Opstajanje kroz vekove

Porazi, pobede i zaveti

0
936

Kosovska-bitka

Opšte je mesto savremene srpske istorije i politike da je na Kosovu juna 1389. „izgubljeno carstvo“, i da se malena Srbija namerila na velike Turke – umesto da se pametno pokori „azijskim integracijama“, štaliveć – i propala, da pet vekova ne ustane.

Samo, je li bilo baš tako?

Znamo šta je opevao narodni pevač, ali šta beleži istorija – koliko god kasnije „doterivana“?

Beleži da su se Turci povukli. Da im je prvi i jedini put u boju poginuo sultan. Vajni evropski krstaši su onda napali oslabljene Osmanlije, ali ih je kod Nikopolja 1396. prosto zbrisao janičarski juriš. Kada su Tamerlanovi Tatari 1402. razbili Bajazitovu ordiju pod Ankarom, preživeli su samo oklopnici na desnom krilu, pod komandom Stefana Lazarevića. On je potom oživeo srpsku državu kao despotovinu. Tek 1459. Turci osvajaju Srbiju – sedamdeset godina posle Kosova! – u pohodu koji je počeo zauzećem Carigrada. A i tada je osmanska stihija zaustavljena pod Stefanovim belim gradom…

Dakle, Turcima je bio potreban ceo jedan ljudski vek da se oporave od Kosova. Možda to nije isključivo zasluga Srba, ali jeste velikim delom. Isto kao što, kada je Hitlerovu hordu pobedio ponajviše Sovjetski savez, sigurno nije odmoglo što su nacisti zbog Jugoslavije i Grčke pomerili „Barbarosu“ s 15. maja na 22. juni.

Pored ovih fizičkih posledica, Kosovo ima i duhovnu dimenziju, još veću i važniju. Naime, taj boj je bio Raspeće, kojim su Lazar i njegovi vitezovi ispisali Zavet sa Bogom kao retko koji hrišćanski narod.

Kosovskа-bitkа

Zahvaljujući tom Zavetu, Srbi su opstali kroz vekove turskog jarma, porobljeni ali ne pokoreni. I zahvaljujući njemu su vaskrsavali – prvo 1804, pa 1815, a onda vek kasnije, posle još jednog raspeća zbog prkosa dušmanima. Zar stvarno misle neke bedne ništarije, čizmolisci ubeđeni da istorija počinje i završava s njima, da mogu sve to da promene samo zato što imaju moćnog gospodara?

Da Vas podsetimo:  Sedam strateških opcija za Srbiju

Austrija je svojevremeno birala Vidovdan da simbolično ponižava Srbe, od Tajne konvencije 1881. do Ferdinandove posete Sarajevu 1914. Tuđmanova Hrvatska je 1990. na Vidovdan izbacila Srbe iz ustava. Đinđićev kvislinški režim – koji u poređenju sa Tadićevim, a kamoli ovim današnjim, izgleda maltene rodoljubivo – upravo je na Vidovdan izručio Miloševića agresorima i okupatorima.

I gde je danas Austrija? Nestala, velikim delom zbog frustrirane opsesije Srbima. Đinđića su likvidirali njegovi gospodari, po svemu sudeći kada je hteo da se iole osamostali. Uzalud je Hrvatima što su ispunili Pavelićev san i vratili se pod austro-nemački skut; nema dana a da ne žive frustraciju i opsesiju narodom kojem su napravljeni kao antiteza. A Miloševića su ubili, jer nisu uspeli da ga porobe.

Mogli bismo izvući neka naravoučenija iz svega toga, kad bismo samo zastali da razmislimo. Zato nas svakodnevno zombiraju što mediji u službi Imperije, što njen „potrčko i poslušnik“. Da se ne dosetimo.

Oni koji na Vidovdan 1389. gledaju kao poraz, pristali su na to zombiranje. Primili su se na obećanje „svih carstava ovoga svijeta, i slave njihove“ koje je Isus odbio na visokoj gori, a Lazar na Kosovu. Koliko god da nas je malo, i danas ima Srba koji pamte Lazarov zavet, i koji odbacuju to lažno obećanje. Nije važno da li ta nepristojna, bogohulna i nadasve lažna ponuda stiže kroz usta Muratovog čauša ili nekog poklisara Atlantske Imperije; izvor joj je uvek isti.

Nebojša Malić

Sivi Soko

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime