Prvo mesto za rodoljubivu poeziju na Festivalu poezije Barajevo 2014. osvojila je Slavica Jovanović iz Mačvanskog Prnjavora.
Nagradu je Jovanovićeva osvojila za pesmu “Zavičaj od jasnovida”.
Slavica Jovanović je novinar i književnik. Rođena je u Šapcu 1969. godine.
Autor je sedam objavljenih knjiga: Aliluja ,“Albatros, I ubi drvo čoveka, Nebom lete Cerski samorasti, Kosovski crni kosovi, Podsmevač i Zlatovez munja. U rukopisu ima još pet knjiga.
Dobitnik više književnih nagrada i priznanja, među kojima su i specijalna priznanja Akademije „Ivo Andrić“.
Živi u Mačvanskom Prnjavoru.
ZAVIČAJ OD JASNOVIDA
Moje su pesme iznikle iz kamenja zavičaja mog,
tamo gde moja majka mesi hleb od Nebeskog Brašna,
iz čvornovatih ruku praočeva iznikla vinova loza,
svako ko se divi zavičaju tuđem, ostaje neprobuđen,
pesma mi prerodila i preporodila
i svaki impuls moga srca nebo osluškuje,
zajedno dišemo, osećam mu dah,
taj zvezdani titraj i prepletaj,
kad Zornjača se pojavi , neko ostaje, neko odlazi
i tad su ptice, putokazi, putokazi…
Kao čovek na samrti, što ostavlja u nasleđe
sinovima oranice, pehar vina i komad česnice
i pesničke testamente, jata koja nebom jezde….
U rodnom kraju ozareni, navikli na anđeoska lica,
na stihove poniklice, pesmodare, pesmopoje,
izvorišta i ognjišta,
svako jutro žitorodno, samorodno, čudotvorno,
svetilišta iznikla su iz zgarišta,
Izvorniku i Nebo se obraća
čuvarica rodne grude , sad postade i Zornjača ,
Uvek se neko vraća, a neko odlazi
i zvezde su postale putokazi, putokazi….
Neotvoreni testamenti, ko neiznikli trolisnik,
iznikne mi ivančice cvet, na vrhovima planinina,
gde je hranilište orlovima mesečina
i mojim ispruženim dlanovima potrčim bosonoga,
praskozorjima detinjstva….
Na geografskoj karti, samo je zemlje grumen
i grafolog otkriva tajnu mog rukopisa
i sa tabana čita stihove koje sam pisala
po svetoj zemlji koračajući …
I vazdušna opasnost kad je na snazi ,
uvek neko ostaje, a neko odlazi,
ruševine manastira, su putokazi….
Pulsira srce osokoljeno, kad se susretnu pogledi,
munja na munju, grom na grom kad udari,
ognjištu mog verenika dolazim,
tad i najglasnija pesma postaje bezglasna,
kažiput mi zavičajna reka, koju vetar zatalasa
i čamdžije dalekog vremena,
čekaju u čamcima svitanja u budućnosti preobučena.
Iz stopala mi korenje niče, Zornjačo, Izvorniče !
Pesmo izvornice ….
I nije istina da tim putem niko ne prolazi,
tu su oči naših majki bukvari i neprolazi….
Zavičaj od jasnovida, bagremov med mi na usnama,
nektar snoviđenja , tebe je babica na svet donela,
korak ti Severnjača, bez tebe tragovi su nespokojni
Usud su vremena i ponor i prvorod,
eliksir blagosti,
čak i onda kad ti je ožiljak od noža ispod grkljana urezan,
ti letiš nebeskim prostranstvima
i nijedan radar otkriti ne može
putanje tvog nalazišta magnetita….
Rodna grudo moja, namagnetisana božurima ….
Klanjam ti se…. Nepokoreno ognjište moje
u ledenim noćima ti si grudva,
koja se skotrlja i lavina postaje,
planina gde ispod ledenog brega
u nedrima vulkan je skriven
i žeravice erupcije ….
Kad tad užarena lava prekriće one,
što bi da mi ukradu Izvorište….
Zvezdanom Magistralom u zavičaj se dolazi,,
do svete zemlje vode, krajputaši putokazi….
A kad bi ostala bez rodne grude,
kako bi u oči oči gledala ljude….
Zavičaju od jasnovida …
