Zavera koja traje

Sonja Biserko je dobar primer. Ako gledate televiziju, od Vučićeve dugačke senke ne vidi se niko, pa ni pomenuta. Na drugoj, široj javnosti manje vidljivoj strani, pozornost je izazvao intervju Biserkove časopisu Matice hrvatske „Vijenac“.

„Iz nepoznavanja činjenica stvoren je mit o Kosovu, o srpskom herojstvu i nebeskom carstvu. Cela srpska istorija jedna je velika laž – bez pardona je rekla Sonja Biserko u opsežnom intervjuu za taj časopis. Ona je još jednom ponovila da su se Srbi spremali za rat protiv Hrvata još od Titove smrti.“

Sa srpske patriotske strane nadri-disidentsko stanovište Biserkove jeste uvredljivo i glupo, a sa ustaške i bilo koje druge antisrpske pozicije je gotivno. Čitaocima je međutim promakla ključna stvar – ne osporava Biserkova srpsku istoriju u svim aspektima, niti joj smeta svaka laž, već je njen stav anti-srbijanski. Jer, da se iskreno bori za istinu, kao najveću laž navela bi zaista falsifikovanu „istoriju“ KPJ i partizanskog pokreta, koji je bio većinski srpski, istovremeno po „Drezdenskom modelu“ neprijatelj srpske države. Sa druge strane, lažno negira najsvetlije i nepobitne tradicije srpske državotvornosti. Sa treće strane na Srbiju projektuje hrvatsko zlo. Bez imalo ustručavanja, ona će „svedočiti“ o Haškom tribunalu:

„Kada se pažljivo prouče materijali, transkripti i svedočenja, posebno sa suđenja Slobodanu Miloševiću, jasno se vidi kako je iz Beograda pokrenuta propagandna mašinerija koja je Hrvatsku prikovala za ustaštvo i genocid nad Srbima.“[1]

Da se radi o banalnoj i plitkoumnoj odbrani ustaštva, lako se može pokazati samo iz izjava neo-poglavnika Hrvata Franje Tuđmana.[2] Svega tu ima. Od hvalisanja jer je eliminisao „srpski remetilački faktor“, do veličanja tradicija NDH. Ili recimo izjava da je „ponosan što mu žena nije niti Židovka niti Srpkinja“, ili „da rata ne bi bilo ga Hrvatska nije želela“.

Za svaku ovdašnju grlatu i gizdavu antifašističku borkinju u Tuđmanovim istupima i postupcima bilo je rasističkog šodera za boriti se protiv njega ceo život. Međutim, kako vidimo, „drugosrbijanski antifašizam“ oscilira upravo oko te ustaške ose, delujući u Srbiji kao klasična peta kolona. Dva su očita razloga za ovu crno-crvenu mimikriju. Najpre, takvo delanje je dobro plaćeno, osobito sa „antifašističkog“ Zapada. I drugo, Tuđmanov/hrvatski neo-nacizam je savršeno kompatibilan sa poznatim etničkim projekcijama KPJ. U povodu sedamdesete obljetnice formiranja prve komunističke Hrvatske vlade u Splitu, izvesni probisvet Ranko Ostojić je sa puno pijeteta citirao reči Franje Tuđmana [3]: „…Da nije bilo partizana i antifašističke borbe, Jugoslavija bi bila monarhija s pročetničkim elementima jer je četnička vlada u izbjeglištvu bila prihvaćena kao dio savezničke koalicije.“

Ne treba se brinuti za Splićane. I da su velike sile dozvolile da pobede monarhisti, oni bi opet bili na pobedničkoj strani, jer Split beše centar ORJUNA.[4] Bitno je da u Hrvatskoj niko ne spori da je nova Hrvatska država plod udruženog delovanja ustaša i komunista.

Ostaje čvrsta činjenica da istovrsne nacionalne oporbe kakvi su srpski drugosrbijanci, u drugim delovima raspadnute SFRJ nema. I da ih je bilo, završili bi po receptu Martina Špegelja.

Definitivna odluka o „disoluciji“ Jugoslavije doneta je šezdesetih godina prošlog veka, ali ne u nekom mračnom masonskom leglu, kao to prikazuju naši „Čvorovići“ opšte prakse, već u vrhu državne vlasti FNRJ. Dalji sled događaja je proziran, ma koliko su operacije vođene postepeno i diskretno. Ekonomsko i ustavno razvaljivanje države su očigledni fakti. Znamo takođe da je svako ko je pokušao da se suprotstavi neo-ustaškom projektu bio izložen šikani.

