Kada su 9. aprila 1941. godine nemačke jedinice ušle u Niš, počelo je vreme straha, hapšenja i neizvesnosti. Aprilski rat trajao je kratko, ali je za sobom ostavio dubok ožiljak… država je bila slomljena, vojska razbijena, a narod prepušten surovoj volji okupatora.
Na hiljade ljudi demonstriralo je ulicama Kraljevine Jugoslavije i uzvikivali parole… ,,BOLjE RAT NEGO PAKT ! BOLjE GROB NEGO ROB !“ . Klicalo se i ,,HOĆEMO SAVEZ SA RUSIJOM“ , ,,Sovjetska Rusija“ koja je tad bila u savezu sa Hitlerom (imala ugovor o međusobnom nenepadanju).
Aprilski rat, izvukao je Jugoslaviju iz anonimnosti i na nju skrenuo pažnju celokupne svetske javnosti.
Malo je tada bilo onih koji su glasno govorili da se izaziva najmoćnija vojna sila sveta i da je poraz neminovan. Uprkos nespremnosti, neostvarenoj mobilizaciji, zastareloj strategiji i tehnici, živela je u narodu jedna druga, dublja vera… mitska predstava o srpskom vojniku koji je nepobediv kada brani svoju otadžbinu. Ta vera nije bila vojni plan, ali je bila moralna snaga.
Izvršioci puča 27. marta 1941. godine znali su vrlo dobro da je ceo narod bio ponesen osećanjima, dakle srcem, protiv potpisivanja pakta sa Hitlerom, pa su svesno iskoristili to narodno raspoloženje da bi izvršili jedan čin čije su posledice bile nedogledne za Kraljevinu Jugoslaviju, a naročito za mučenički srpski narod.
U mesecima koji su usledili, sa jačanjem otpora, rastao je i teror. Okupatoru je bio potreban sabirni centar… mesto gde će biti zatvoreni komunisti, pripadnici Jugoslovenske vojske u otadžbini, rodoljubi, taoci, Jevreji, Romi, svi koje je režim smatrao pretnjom. Tako je Gestapo u Nišu formirao logor koji će po obližnjoj železničkoj stanici dobiti ime Crveni krst.
Logor se nalazio na periferiji grada, u neposrednoj blizini Fabrike duvana i Železničke stanice Crveni krst (pa je i sam logor nezvanično po njoj nazvan Logor na Crvenom krstu).
Zgrade su podignute još 1930. godine kao vojni magacini. Nemci su ih 1941. opljačkali i pretvorili u koncentracioni logor. Kroz njega će, prema procenama istoričara, proći više od 35.000 ljudi. Hiljade su odvedene na stratište Bubanj, gde su pucnji postali svakodnevica, a zemlja nemi svedok mučeništva… od kojih je oko 12 000 streljano na Bubnju kraj Niša.
Prva namena logora je bila da ovde bude istražni zatvor za neprijatelje režima: komuniste, pripadnike JVuO i taoce, Jevreje, Rome. Naravno, ubedljivo najviše stradalih bilo je Srba.
U noći između 11. i 12. februara 1942. godine dogodilo se nešto što je odjeknulo daleko izvan granica okupirane Srbije. Grupa zatvorenika, predvođena Brankom Bjegovićem, odlučila je da rizikuje sve. Goloruki, iznureni, ali vođeni mišlju da čovek bez slobode prestaje da bude čovek, krenuli su u proboj.
Oko stotinu njih uspelo je da se domogne slobode. Mnogi su kasnije ponovo uhvaćeni ili poginuli, ali je čin ostao… kao prvi veliki, organizovani logorski beg u porobljenoj Evropi. Kao dokaz da bodljikava žica nije jača od volje.
Tamo gde su pesnice nadživele metke
U logoru Crveni krst u Nišu vladao je režim strave i užasa. Svakodnevica zatočenika nije bila samo lišavanje slobode, već sistematsko fizičko i psihičko uništavanje. Čuvari su tu dužnost shvatali kao pravo na ponižavanje, batine i smrt.
Ljudi su umirali u logorskom dvorištu pod udarcima kundaka. Tela su, bez imena i opela, odnošena na obližnje đubrište. Kočijaši koji su odvozili otpad ostajali su zapanjeni prizorom… na gomili smeća ležali su pobijeni ljudi. Po naređenju nemačke komande, mrtvi su potom trpani u džakove i odvođeni na groblje, kao da će se time sakriti istina o zločinu.
Pojedine zatvorenike zatvarali su u samice čiji je pod bio prekriven bodljikavom žicom. U takvom prostoru čovek je mogao samo da stoji. Sna nije bilo. A kad se čoveku oduzme san, oduzima mu se i poslednji oslonac razuma. Mnogi su upravo tu, u tim ćelijama, lomljeni do granice ludila.
Krajem 1941. godine Nemci su odredili Bubanj kao mesto masovnih streljanja. Dovukli su bodljikavu žicu, ogradili prostor i postavili straže. Na prilazima su stajale table sa zabranom pristupa. Od tog trenutka, Bubanj je postao topografija smrti.
Svako streljanje bilo je unapred pripremljeno. Pod stražom su dovođeni ljudi koji su kopali rake… neke dugačke i po trideset metara, široke i do šest. U samom logoru vršene su prozivke. Prozvani bi se vraćali u sobe, ali su znali šta to znači. Između poziva i smrti prolazila su dva ili tri dana. To je bila jedna od najsurovijih taktika mučenja: ostaviti čoveka da čeka.
Potom bi u dvorište ulazili kamioni. Vožnja do Bubnja bila je kratka, a povratka nije bilo.
Posle streljanja, tela su zatrpavana, a zemlja polivana rastvorenim krečom. Ipak, ni Nemci nisu sumnjali da će doći dan kada će neko poželeti da prebroji žrtve. Zato su 1944. godine pristupili uklanjanju tragova… naredili su spaljivanje posmrtnih ostataka i polivanje gašenim krečom, koristeći za taj posao ratne zarobljenike. Zločin je pokušan da bude sakriven, ali je sećanje preživelo.
A upravo na tom mestu smrti dogodio se jedan od najsnažnijih trenutaka prkosa.
Prema svedočenjima, jedan od osuđenika je neposredno pred plotun stegao pesnicu i podigao je ka nebu… kao pozdrav slobodi za koju je znao da će jednom doći, iako je on neće dočekati. Taj gest, kratak kao munja, postao je večan.
Inspirisan njime, vajar Ivan Sabolić oblikovao je spomenik u vidu tri kamene pesnice. One i danas stoje na Bubnju, visoke i neme, ali glasnije od svake reči. Ne predstavljaju samo otpor u trenutku smrti, već i poruku živima: da dostojanstvo ne sme biti predato.
Te pesnice nisu pretnja… one su ZAVET.
Kada danas stojimo pred tim kamenim rukama, ne gledamo u prošlost… gledamo u ogledalo. Pitamo se da li bismo imali snage za isti izbor. Da li bismo u času kada se sve ruši znali da sačuvamo obraz.
Zato Bubanj nije samo stratište. On je škola pamćenja.
Bojanić: Zavet sa Bubnja… jači od metka, 12. februar u Nišu
I dok god se sećamo, pesnice su jače od zaborava.
I zato Bubanj nije samo mesto gde se umiralo. To je mesto gde se polagala zakletva.
Oni koji su stajali pred cevima nisu imali više ništa osim svog imena i svoje vere da žrtva nije uzaludna.
U trenutku kada su pesnice krenule ka nebu, zemaljska sila prestala je da bude najvažnija. Ostala je samo mera čoveka.
To je ona ista mera kojom nas je Sveti Sava učio… da vredi samo ono što možemo poneti pred lice istine; da je bolje izgubiti život nego obraz; da narod traje onoliko koliko je veran svojim mučenicima.
Zato kamene pesnice nisu podignute protiv nekoga. One su podignute za nešto. Za pravo da budemo ljudi, za pravo da pamtimo, za pravo da ostanemo uspravni.
Na nama je da taj pozdrav slobodi ne izneverimo.
Jer ako zaboravimo njih… ko će se sutra sećati nas?
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
