vreme apsolutne moći monarha i njihovih kancelara prošlo i da smo od tada napravili kilometarski korak u zaštiti ljudskih sloboda.
Na kraju, saglasićemo se i da ne postoji potreba da živimo u rijalitiju. To ostavimo komercijalnim televizijama!
Inicijativa za budućnost