„Memorandum“, u kome se samo u elementarnim crtama konstatuje stvarnost, proglašen je za „Bibliju“ velikosrpskog hegemonizma i novo „Načertanije“. Staro „Načertanije“ je pak proglašeno za „Bibliju“ srpske genocidnosti, mada u tom spisu nema ni jedne rečenice koja bi implicirala bilo šta genocidno. Istovremeno, Tuđmanova „Bespuća povjesne zbiljnosti“ i Živkovićeva aka Izetbegovićeva „Islamska deklaracija“ su za drugosrbijance nebitni.

Svakako da su ključnu rukovodeću ulogu imale tajne službe. Veliki nestor uništenja države bio je Titova desna ruka Stevo Krajačić. (Ili Tito beše leva ruka Krajačićeva, vrag će znati). Kompletno buduće hrvatsko rukovodstvo niklo je iz njegovog kružoka. Ti ljudi su ceo život zajedno delali, a i domaćinski „samo ih je plot delio“. Tako se ispilio i Franjo Tuđman. Budući otac hrvatske nacije, večiti udbaš, i kao disident bio je pod zaštitom Tita, Krleže i šefa Titovog kabineta („Srbina“) Bogdana Crnobrnje. Suviše je naivno misliti da je Tuđman tek-tako mogao sa urednim pasošem slobodno da šeta svetom i sastaje se najokorelijom ustaškom emigracijom „tipa“ Bruno Bušić bez patronata iz vrha vlasti, dok se u Srbiji za reč u kafani išlo u zatvor, a pevač Tozovac se našao na crnoj listi zato što se za omot jedne svoje ploče slikao u staroj srpskoj uniformi.[5]

Tuđman je konačnu ustašku maturaciju doživeo tokom turneje po Američkom kontinentu 1987., kada je uspostavio čvrstu vezu sa „Norvalskom skupinom“ koja je baštinila ideologiju Maksa Luburića. Vrhovnici te koloritne udruge su uzeli učešća u prvoj Tuđmanovoj vladi, tako da je svaka dilema oko ideologije HDZ besmislena.

„…Norval ima i povijesni značaj ne samo za Hrvate u Južnom Ontariju, nego za hrvatski narod općenito. “Naime, 22. rujna 1990. oduševljeno je dočekalo prvog hrvatskog predsjednika dr. Franju Tuđmana oko 22.000 tisuće Hrvata. S njim su bili predsjednik Vlade Vlatko Pavletić, predsjednik Sabora Žarko Domljan i cijelo hrvatsko vrhovništvo koje je bilo tom prigodom nazočno na Hrvatskom centru. Mogli bismo reći: prva hrvatska vlada sastala je se i na hrvatskom centru u Norvalu…“[6]

Ovakve akcije Franje Tuđmana prošle su bez ikakve reakcije bezbednosnih službi. Posledično, ni srpski NVO sektor nije prepoznao ustaše. Suprotno, Sonja Biserko tvrdi da je „šezdesetih godina prošlog veka u komunističkom pokretu postojala četnička linija“! U vezi s tim ukazaćemo na ponašanje Slobodana Miloševića, „najvećeg Srbina“, kome inače ni rođeni brat ni deca nisu Srbi. Naime, kao bankar Milošević je u isto vreme kad i Tuđman često putovao u Ameriku. Pa da li je pokušao da uspostavi saradnju sa srpskom emigracijom u sklopu priprema za nadolazeći raspad zemlje? Nikada! Njegov odnos prema političkoj dijaspori je bio potpuno suprotan Tuđmanovom, najpribližnije bi se mogao opisati kao „klinička izolacija“ i potpuno je u skladu sa komunističkom nacionalnom doktrinom. Pa ipak, Milošević je proglašen za „velikosrbina“ a Tuđmanova država za „mladu demokraciju“!

Godine 2010. hrvatski predsednik Stjepan Mesić odlikovao je Sonju Biserko Redom kneza Trpimira s ogrlicom i Danicom za “osobit doprinos u borbi za ljudska i građanska prava hrvatskog i ostalih manjinskih naroda u Republici Srbiji te izgradnju temelja za normaliziranje odnosa između Hrvatske i Srbije“.

Sonja Biserko je manekenka, prototip drugosrbijanaca koji su odreda sa ogrlicom i na povocu Kneza Trpimira. Jedna od glavnih karakteristika ovog soja je što se radi o pravim dinastijama. Ideološki, izgleda da je sin suprotstavljen ocu, a unuk obojici. To je varka. Svi su istovremeno i revolucionarni teroristi i novi tajkuni. Suštinski, armatura im je udbaška.[7] U konkretnom slučaju, Biserko je iz udbaške porodice, radila je diplomatiji SFRJ, a sada je vladajućem NVO sektoru. U citatima njenih par rečenica sažeta je celokupna drugosrbijanska ideološka paradigma: 1. Srbi nemaju istoriju, 2. Srbi su krivi za ratove. 3. Srbi su zločinci. Jedina dopuna bi bila poruka pok. Tamare Kaliterne (urednik u TANJUGU do 1995., zatim, kao dobro situirana penzionerka, „žena u crnom“ i saradnica „Peščanika“ i „Autonomije“), napisana u Beogradu: „Kao svakoj kvarljivoj robi, Srbiji je vreme za đubrište“.

Sa Bujketovog „javnog servisa“ koji ničim izazvan nosi naziv RTS, uče nas istoričari sa velikim titulama da se „Srpski narod u Prvom svetskom ratu borio za interese tajkuna“, što je velika novina u odnosu na komunističko učenje da su se Srbi u tom ratu borili za interese velikosrpske buržoazije.

Ekspertica za istorijsko-pravna pitanja Vesna Rakić-Vodinelić preko titoističkog „Peščanika“ nas uči zašto je pravno neosnovano da se proglasi za „neosuđivano lice“ prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević, koga je komunistički sud proglasio za zločinca kao još nerođeno dete.

Ugledni beogradski list „Danas“ osnovao je Mihal Ramač, vojvođanski „autonomaš“ i bliski saradnik udbaškog ustaše Tomislava Marčinka [8], najpre na službi glodura novosadskog „Dnevnika“, pa zatim Tuđmanov propagator rata.

Overeni titoistički ministar kulture i informisanja Ivan (Predraga) Tasovac, španski plemić [9], dao je srpske pare za „e-novine“ Pere Lukovića, „Autonomiju“ Sabahudina Gruhonjića i slične. Valja samo pogledati naslove sa glasila Tasovčevih abonenata u vreme obeležavanja dvadesete obljetnice hrvatske „Oluje“, pa razumeti razmere njihovog doprinosa informisanju a naročito kulturi srpskog društva. Istovremeno, nacionalnim institucijama kave su „Srpska književna zadruga“ i „Matica srpska“ preti finansijski kolaps i gašenje. Moraju da kleče i mole, pa ako im se udeli.

Kapičići uzeli crnogorsko državljanstvo.[10] Scenario je tipično udbaški. Od dede „zakletog“ komuniste, koji je ubijao smo za sumnju da se neko suprotstavlja komunističkoj “revoluciji“, uz hvalisanje da je upravo ON „oslobodio Srbiju“, pa zatim ključara Golog Otoka koji je formiran za budale koje su mislile da je revolucija stvarna, preko transformacije u pasioniranog kolekcionara skupih slika, do politički korektnog „gospodina“, člana proeuropskog LDP, što jeste zatvaranje kruga „zlonasilja“. Zatim palicu preuzima sin bonvivan koji je kao mulac gonio auto po Biogradu i tako `vatao ženske, dok je i biciklo u socijalističkoj Jugoslaviji još značilo luksuz. U zrelijim godinama uvaženi i protekcionirani sportista i salonski društveno-sportski poslenik Srbije i podrživač demokratskih reformi; pa zatim unuk, trećerazredni filmski glumac u Americi i trećerazredni Amerikanac. Sve jedno, deda je sve to krvavo oteo od neprijatelja da se ima i da se može.[11] Konačno, kad su se zasitili okupirane Srbije, zelenaški udbaši su se vratili svojim korenima „crvenih Hrvata“.

Dakle, ničeg novog u nas od 1945.

U štampi se može pročitati „anegdota“, koja plastično dočarava stanje našeg društva. Čak i u restoranu Skupštine Srbije od hrane nema ničega našeg, sem flaširane mineralne vode, a i tu je vlasnik stranac. Kad jedna država dođe u takvo stanje kolonijalne super-zavisnosti, da ni hrana više nije s njenih polja, takvoj tvorevini spasa nema, bar ne u aktuelnom političkom sistemu.

Ako Vučića i Vulina vidite da padaju u nekakav patriotski trans i patos, iskustvo nas uči da uskoro možemo očekivati samo neku novu veleizdaju.

Postavlja se pitanje, kako u dramatičnoj i vrlo teškoj situaciji, ne jača front patriotskih snaga? Umesto jačanja, vidimo dronjke od političkih i kulturnih organizacija i nacionalne lidere koji deluju žalosno i nemoćno.

Svaka čast Krajačićevim zombi-udbašima na odrađenom poslu!

Narod je većinski protiv NATO, ali je Skupština koju je taj narod izabrao 100% za NATO. Narod se koleba oko EU, ali je vlast nepokolebljiva. U narodu raste naklonost ka monarhiji, „javni diskurs“ je sve jače protiv.

Nekada uzor nacionalno odgovorne stranke – DSS, danas je usitnjena na nekoliko beznačajnih frakcija, a nominalni vlasnici imena stranke se batrgaju u glibu korupcije i unutarstranačkog gušanja. Sanda se očito zaigrala.

Vojislava Šešelja mnogi smatraju za „ozbiljnog političara“ koji može da preporodi Srbiju. Taj „ozbiljni političar“, koji „iz dna duše mrzi svog kuma Nikolića a voli Vučića jer je vredan i radan i nije mu cilj lično bogaćenje“, prvo što je uradio nakon puštanja iz Haškog zatvora je da razbuca svaku nadu u udruživanje opozicije. Zanimljivo je za Šešelja kojom se silinom i urlikom ostrvljavao na monarhiju i osobito prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Šešelja su u zatvor poslali bosanski begovi Pozderci, začetnici „bošnjačke“ nacije. Međutim, sasvim suprotno od odnosa prema Karađorđevićima, Šešelj nikada nije napadao Vuka Jeremića, tipičnog predstavnika crvenih dinastija i unuka Hamdije Pozderca?![12]

Bošku Obradoviću se nije mastilo osušilo na pismu o udbaškim dinastijama, a „Dveri“ su postale jednako meta istog scenarija rasparčavanja.[13] Izgleda da su izvršili zadatak i nisu više potrebni.

Ostali su još „nezavisni intelektualci“. Ako se pogledaju poslednji napisi u medijima, osobito Đorđa Vukadinovića[14] deluju opasno. Nema se šta prigovoriti ispravnosti Vukadinovićevog napisa, opučio je po većini izdajnika i kompradora bez dlake na jeziku. Valja se međutim prisetiti čemu nas je naš vodeći politički analitičar koliko juče učio. Evo citata iz njegove analize, malo pre nego što je DS doživeo političku kalvariju [15]:

„Sve dok Boris Tadić bude govorio ovako kao što je govorio u poslednjem intervjuu Frans presu, zaključno sa porukom da naši odnosi sa zemljama koje bi eventualno priznale nezavisnost pokrajine više neće moći da budu isti kao pre, i sve dok Vuk Jeremić bude ovako otresito insistirao na teritorijalnom integritetu Srbije, kao što to čini u poslednje vreme – Tadić ne mora da strahuje od predsedničkih izbora…“

Uz njega je naš takođe najeminentniji analitičar Slobodan Antonić, koji je u već zaboravljenoj borbi za Deklaraciju o Kosmetu u UN, sa apsolutnom sigurnošću tvrdio da Tadić i Jeremić neće popustiti pod pritiskom EU [16]:

„Zbog svega toga, nudim vrlo jednostavan test, prost lakmus papir ispravnosti naše dve konkurentske teorije. Ako, naime, Tadić i Jeremić povuku rezoluciju i ako sa „našim EU prijateljima“ sastave drugu, „razumniju“, javno ću priznati da je sve ovo sa UN i MSP, od 2008. pa sve do danas, bila najobičnija gluma, vešto fingiranje, predstava za narod, a da su Tadić i Jeremić najobičniji kvislinzi, lažne patriote i prevaranti. Ako pak Tadić i Jeremić, i pored sveg ovog lomljenja ruke, ne povuku rezoluciju i ostanu uporni u pokušaju da za nju obezbede većinu u UN, onda bi bilo lepo da, isto tako javno, zastupnici teorije o „fingiranju“ i„kvislinzima“ priznaju da su se ova dvojica naših političara, makar po ovom pitanju, usudila da suprotstave Imperiji. I da nisu baš potpuni „kvislinzi“.“

Uvaženi profesor je čudno pacerski omašio, jer je Srbija samo par dana kasnije odstupila od svih bitnih stavova, ali ništa nije hteo „javno da prizna“.

Poslednjih godina za Vuka Jeremića se skoro ništa ne čuje. Negde je u inostranstvu, sa ne sasvim jasnim angažmanima. Pa ipak, odjednom ga ponovo pominju kao „idealnog kandidata opozicije“ na sledećim predsedničkim izborima. Na ovoj ideji insistira predsednik DS Bojan Pajtić, a Đorđe Vukadinović ideju otvoreno podržava[17]: „Jeremić i dalje ima jak rejting iako već dve godine nije u žiži domaće politike. On je sam po sebi potencijalno jak kandidat, mada nisam siguran da bi odgovarao biračkom telu DS-a, a ni oni njemu.“

Nema sumnje da je Vuk Jeremić neuporedivo uspešniji i veštiji političar od svog bliskog rođaka Hamdije Lipovače, ali takva „uspešnost“ za Srbiju ne znači ništa dobro.

U šta nas to guraju „nezavisni intelektualci“?

Valja ovde napraviti još jednu digresiju da bi ilustrovali sablasne komite Steve Krajačića koje su se vrlo dobro zombirale u patriotskom srpskom krilu. Pomenućemo „političkog disidenta“ i „vojno-političkog analitičara“, pukovnika kontra-obaveštajne službe Gorana Jevtovića. On se, recimo, naivan kao begečka snaša, oštro usprotivio Bošku Obradoviću u vezi napisa „Udbaško praunuče…“:

„Tekst je katastrofalno loš! Pet puta sam ga pažljivo pročitao i zaključio da nam je doneo krajnje uprošćenu, čak vulgarnu „crno belu“ sliku onoga što se dešavalo.
Ovako kako ste vi opisali „udbašku porodicu“ ne funkcioniše ni mafija u Palermu.

Gospodine Obradoviću, sedište „porodice“ nikada nije bilo na ovim prostorima nego u Londonu, Rimu, Parizu i Njujorku (i redosled gradova je bitan). Ovde su ne samo od 44-te, nego mnogo, mnogo pre, raznorazni izvršioci njihovih prljavih poslova kvalitetnim obaveštajnim vođenjem, razarali i otimali vekovni srpski pravoslavni prostor, pa još ekonomski bogat, pa još geostrateški značajan… Nema i nikada nije postojala nikakva porodica. Postojali su samo pioni vođeni iz zapadnih centara moći! …To nema nikakve veze sa nekom našom izolovanom, unutrašnjom „porodicom“, veoma „moćnom“, potpomognutom iz vana, koja sa dede prenosi testament na sinove, a ovi na unuke. Prosto, ovo je apsolutno netačno. Samo po sebi je u koliziji. Jer da jeste, zašto bi komadali onoliku Jugoslaviju, a sada ovako malu Srbiju? Nema nikakve logike niti razuma.“

Moglo bi se razumeti da ovako stvari „kapira“ neko sudbinom mentalno ometen u razvoju, ali nikako školovani obaveštajac koji je zadužen da štiti Srbiju. U pitanju nije, dakako, retardiranost pukovnika, već prepredenost džambasa, koji umesto karakušljivog konja, hoće da Srbima da podvali proviđenje Steve Krajačića, zapakovano u miloševićevsko-šešeljevski patriotizam.

Pukovnik je čovek kome je M. Lazanski (tja, opet neko sa brendiranim poreklom) onomad sasuo javno u lice da je krao tajna dokumenta. I takav pukovnik se nudi da organizuje otpor vladajućem „petooktobarskom režimu“, samo da mu se obezbedi dva miliona evra za početak.

Tih „dva miliona evra, odnosno dolara, za početak“ dala je naša dobronamerna dijaspora udbaškim kumovima Voji Šešelju i Vuku Draškoviću dok su glumatali kraljeve ađutante. Zato se više od dijaspore ne treba nadati ničemu. Previše je njima u nacionalne i duhovne `aljine presvučenih udbaša slato, da jednom ne bi došao kraj.

Konačno, UDBA je razbila i „Nacionalni stroj“, a navijačke grupe privela u klasični kriminal, i sada nema ko više ni da se na ulicama bije za Srbiju.

Nakon tragičnih „rezultata“ Tadića i Jeremića, pa zakucavanja poslednjih eksera od „vrednog i radnog“ Vučića, nanovo nam se kao lider nudi čovek sa političkom biografijom i tačno onim profilom koji su nedvosmisleno neprijateljski prema Srbiji, a kao bezbednjak urnebesni komunistički špijun! To nam je trenutno celokupna patriotska ponuda. Začarani krug političke prevare i nacionalnog razaranja uporno hoće da se iznova obnavlja.

Postoji i specijalna „brendirana linija“ kvazi-neo-ljotićevaca, trenutno nejasno vidljiva na horizontu, koje UDBA neguje i čuva kao rezervno rešenje, poslednju odbranu, ako baš večito žilavi srpski odgovor bude toliko jak da oduva sve levičarske ujdurme. I ne dao Bog da ta mala intelektualna grupa dođe u priliku da pokaže šta može.

U zaključku možemo reći da od ovakve patriotske ponude sreće Srbija sigurno neće imati. Moramo poći najtežim mogućim putem, nazad u Srbiju. Nema druge opcije, sve drugo je propalo u truleži! Ako je potrebna dodatna filozofska projekcija, ja ću bez ustručavanja citirati komentar potomka ustaša, Rikarda Barića na jedan tekst Vladislva B. Sotirovića(18):

ponedeljak, 19 oktobar 2009.

Rikard Barić

„Dakle Davor iz Osijeka je kohezioni titoista protiv NATO-a. Pa zašto onda ne organizira svoje odrede u svojoj Hrvatskoj poput Draže Mihajlovića?
Osim toga nitko dovoljno odrastao ne oduzima kriminalcu dobra djela. Tito ih svakako ima. Nitko crkvama ne oduzima zla djela. One ih svakako imaju.
Ali staloženi historijski učinci kod crkava zadržavaju discipliniranu strukturu, kod titoista o tome nema ni govora – ostaju necivilizirana politička horda. Zato i nisu – u današnjem procesu civiliziranja – crkve došle titoistima, nego obratno.
E sad, ako su ovo uopće polovi diskusije, treba reći da nisu dovoljni. Narod je prioritetniji subjekt od oba navedena.
Činjenica je da ravnogorci u zajedničkoj povijesti prostora – misle autonomnije i da im je ta beskompromisnost radikalna politička vrlina.
Ono čega se titoisti i crkve zajedno boje je – iskrenosti. Oni ne odgovaraju na pitanje našeg slavenskog određenja prema sebi, a to je polje kojim ravnogorci suvereno vladaju. Nemaju iluziju o dobroti, ali nesumnjivo je u sebi nose, neusporedivo više od ustaša, titoista ili crkvenih pacifista. Osim toga ravnogorci imaju kapitaliziranu tragediju srpskog naroda iz koje se jedino može roditi slobodna politička misao. I iznad svega – ravnogorci nemaju bivalentni odnos sa Jevrejima bez kojeg titoisti i crkve predstavljaju doslovno političke nule. U ovom smislu su ravnogorci – religiozni i nezaobilazni aktualitet identiteta Balkana. Tražite sami i samo tada ćete naći.“

…“Nasuprot pogledu historičara koji promatra rezultantni učin ličnosti u nekom vremenskom razdoblju – postoji i drugi subjektivni pogled na te ličnosti koji zamrzava jednu bitnu sliku u vremenu koja ostaje u identitetnoj svijesti naroda.
Ni Pavelić ni Tito nisu slavenski identiteti – to je činjenično stanje, koje bez Srba uopće ne bi ni bilo vidljivo.
Vrijeme koje sedimentira sliku danas pokazuje da su se u momentu odluke na početku II svj. rata našle tri ličnosti u situaciji koja će definirati njihov moralni nesvjesni impuls, onaj koji je plod najboljeg iznosa karaktera kulture. Od ove trojice koji su operativno postojali u Jugoslaviji, samo je Mihajlović danas civilizacijski prihvatljiv kao jedini koji je preuzeo odgovornost za postojeću državu, državu koja je osim velesila dobila protiv sebe i dva civilizacijska izdajnika. U paketu zla, kako to u životu biva.
To da se Mihajlović na kraju izgubio vrijedi samo kao pitanje, a ne kao odgovor – pa kako je i toliko izdržao? Svako ljudsko djelo na kraju mora biti izdato – to je i Isusova sudbina. Ali od trojice, samo Mihajlović je – mučenik!
Od trojice 1991. – samo Milošević je mučenik.
Od Srba, Hrvata i Slovenaca – danas su nepobitno, kronično i akutno – samo Srbi mučenici.
A zločesti smo svi u to nema sumnje, pa nam se slavenski odračunava samo iznos dobijen po srpskoj muci.“

Potrebne su, svedeno na talon realne politike, nove snage kadre da nose đeneralovo mučeništvo i civilizacijski obrazac koji niko drugi ne baštini. Srbiji trebaju :

Ljudi koji su ideološki i lično sanitarnim kordonom razdvojeni od bilo kakvih udbaških jedinica i operativnih sistema.

Ljudi koji će biti svesni žrtve i uprkos tome odlučni.

Ljudi koji se čvrsto oslanjaju na ideju monarhije, jer Srbi u političkom smislu druge vertikale nemaju.[19]

Đorđe Ivković

Srbijanski Glas

………

[1] INTERVJU – SONJA BISERKO: „Hrvatsku je uz ustaštvo prikovala Srbija“
http://lupiga.com/vijesti/intervju-sonja-biserko-hrvatsku-je-uz-ustastvo-prikovala-srbija

[2] Sve nastrane misli Franje Tuđmana
http://www.jadovno.com/3-1-sve-nastrane-misli-franje-tud%D1%98mana.html

[3] Ranko Ostojić u Splitu: ‘Tuđman je rekao da bez antifašista i Tita ne bismo imali Hrvatsku’
http://dalmatinskiportal.hr/vijesti/ranko-ostojic-u-splitu-tudman-je-rekao-da-bez-antifasista-i-tita-ne-bismo-imali-hrvatsku-/3962

[4] ORJUNA
https://hr.wikipedia.org/wiki/ORJUNA

[5] „Tuđman, saradnik UDBA“
http://blog.dnevnik.hr/vaseljena/2007/05/1622605040/je-li-drfranjo-tudman-bio-suradnik-udbe.html

[6] Rudi Tomić: Glas koji treba čuti, Hrvatska knjižnica, Ljubuški 2003. str. 118, 119

[7] Boško Obradović: Udbaško praunuče ili tajna istorija Porodice koja vlada Srbijom
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/udbasko-praunuce-ili-tajna-istorija-porodice-koja-vlada-srbijom.html

[8] http://www.index.hr/vijesti/clanak/tko-su-udbasi-nasi-ili-vasi/516448.aspx

[9]https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3_%D0%A2%D0%B0%D1%81%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86

[10] http://www.vijesti.me/vijesti/dragan-kapicic-dobio-crnogorski-pasos-842996

[11] Kapičići za sve generacije
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:225300-Kapicici-za-sve-generacije

[12] Priča o Pozdercima i nasljednicima
https://solonovpolis.wordpress.com/page/21/

[13] Dragoslav Pavkov: Glišić kao Šešelj 21. Veka
Драгослав Павков: Глишић као Шешељ 21. века

[14]Đorđe Vukadinović: Faktor mira i stabilnosti
http://www.nspm.rs/politicki-zivot/faktor-mira-i-stabilnosti.html

[15] Đorđe Vukadinović: PREDIZBORNE PETARDE
http://www.politika.rs/pogledi/DJordje-Vukadinovic/6866.sr.html

[16] Slobodan Antonić: Kvislinzi, patriote i nijanse
http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=2007:2010-09-03-14-55-57&catid=38:aktuelno&Itemid=59

[17] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/533824/Jeremic-od-bivsih-jedini-ima-jak-rejting

[18] Vladislav B. Sotirović: Zašto ne treba rehabilitovati Dražu Mihailovića
http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/zasto-ne-treba-rehabilitovati-drazu-mihailovica.html

[19] Radomir Đokić: KO JE I KOLIKO BIO U PRAVU 90-ih.
https://www.facebook.com/groups/1460585900907811/permalink/1478957452403989/