Borka Pavićević dramaturškinja, osnivačica i direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju trebala je da doprinese podizanju svesti i kulture srpskog naroda a gle čuda, nakon njenog osnivanja centra za kulturnu dekontaminaciju na našim prostorima pojavila se sodoma i gomora, farme, maldivi, parovi, zadruge ni Bog sam nezna šta sve, a sve u cilju zatupljivanja naroda uz pomoć prezentovanja najprimitivnijih i najglupljih sadržaja, pornografije uživo. Možda je Borka imala dobre namere, možda nije shvatila da zapadne vrednosti nisu u skladu sa našim bićem. Pevaljke nastupaju gologuze i gologrude a većina medija na istoj strani postavi sliku Novaka Đokovića ili Ive Andića i golu starletu pored njih. Dive se Madoni, sataninoj ikoni a pljuju na Boga.
Pa gde to može doneti nešto dobro.
Uz pomoć glupih emisija, rijaliti programa, pornografskih sadržaja u Srbiji se širi zaraza, kulturna kontaminacija celog naroda svih uzrasta i profesija. Dekontaminacija g.Borke izgleda da je bila sve sem same kulturne dekontaminacije pa smo danas kontaminirani uranijumom, raznim biološkim i hemijskim otrovima, kontaminirani i primitivnim,
pornografskim sadržajima sa malh ekrana.
Normalno je bilo očekivati da će intelektualna, kultirna i sociološka elita Srbije podići svoj glas , učiniti nesto da se spreči trovanje našeg naroda, da će podići glas i zahtevati da se takve stvari u Srbiji ne dozvole i da se svi koji šire pornografski sadržaj prezentuju primitivne i glupe rijaliti programe sankcionišu. Bilo bi to normalno ali pod uslovom da u Srbiji postoji takva elita, odnosno ako i postoji da ima hrabrosti da preuzme određene korake a ne da bude nemi posmatrač samouništenja naroda.
Ako želiš da istrebiš jedan narod onda ga zaglupi i nateraj da razmišlja na nivou primata, da ima životinjski nagon za razvrat i ubijanje i sve si završio.
Mirno posmatraj i čekaj da se samoistrebi taj ciljno odabrani dekontaminirani odnosno kontaminirani srpski narod, umesto da se umnožavamo mi izumiremo što i jeste cilj pojedinih velikih nacija koje su istrebile mnoge stare narode mnoga stara plemena, ostalo je malo nas starih naroda.
Zašto stare nacije smetaju novonastilim silama i mladim nacijama?
Pokušavajući da shvatim sta je sustina tog raskoraka a očigledno je da postoji, krenula sam od američkih starosedelaca Indijanaca. Oni su skoro istrebljeni, ostao je mali broj u rezervatima koji više služi kao turistička atrakcija onima koji su ih istrebljivali, koji su im uzurpirali domovinu, koji su im uništili sve što su vekovima a verovatno i hiljadama godina čuvali i negovali.
10.04. 1883. godine Vlada SAD je, u okviru završne akcije sistematskog zatiranja kulturnog nasleđa američkih Indijanaca, zabranila sve jezike indijanskih plemena, njihovu religiju, kulturu i običaje.
Jedino što nisu mogli zabraniti i ubiti je DUH, onaj veliki duh slobodarski neporobljivi, neukrotivi skoro divlji. Indijanci su vrlo mudar narod iako mnogi misle da su to divlja i primitivna plemena. Savremeni Indijanci službeno su hrišćani, ali se drže i domorodačkih verovanja. Privatno, Indijanci govore vlastitim jezicima, a uz njih i jezike kolonizatora – engleski, španski, portugalski, francuski ili holandski. Najrasprostranjeniji indijanski jezik je kečuanski (jezik starih Inka), kojim danas govori oko deset miliona ljudi. Nepoznato je koliko je Indijanaca živelo na američkom kontinentu u trenutku dolaska Kristofera Kolumba, ali neke procene kreću se i do stotinu miliona.
Indijanci su za većinu Amerikanaca zaboravljena nacija, potisnuta u zabačena ruralna područja, gde žive ispod granice siromaštva. Indijanci su živi primer kako se istrebljuju stare nacije. Njihova duhovna veličina ih još uvek održava u životu, iako nemaju mogućnosti poput novonastale američke nacije oni su u mnogo čemu ispred današnjh amerikanaca. Usudim se reći da, ako bi se sutra desila strasna kataklizma u Americi i Kanadi, indijanci bi najverovatnije jedini preživeli, iz nekog razloga oni bi bili spaseni uz mali broj ovih vladajućih današnjih amerikanaca i kanadjana.
Nešto što je rođenjem utkano u gen jednog naroda, jedne nacije, pamćenje, vera, ljubav ne dozvoljava da ih istrebiš i satreš, a to su vrline koje nemaju novoformirani narodi i nacije modernog vremena iako se to na prvi pogled ne primećuje.
Nešto slično može se reći za jevrejski narod, hazare, srpsku i romsku naciju, stara austalijska i afrička plemena, stare istočne nacije. Jedni su uspeli svojom
mnogoljudnosću da prezive, drugi zahvaljujući svojoj mudrosti, borbenosti žilavosti a svima je zajedničko; vera, ljubav i slobodarski duh, drugi su opet podlegli novom dobu, istopili se asimilirani u vece narode. Može telo biti bolesno, slabašno, iscrpljeno u ranama ako je duh jak i smiren ono će ozdraviti, podićiće se ponovo, to isto važi i za jedan narod jednu naciju.
Novi svetski poredak (reč je o jednom malom broju ekstremno bogatih) ima cilj da vlada svetom, prirodnim dobrima, da svi narodi govore njihovim jezikom, veruju u njihovog Boga i da se njima klanjaju.
Duša odnosno duh odnosno vera i ljubav čine stare narode živim plemenitim bićima sa osećajima dok novoformirane nacije te vrline nemaju, nepoznanica je za bezdušnike i ljubav prema bliznjem i ljubav prema Bogu. Oni ljube sami sebe, moć i pare, materiju a materija čoveka udaljava od osećaja, od ljubavi od vere od Boga i vodi ga u pakao. Za put u pakao potrebno je puno, za put u raj jako malo, samo čovek koji se sačuvao od prelesti modernog sveta nakon odlaska sa zemlje odlazi u raj. Dela naša naš su svedok na sudu božjem. Zato se i vrši kulturna kontaminacija starih verujućih naroda koji još uvek ljubav smatraju pravim bogastvom i vrlinom a ne privilegijom.
Crni Vitez
