Dvadeset tri godine, skoro četvrt veka nezavisnosti –sasvim dovoljan period da zemlja trasira sebi put i obezbedi respektabilno mesto na karti sveta. Gde je danas Makedonija? Od čega je nezavisna, a od čega zavisna?
Čime danas može da se pohvali Makedonija, u svetu u kome je nezavisnost relativna kategorija, koji zavisi od međusobne saradnje, povezanosti, integracija i nezaustavljive globalizacije? Od čega je nezavisna, a od čega zavisna? To su pitanja koje je Dojče vele postavio istaknutim ličnostima iz makedonskog društvenog života.
Ekonomski ekspert Zoran Jovanovski naglašava da su politička i ekonomska nezavisnost različiti koncepti koji retko idu jedan s drugim: „Da bi neka zemlja bila ekonomski nezavisna potrebno je da ima snažnu privredu ili ogromne prirodne resurse – naftu, gas i slično. Makedonija je 8. septembra 1991. godine stekla političku nezavisnost, ali je po više aspekata ostala ekonomski zavisna. Ona zavisi od postizanja unutrašnje kohezije, a za to je potrebno da se iscrtaju jasne ekonomske, ‘crvene linije’ oko kojih bi u zemlji postojao opšti, pa i međugeneracijski, konsenzus. Kao mala zemlja ona mora biti otvorena ekonomija, odnosno mora da uvozi i izvozi dobra i usluge. Makedonija je zavisna i od dešavanja u ekonomijama Evropske unije, našeg najvećeg trgovinskog partnera, pri čemu treba kontinuirano raditi i na pronalaženju novih tržišta. Zavisna je i od maksimalnog korišćenja kadrovskih resursa koje ima, bez obzira na to da li su oni u zemlji ili u inostranstvu jer potrebno je pronaći način da se iskoriste intelektualni potencijali svih koji ovoj zemlji misle dobro. Konačno, Makedonija je zavisna od kvalitetnog investiranja u obrazovanje, zdravstvo, energetiku i infrastrukturu s obzirom na to da se tako postiže dugoročno održiv ekonomski rast“, smatra Jovanovski.
Makedonija 23. godišnjicu od sticanja nezavisnosti dočekuje 30 odsto siromašnija, sa 28 procenata nezaposlenih i javnim dugom od 3,3 milijarde evra, odnosno 40,8 odsto bruto društvenog proizvoda (BDP). Prema procenama ekonomista, ako se na taj dug dodaju i dugovi Narodne banke, opština i drugih institucija, onda ukupan javni dug Makedonije iznosi čak polovinu BDP-a, a to je najviši nivo u poslednjih 14 godina, isključujući kriznu 2001. i 2002. godinu. Ali vlasti imaju još veći dug – da ispune obećanje dato makedonskim građanima da će zemlju integrisati u Evropsku uniju i NATO. Međutim, na samitu Alijanse koji je održan protekle nedelje u Velsu, nije bilo reči ni o Makedoniji, niti o integraciji. Ni u poslednjem izveštaju Evropske komisije ne može se pronaći podatak o tome kako se kotira zemlja u uslovima nedostatka dijaloga i opozicionog bojkota Sobranja.
Profesor Denko Maleski podseća da su očekivanja pre dve decenije bila veoma velika: „Nezavisnost je bila velika pobeda Makedonije. Ona se tada ucrtala na kartu sveta i dobila zasluženo priznanje. Ali strateški ciljevi koji su tada postavljeni – evroatlantske integracije – do danas nisu ostvareni. Napredak Makedonije danas zavisi od rešavanja dva problema: jedan je unutrašnji i vezan je za razvoj demokratije, a drugi spoljni – odnosi sa susednim zemljama. To su dva vodenična kamena koji zemlju vuku na dole“, konstatuje Maleski.
Do kada će Makedonija „ići na dole“? Da bi se odgurnula sa dna potrebni su joj „vrhovi“ u smislu ličnih i kolektivnih uspeha koji bi zemlju povukli napred. To je mišljenje intelektualaca, i to onih koje još nije zahvatio virus ćutanja i konformizma. Prema mišljenju profesora Maleskog, deo problema Makedonije leži u tome što ta zemlja nema tradiciju stvaranja elite u moralnom smislu: „Makedoniji je potrebna misleća i moralna avangarda, potrebni su joj ljudi koji će opšte interese staviti znad ličnih. Takvi ljudi stvaraju duh države. Mi imamo telo, ali nemamo takav duh. Prema načinu na koji ja shvatam demokratiju, mi se u stvari krećemo u suprotnom smeru“, ukazuje profesor Maleski.
Stagnacija se ne odražava samo na sferu politike. Čak i u sportu, u kome se možda duh, energija i volja da se pobedi najslikovitije odražavaju, uočava se anemija. Olivera Bikova koja je Makedoniji sa Paralimpijskih igara u Londonu 2012. donela zlatnu medalju u streljaštvu, kroz tretman sporta sagledava zbog čega ta zemlja nikako ne uspeva da pogodi u centar mete: „Od sticanja nezavisnost do danas naša zemlja se razvija veoma sporo i to u svim oblastima života. U sportu, recimo, konstantno nedostaju stručni kadar, rekviziti, odgovarajući objekti, a naravno i finansijska podrška. Zato izostaju vrhunski rezultati. Svaki sportista, i u individualnim i u kolektivnim sportovima, ulaže sam u sebe, odriče se mnogo čega kako bi postigao rezultate. Smatram da je u današnje vreme individualnost u sportu teško može da opstane. U sportiste se ulaže veoma malo, pa se zato i ne mogu očekivali vrhunski rezultati“, kaže Bikova.
Spremni za „zihericu“
Oni talentovani, uspešni i kompetentni, svetski renomirani umetnici i naučnici, koji su u današnjoj Makedoniji u manjini, bolje predstavljaju zemlju od njenih akreditovanih ambasadora. Ali ličnosti koje postižu vrhunske, međunarodne uspehe sve ređe se odlučuju da ostanu, a sve češće izlaz traže van zemlje. Među njima su i stotine mladih koji u borbi sa moćnim članovima stranaka ne uspevaju da potvrde svoje profesionalne sposobnosti.
„Kad bude došlo do toga da sve ideje ne stižu sa vrhova moći ili da barem ne moraju da budu od njih verifikovane, kada društvo bude počelo da funkcioniše po horizontali i da se ne plaši da razmenjuje ideje koje nisu prethodno odobrene, tek tada će se eventualno osloboditi individualni duh i sloboda, i steći uslovi da se nešto dogodi“, kaže režiser Slobodan Ukovski.
Makedonija danas nema odgovor na jednostavno, ali ključno pitanje: Ko sam ja? „Zato što ne zna odgovor na to pitanje, ona ne može da odgovori ni na druga važna pitanja, kao na primer: šta želim, kuda idem, šta želim da postanem“, kaže Unkovski. „U skučenom makedonskom pogledu na svet, sa polovičnim rešenjima i ludim stavovima o naciji, zemlji, slobodi i veri, građanin prestaje da postoji. Izmoren od svakodnevnih briga oko preživljavanja, on nema ni vremena, a ni kapaciteta da uoči šta se dešava. Individualnost, lični pečat, neki poseban kvalitet, specifična znanja i veštine, prethodno iskustvo i uspesi – sve je to nevažno, prezreno i definisano kao ’velika i nepopravljiva mana’. Ako niste idolopoklonik stranke na vlasti, a u tom slučaju vam je kapacitet za izražavanje sopstvenog mišljenja jednak nuli, onda ste ništa“, naglašava Unkovski.
I on traži odgovore na makedonska „evergrin“ pitanja: „Kakva je to bolest, greška u našim genima, koja nas čini mlitavim, slabim, kolebljivim, uplašenim, nespremnim na rizik, a uvek spremni za ‘ziher’, bez obzira na to koliko je loš? Koji je to suštinski prioritet koji bi, kao zemlja i nacija, trebalo da ispišemo na našoj zastavi? NATO i EU – to su već metafore, fantazmagorije. Kako da obeležimo našu zemlju na karti sveta – kao neku turističku destinaciju, kao zemlju posebne vrste sira, kao zemlju hiljadu jezera, kao balkanski centar dizajna, kao antički diznilend? Mi nemamo proizvod u bilo kom obliku koji bi bio dovoljno veliki da se njime napuni bar jedan šleper“, smatra Unkovski.
Brisel je zamenio Beograd
Zvuči apsurdno, ali je istina: najveći brend Makedonije po kojoj se ta zemlja prepoznaje u svetu, danas je, nažalost, spor oko imena. A ni taj spor nije jedini kamen spoticanja. Petar Gošev, političar koga javnost u Makedoniji povezuje sa razvojem i poletom devedesetih godina, smatra da se sa dolaskom nezavisnosti ništa suštinsko nije promenilo u odnosu na sistem i period pre toga.
„Sve do kraja devedesetih mislili smo da biti sam svoj gazda znači prednost koja će automatski da nas smesti pod neko plodonosno drva, a da ćemo mi samo da uživamo i jedemo njegove ukusne plodove. Oslobođeni zavisnosti od Beograda, uleteli smo u zavisnost od sopstvenog načina razmišljanja, sopstvene (ne)kulture, sopstvenog znanja-neznanja. Dvadeset tri godine kasnije, uleteli smo u zavisnost od Brisela, odnosno međunarodne zajednice, bez čijeg posredovanja se ne zna šta će ostati od mahanja naše zastave. Oslobodili smo se komunističko-partijskog sudstva, a uleteli smo u zavisnost od familijarnog pravosuđa. Oslobodili smo se od pisama Titu i partijskih direktiva KPJ i KPM, a uleteli u zavisnost od tajnih dogovora dvojice etničkih atamana i njihovih struktura koje čak nisu ni stranačke već je reč o privatizovanim državnim službama. Želeli smo celovit suverenitet, politički i ekonomski, a uleteli smo u program rasprodaje javnih resursa zemlje po najnižim cenama. Naša razmišljanja, barem do sada, nisu se pokazala kadra za ideju o nezavisnosti, koja, u suštini, nije na pravi način ni shvaćena“, kritikuje Gošev.
Od osamostaljivanja do danas Makedonija je uspostavila odnose sa 170 država sveta, a pod njenim ustavnim imenom priznalo ju je njih 135, među kojima i tri stalne članice Saveta bezbednosti UN: SAD, Rusija i Kina. Dvadeset tri godine kasnije, zemlja se suočava sa ogromnim unutrašnjim preispitivanjem, reformama, uspostavljanjem stabilnih odnosa i dijalogom u „unutrašnjem saobraćaju. I zato niko u Makedoniji danas nema pravo da zažmuri pred slikom koja se vidi kada se pogleda u ogledalo.
Katerina Blaževska
