Dobili smo pismo naše čitateljke na temu srpske prosvete. Objavljujemo ga u nastavku u celosti:
„Već sam Vam jednom pisala i obećala da ću ponovo, pa da ispunim obećanje.
Primetićete da je jedna od mojih bolnih tačaka školstvo pa se najčešće obazirem na probleme upravo u školstvu.
Tema bi mogla da bude: „Kakvo bahaćenje prosvetnih radnika u jednoj beogradskoj osnovnoj školi“.
Kada smo dobili novu učiteljicu u drugom razredu, na prvom roditeljskom sastanku, prvo o čemu smo mi, roditelji, bili obavešteni je da nećemo dobiti broj mobilnog telefona učiteljice, citiram „iz principa“. Odmah sam se upitala zbog čega nam u startu daje do znanja da ne želi da komunicira sa roditeljima. Takođe nije ni član viber grupe koju su oformili roditelji dece iz našeg odeljenja. Znači, ne želi da zna, i još više ne želi da bude pitana, jer roditelji ponekad imaju pitanja za učiteljicu. Čudno, naročito ako Vam je dete drugi razred osnovne škole.
Potom je ograničila broj roditelja koji mogu da dođu na otvorena vrata, samostalnim upisivanjem roditelja na papiru u tabeli u kojoj je definisan broj roditelja koji mogu doći određenog dana na razgovor sa učiteljicom. Dakle, ako niste stigli po dete u 15 , već u 17 časova, verovatnoća da se upišete i „upadnete“ u tabelu je vrlo mala, skoro da i ne postoji. S obzirom da ja dete uzimam u ovom kasnijem terminu, nisam imala sreću ili nesreću da i ja osetim čari otvorenih vrata u protekloj školskoj godini. Ipak, nisam bila rezignirana time jer mi je dete uspešno savladavalo gradivo i nije bilo problematično, jer da je bilo drugačije sigurno bih bila pozvana na razgovor.
Želela sam par puta da učiteljici skrenem pažnju na greške u sprovođenju nastave, ali sada mislim da bi to bio katastrofalan korak.
Nastavnica engleskog organizuje otvorena vrata u periodu od 13-14 časova, pa sam, s obzirom da u to vreme nije moguće da dođem u školu jer radim, a nisam u mogućnosti da uzimam slobodne dane u ovu svrhu, zamolila učiteljicu da mi se nastavnica engleskog javi, i to nekoliko puta, ali se dotična nikad nije javila. Povod za razgovor je bio da je nemoguće da od dece u prvom razredu traži da pišu alfabetom a da deca u tom periodu još nisu ni ćirilicu naučila. Takođe, traži da odgovore na testu na pitanja a odgovori zahtevaju dakle: pisanje (poznavanje alfabeta odnosno latinice), upotrebu gramatike kao i razumevanje onog što je napisano. Ništa od ovoga nije rađeno na časovima, ali je uredno sve to bilo na testu.
Da se vratimo na našu učiteljicu…
Cele godine, nemaju svake druge nedelje časove fizičkog u sali a u jesen i zimu, deca su u učionicama.
Dve nedelje pred raspust, dete mi kaže da su gubili dva spojena časa likovnog. Kada sam upitala šta su radili umesto likovnog, rečeno mi je „lekciju Sveta oko nas“ koju je u svesci činilo 5-6 rečenica. Zaista mi je bilo nelogično da se ovako malo može uraditi za 90 minuta. Drugim rečima posumnjala sam u sopstveno dete da mi prećutkuje istinu. Roditelji su imali takođe različite informacije, pa sam odlučila da pišem učiteljici. Upitala sam je za otvorena vrata a ona mi je, po starom, odgovorila da valjda iz principa, ne prima roditelje tri poslednje nedelje školske godine. Razumela bih ja to da je dete loš đak i da učiteljica misli da ću da vršim pritisak na nju, ali nikako nisam mogla da shvatim da učiteljica ima pravo da ne želi da razgovara sa roditeljima o detetu ni na koju temu. Verovatno je bilo mnogo od mene tražim otvorena vrata, zaista verujem u to, ali mogla je odmah da mi ponudi da je pozovem telefonom ili da joj putem SMS postavim pitanje, ali sam osetila da je loše raspoložena, u najmanju ruku, pa sam odustala od pozivanja. Poslala sam joj poruku u kojoj sam joj napisala da želi da shvatim njeno ponašanje kao rezultat njenog lošeg dana, a svi ga imamo, uz uverenje da se nadam da je shvatila da je pogrešila u nastupu i da ništa slično ne bi smelo da se ponovi. Naravno, odgovor je izostao.
Iako sam je na neki način opravdala, ostao je gorak ukus u ustima i jedno godinu dana formirano loše mišljenje o prosvetnom radniku, koji radi sa najmlađim učenicima.
I sama sam jedno vreme radila u prosveti i znam kako stvari funkcionišu, pa sam zbog toga i izašla iz tog sistema, ali sam se nadala da nije baš toliko crno, mislila sam da su koleginice spremne za konstruktivne razgovore u cilju unapređenja nastave, spremne da osim pohvala prihvate i neku kritiku, najzad da žele da rade. Sve sam pogrešno mislila.
Sigurna sam da ni u jednom pravilniku o radu, zakonu ili zakonskim ili potzakonskim aktima koji se odnose na školstvo nije definisano kako biti odgovoran na svom radnom mestu, kako komunicirati sa decom i roditeljima, kako voleti svoj posao. Kako želeti da budete u redu, ništa više od toga. To se valjda podrazumeva ili bi trebalo.
Ništa se ne podrazumeva i ništa ne bi trebalo.
Postali smo loši.
Ivana Kovačević
