Zatvor Srbija

1
934

zatvor_zatvorenikSrbi su po mnogo čemu specifičan narod, ali jedan običaj u njihovom političkom životu je zaista poseban.

Od trnja do sna i obrnuto – fraza je koja bi se mogla primeniti na skoro sve srpske vladare kroz vekove. Da li je u pitanju saosećanje, neka čudna vrsta empatije jer se i sama otadžbina nekada poistovećuje sa tamnicom, građani su svedeni na status zatvorenika, jer prisilno žive u granicama koje su često obavijene bodljikavom žicom, a izabrano rukovodstvo neretko se ponaša kao upravnik zatvora.

I u privatnom životu uobačajena su zatvorska pravila gde svako želi da izbegne nametnutu „disciplinu“ i svi sanjaju o kolektivnom bekstvu iz ovog kazamata.

Zato i ne čudi da se bivši robijaši dovode na čelo države, jer je zatvor u „zatvoru“ neka vrsta subspecijalizacije, više životne i političke škole, životno iskustvo i neponovljiva praksa, gde čovek može da stekne posebna znanja o „upravljanju narodnim masama“ i otkrije skrivene tajne o mentalitetu svog naroda.

Što se moderne srpske istorije tiče idemo redom.

Knez Miloš bio je utamničen, jer je spremao zaveru protiv vožda želeći da suzbije njegovu samovolju, kasnije svrgnut je i prognan da bi svoj život završio u Srbiji kao njen suveren.

Oba kneza Karađorđevića, Aleksandar i Pavle, relativno kratko su vladala i oba su proterana.

Knez Mihajlo ubijen je u atentatu, što nije neuobičajeni događaj u zatvorskoj atmesferi gde život svakome, pa i čuvarima, visi o koncu.

Kralj Milan je proteran, a njegov sin ubijen.

Kralj Aleksandar žrtva je marsejskog atentata, a njegov sin ostao je bez države kojom nije ni stigao da vlada.

Josipu Brozu je trebalo da posle bombaškog procesa za petnaestak godina od teroriste postane neprikosnoveni vladar Jugoslavije.

Ivana Stambolića su ubili kao progonjenu zver, Slobodan Milošević je umro u haškom kazamatu, Milan Milutinović proveo je višegodišnji pritvor u istoj rezidenciji kao i njegov prethodnik, Boris Tadić je hapšen od komunističkog, a Tomislav Nikolić od Miloševićevog režima.

Da Vas podsetimo:  Strašna ispovest iz beogradske bolnice: “Mi živimo paralene stvarnosti”

Sudbina srpskih vladara zaista je nepredvidiva za vreme uspona, kao i posle detronizacije.

Približavaju nam se novi predsednički izbori. Svima je jasno da sadašnji predsednik ne zaslužuje drugi mandat.

Možda bismo mogli da kandidujemo Miroslava Miškovića?

Ionako danas na političkom tržištu dobro prolaze „radni i sposobni“ ljudi.

Da je čovek vredan pokazuje to da je prvo jutro posle ukidanja pritvora proveo na poslu. Da je sposoban dokazuje to da sve što je stvorio – stvorio je u privatnom sektoru, a to je omiljeni deo privrede današnjeg premijera.

Niko samo da postavi pitanje – a koliko je radnog staža Aleksandar Vučić proveo u realnom sektoru, koliko plata nije zaradio kao državni (pozicioni ili opozicioni) službenik. Koliko godina je živeo na budžetu svih nas pa sada kada mu je u ruci i nož i pogača sve radne ljude pravi neradnicima ili još gore – lopovima jer „troše ono što nisu zaradili“?

Gde je to Aleksandar Vučić zarađivao pre politike ili za vreme svoje političke karijere?

Treba li ga podsećati na sudbinu njegovog pretka gospodara Vučića koji je nekada bio svemoćni ustavobranitelj, a sahranjen je u ritama.

Za Miškovića znamo kako i šta je stekao, to će ubrzo ustanoviti nadležni orgasni. A i dovoljno je dugo u zatvoru da može da računa barem na dva petogodišnja predsednička mandata.

Mada, kada malo bolje izanaliziram duhovno stanje i percepciju prosečnog glasača Srbije, ne bi me čudilo da na nekoj budućoj predsedničkoj inauguraciji čujem glas sa prepoznatljivim voždovačko–zvezdarskim naglaskom : „Hiljade i hiljade sklekova…“

Aleksandar Dikić

Srpski kulturni klub

like-button.net here

wordpress-themes.org here

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime