Završnica samouništenja

0
512

Beograd, 21. april 2016.- Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vucic (D) pozdravlja okupljene u Kombank areni na zavrsnoj konvenciji SNS. FOTO TANJUG/TANJA VALIC/ nrAleksandar Vučić ulazi u poslednji čin predstave koju je sam režirao i u kojoj igra sve uloge. Od izbora, koji su bili potrebni samo njemu i Vojislavu Šešelju, prošlo je više od sto dana. Održavanje vanrednih izbora objasnio je potrebom da se hitno formira nova vlada koja će hitno sprovesti reforme. Spiskao je pare građana i nekažnjeno ukrao dovoljno glasova da obezbedi većinu u parlamentu i priliku da opstane na premijerskoj funkciji. Ushićen, najavio je pisanje ekspozea na 450 strana, koji će 15 sati čitati u Skupštini. I to bez da ide u toalet, samo da bi se Zoran Babić mentalno i fizički divio tolikoj izdržljivosti. Niko ne zna šta će, drhtavom ručicom, napisati u obimnom ekspozeu. Možda će navesti imena svih žrtava svojih političkih avantura ili otpuštenih radnika FAP-a, „Zastave“ i drugih preduzeća…tvrdi kolumnista Magazina Tabloid Predrag Popović, nekadašnji glavni urednik Dnevnog Telegrafa, Nacionala i Pravde i dugogodišnji Vučićev prijatelj i saradnik

Možda će u njemu objaviti obdukcijski zapisnik Slavka Ćuruvije. Ili Zorana Đinđića. Ili Andree Bojanić, kompletiran toksikološkim nalazom Aleksandra Mitrovića. Mogao bi da pročita i DNK analizu utvrđivanja očinstva, da se konačno razjasni ko je veći krivac, ko, nažalost, nije koristio „Dureksov“ proizvod, Anđelko ili Fahri. Sigurno je samo da u ekspozeu neće navesti dve stvari: 1. spisak bankarskih računa na koje je izneo pare otete građanima, i 2. onu F dijagnozu, koju namerava da iskoristi kao alibi u sudskom postupku, kojim će se završiti njegova politička karijera,

Sklapanje ekspozea se oteglo kao da ga piše krvlju. Naravno, ne svojom. I za mnogo ozbiljnije stvari on koristi isključivo tuđu krv. Odugovlačenje je prouzrokovano ozbiljnijim problemima, koje je sam izazvao.

Njegovi „prijatelji“ iz Vašingtona još prošlog leta su mu dali spisak za odstrel nepodobnih dužnosnika iz vrha naprednjačkog kartela. Preko svojih biltena Vučić je priznao da sa Zapada trpi pritisak da se reši Nebojše Stefanovića, Siniše Malog, Nikolu Selakovića i Bratislava Gašića. To je, kao što se zna, istina. Ali, nepotpuna. Za potrebe domaćeg marketinga vođa nije pomenuo dva najvažnija imena: bate Andreja i dvostrukog kuma Nikole Petrovića. Ne sme da prizna da Amerikanci traže da se Andreju oduzme neograničen uticaj na političke i ekonomske tokove. Ne sme jer je on samo izvršilac radova koje osmišljava lično diktator. S pozajmljenom moći, Andrej sprovodi Alekove zamisli, kao što je Soni pokušavao da radi pod komandom Majkla Korleonea.

No, Aleksandar Vučić bi još mogao da obuzda i svog voljenog batu, ali nema šanse da to uradi Nikoli Petroviću. U hijerarhiji Stanka Subotića, zvanog „Cane Žabac – kralj duvanske mafije“, Petrović je iznad Vučića. On je vođin vođa. Može da padne tek ako se uruši Cane, a nema ni najave da je to moguće u dogledno vreme.

Da bi zamazao oči majstorima iz Lenglija i kupio vreme, Vučić je jesenas pristao da se reši trojice saradnika. Prvi je pao, i to vrlo nežno, direktor policije Milorad Veljović. Ostao je bez operativne moći, ali dosijei koje je godinama taložio na bezbedna mesta poslužili su mu kao „zlatni padobran“. Posle njega, jednako oprezno, s banalnim povodom vladar je bez ministarske funkcije ostavio Gašića. Sa scene je tiho nestao Zlatibor Lončar.

Vučić, suprotno svom temperamentu, kakav je svojstven svakoj kraljici drame, saradnika se ne odriče naglo i uz bombastične naslove. Naravno, patetično prenemaganje motivisano je isključivo potrebom da zaštiti sebe. O svojim ministrima Vučić misli i priča gore nego oni koji traže njihove glave. Međutim, zahvaljujući istančanom talentu za spletkarenje davno je shvatio da bi njihov pad u javnosti bio doživljen kao njegov poraz. Zato ih se odriče tiho, s odglumljenom tugom.

Isti recept, primenjen u Gašićevom slučaju, već je počeo da primenjuje na beogradskom Malom gradonačelniku. Kruševačkog nije smenio zbog uloge u aferi „helikopter“, kad je, zbog ministarskih potreba za jeftinim medijskim marketingom, ugašeno sedam života. Vučić se tada busao u grudi junačke, preuzimajući odgovornost na sebe. Šest meseci kasnije toliko se zgrozio Gašićevim seksističkim ispadom da ga je najurio iz ministarstva odbrane. Pomamljeni kruševački Santos nije smeo javno da prizna da voli novinarke koje lako kleknu. Fatalni greh nije mu oprostio vođa koji svoje društvo često uveseljava pričama o tome kako su pred njim klečale Maja, Jelena, Gordana, Ivana, pa druga Gordana…

Da Vas podsetimo:  Međunarodni praznik rada, ili – Gde ćeš za Prvi maj

Jednako licemerno, Vučić je sada pokrenuo kampanju protiv Siniše Malog. Neka 30.000 građana danima protestuje zbog mafijške okupacije Savamale, nezakonitog hapšenja slučajnih prolaznika (od kojih je jedan, nekoliko dana kasnije, pod sumnjivim okolnostima, umro), neka se objavljuju dokazi o stanovima u Bugarskoj i of-šor kompanijama na egzotičnim ostrvskim adresama, sve to ne zanima Vučića. Zbog takvih stvari neće da dira Malog. Napao ga je zbog optužbi da je pretukao suprugu Mariju. To je, negde, i logično, pošto Vučić ima šampionsko iskustvo u batinanju svojih supruga, i to obe. Ipak, naslovi u režimskim medijima nisu ništa drugo nego priprema smene s mesta gradonačelnika Beograda.

Na kraju, Mali će, kao i najureni prethodnici, zavezanog jezika prihvatiti šut-kartu. Što da ne, diktator će mu, umesto otpremnine, dati uhlebljenje na nekoj visokoj poziciji; savetničkoj, direktorskoj ili ambasadorskoj. Kako i ne bi, kad su on i njegov brat Predrag saučesnici u mnogim zamešeteljstvima braće Vučić. Zahvaljujući tim iskustvima i naprednjačkim principima, uobičajenim za sve gangove, zavet ćutanja održaće Siniši glavu iznad vode.

Od kadrovske kombinatorike diktatora mnogo više brinu sistemski problemi u odnosu sa sponzorima koji su ga doveli na vlast. Poslušan i predan, kakav je bio i u Šešeljevoj službi, izvršavao je sve zahteve „prijatelja“ iz Vašingtona i Brisela. Legalizovao je nezavisnost albanske države Kosovo, od Srbije je napravio koloniju u dužničkom ropstvu, prirodne resurse i vojvođanske oranice prodao je Arapima i kojekome, a građane pretvorio u taoce, koje čerupaju njegovi jurišni odredi. Ipak, nije dovoljno. Ujka Sem hoće još, hoće i ono što najnoviji srpski vožd ne može da im da, batu i kuma.

Kao pokaznu vežbu i predikciju budućnosti koja ga čeka, stratezi iz američke ambasade organizovali su proteste s patkicom. S minimalnom logistikom i investicijom svojoj marioneti su pokazali ko visi o koncu, a ko drži makaze. Usput, odbili su da ga ugoste prilikom prvog leta aviona Er Srbije u Njujork. Gostoprimstvo su mu otkazali i u Briselu. Podržali su hrvatski ultimatum da Srbija, pod pretnjom blokade poglavlja 23, promeni svoje zakone. Vučićev brat Bakir Izetbegović usred Raške, odnosno Sandžaka, kao nekada Alija, crta „zelenu transverzalu“. Zaboravio je Bakir da mu je Vučić na Knez Mihailovoj pevušio „Sarajevo, ljubavi moja“, a setio se kako je pre 24 godine, pod četničkom zastavom vojvode Slavka Aleksića, isti Alek preko Grbavice i Jevrejskog groblja jurišao na ljubljenu Baščaršiju. Kao bosanskog, Amerikanci su podsetili i albanskog ratnog vođu Hašima Tačija da pripreti srpskom vođi, otud najava tužbe protiv Srbije za genocid na Kosovu.

U nekoj političkoj laboratoriji u Lengliju Vučić je izolovan poput virusa. Vakcina postoji i primenjuje se, zasad u manjim dozama, tek da oslabi štetočinu.

Uplašen, drhteći pred činjenicom da se bliži kraj vladavine, Vučić se našao na raskršću. Kao u pesmi „od izvora tri putića za jednog psihića“, ne zna na koju stranu da krene. Na Istok, u Moskvu, ide samo po blokatore, kojima pokušava da uspori razvoj tzv. Konigovog sindroma, kao i da, poziranjem s Putinom, zamajava glasače s jačim nacionalnim nervom, osetljivim na Rusiju. Uzalud na mestu potpredsednika vlade namešta Nenada Popovića, ni Hudini ne bi mogao da popravi saradnju s Rusima. Pošto se verbalnim obećanjima i potpisanim međunarodnim ugovorima Vučić obavezao na saradnju s NATO-om, a na štetu ruskih interesa, Vučića u tom smeru čeka samo mračan i sibirski hladan ćorsokak.

Preostala dva putića vode ga prema Zapadu. Jednim je krenuo i zalutao. Naišao je na džombe, barikade i punktove na kojima se proverava u koje strane banke svakog meseca prebacuje po dva miliona naših evra.

U nedostatku drugog izbora, Vučiću ostaje samo da krene u rikverc, stopama koje je utabao njegov prethodnik Slobodan Milošević. Na put bez povratka povešće, po scenariju iz devedesetih, celu Srbiju. Dovoljno je da iz ormana izvuče stare novine, podseti se parola o srpskom junačkom otporu svim svetskim silama, pa da u bajate oblande uvije nadu kako će izazivanjem kriznih žarišta produžiti opstanak na tronu.

Da Vas podsetimo:  Opasno građanističko nasrtanje na Srpsku pravoslavnu crkvu i sve njene vernike

Već je počeo da radi na tome. Revoltiran, tobož, rehabilitacijom ustaškog vikara Stepinca, dizanjem spomenika teroristi Barešiću i pompeznim obeležavanjem etničkog čišćenja u „Oluji“, Vučić je opet digao gromki glas Srbende s dna bugojanske kace. S gorljivom strašću, kao nekad, u njemu najlepše vreme, plasirao je optužbe na račun hrvatskih vlasti. Kako bi ostavio upečatljiviji utisak, svom zagrebačkom pandanu bratskog imena Andrej, Plenkoviću, novom predsedniku HDZ-a, preko Nebojše dr Stefanovića poručio je da ništa ne zapitkuje Srbiju, već da „pita svog tatu i mamu“. Dok je to izgovarao, možda je dr Stefanović zaista otvarao usta, ali glas je Vučićev.

U poslednje vreme sviđa mu se da infantilno vređa ljude pominjanjem tate i mame. Uz uvrede na Tviteru, Vučićev dečko Mićan na isti način – „reci to svom tati“ – obratio autoru ovog teksta. Znajući kakvim glavama raspolažu dr Slina i dr Mićan, ta besmislica nije potekla iz njih, niti je ispljunuta bez dozvole vođe. Posle Mićanovog javnog režanja, naprednjački botovi zasuli su me pretnjama. Tako će proći i mete Stefanovićevog napada. Kao i pre, tako i sada Vučić ne razmišlja o posledicama. Njegovi batinaši nekada su jurili Ćuruviju i druge nepodobne novinare, mogu to i danas. No, neće biti iznenađenje ako, revoltirani kretenskim pretnjama, neki hrvatski huligani nasrnu na srpske turiste na Jadranu. Ne moraju da ubiju, biće dovoljno da pretuku nekoga ili razbiju auto, odgovoran će biti samo Aleksandar Vučić.

On ne mari. Kao Milošević, spreman je da žrtvuje bezbroj tuđih sudbina samo da bi se održao na vlasti. Uostalom, on to i javno priznaje. Na konferencijama za medije obećava da će kršiti Ustav i da neće dozvoliti referendumsko izjašnjavanje o njegovim odlukama, kao i da neće ustuknuti s vlasti „ni ako dva miliona ljudi protestuje“. Zato je i najavio „borbenu vladu“. Pametni, sposobni i vredni mu nisu potrebni, traži borce, koji neće ustuknuti pred zakonom.

U inat jačima od sebe, američkim i evropskim centrima moći preko medija licitira imenima upravo onih tipova čiji nestanak iz vlasti oni traže. Amerikanci neće Gašića. Zato Vučić pušta glasine da će ga vratiti u vladu, a zadržaće Selakovića. Prema nekim spekulacijama iz vrha SNS-a, postoji mogućnost i da Lončara ostavi na mestu ministra zdravlja, iako se za tu funkciju već pripremio dr Laslo Puškaš.

Šaptačku diverziju protiv Puškaša predvodili su genijalci iz Socijalističke partije Srbije. Vučić je starom i budućem koalicionom partneru obećao ministarska mesta samo za Ivicu Dačića i Aleksandra Antića. Pošto je Slavici Đukić-Dejanović zinulo da se uvali u ministarstvo zdravlja, iz SPS-a su potekle priče o kriminalnoj prošlosti Puškaša i misterioznom načinu na koji je, parče po parče, nestala njegova prva supruga. Vučić se na to ne obazire. I sam je nekada pričao da Cane Subotić seče ljude i u kesama ih baca u Dunav, pa mu to nije smetalo da postanu partneri. Što bi mu sad smetale glasine o Puškašu? Ako u njima ima istine, za Vučića još bolje, on voli kompromitovane sarednike, lakši su za upotrebu.

Šta o „borcima“ koje okuplja misli, Vučić je najjasnije pokazao na primeru Aleksandra Vulina.

Kad ga je jedan kum upitao da li planira da uzme odmor i da, makar na nekoliko dana, ode na more, Vučić je iskreno odgovorio: „Da, na letovanje ću otići u Vulinovu glavu, tamo je ludnica…“

Pred sednicu Predsedništva SNS-a, na kojoj je jedina tema bila kreiranje vlade, mandatar je opet zablistao rugalicom na račun svoje omiljene dvorske kreature.

– Još pre dva dana dobio sam spisak budućih ministara. Ne smem da otvorim pismo, plašim se da mi opet nisu uvalili Vulina…

Na sličan način odnosi se i prema Zoranu Babiću, vazduplohovu koji je uzleteo do ministarskih visina. Kad su se sreli na „Marakani“, na tužnoj utakmici Crvene zvezde i bugarskog Ludogoreca, Vučić je čestitao Babiću što je angažovao telohranitelje.

Da Vas podsetimo:  Vladike i polemike ili Epoha svetih mirjana

– Dobro je što si se okružio gorilama, da zaštite ljude od tebe – rekao je Vučić.

– Hvala, šefe – uzvratio je veselo Babić, blažen u gluposti.

Opozicija ne postoji

Mahinacijama u izbornoj i u nekoliko sledećih noći, Vučić je u parlament uveo sve opozicione stranke. Dao im je poslaničke mandate i time zadovoljio osnovni interes. Kupljeni po realnoj, dakle najnižoj, ceni – opozicionari su se ućutali.Saša Radulović je poslednji put viđen u skupštinskom restoranu, kako mobilnim telefonom fotografiše račun za kafu i to, zgrožen kao da je zaboravio ministarske beneficije, kači na Tviter. Bojan Pajtić je nestao u senci svoje nepostojeće žute vlade. Boško Obradović se pocepao od smeha kad je video ostavku Sande Rašković-Ivić na mesto predsednika DSS-a. Lažni opozicionar Vojislav Šešelj je gostovao na Pinku, u emisiji Ksenije Vučić, da zajedno podržavaju njegovog eks-posinka i njenog eks-muža.Dok je takve opozicije, biće i ovakvog Vučića.

Koliko god je mogao, Vučić je otezao s formiranjem vlade. Određivao je i zanemarivao termine, u zabludu je doveo čak i predsednika Kine, šikanirao je prave i potencijalne koalicione partnere, s jednakim uživanjem je kroz medijsko blato provlačio Dačića i Čedu Jovanovića, izmišljao je teorije o vanrednim predsedničkim izborima i najavljivao mogućnost da popusti pod pritiscima i, kuku Srbiji, nekome drugom, koga on izabere, prepusti zadovoljstvo da sastavi vladu. Besmislenim izgovorima ponižavao je građane Srbije i svoje strane mentore. Dok je mogao. Kad je priteran uza zid, pristao je, šta će.

Sa Ksenijom se venčao tek kad je ucenjen, kad je ostala u drugom stanju. Sa njenom naslednicom Tamarom, takođe. Sad je on malo trudan, ali nema druge, opet mora da kaže „da“.

Dok se prenemagao, da zvuči uverljivije, plasirao je priču kako će novi premijer biti „plava žena koja ima mačka Momčila“, aludirajući na Zoranu Mihajlović, koja je zapadnim silama prihvatljivija od njega. Na kraju, bio je u pravu. Delimično. Predsednica vlade neće biti plava i nema Momčila.

Dve decenije je radio sve što je znao i umeo kako bi prigrabio svu vlast. Na opštu žalost, ambicija mu se ostvarila, sad mu nema uzmicanja, ne može da odstupi dok ne odradi što duguje onima koji su ga instalirali. Posao još nije završen, Srbija nije potpuno uništena. Mora da se promeni Ustav, zvanično prizna državnost Kosova, raskine ugovor s Rusijom o kupovini NIS-a, kao i da se očerupa ono malo preostalih preduzeća koja nešto vrede, poput Elektro-privrede Srbije i „Telekoma“. U Srbiji, trenutno, nema dovoljno jakog i spretnog politikanta koji bi te prljave zadatke mogao da obavi bolje od Vučića.

Kad to obavi, završiće na političkoj deponiji, gde mu je odavno pripremljeno mesto. Zna to Vučić, zato oteže. Zato ga, „patkicom“ i izolacijom, stranci stimulišu da bude kooperativniji. U tom natezanju, gube samo građani, sve se prelama preko njihovih leđa. Diplomate iz Vašingtona i Brisela ne zanima beda u kojoj se Srbi bore za golu egzistenciju, svesno su dozvolili Vučiću da od Srbije napravi lični kalifat i da privatizuje pravosuđe, policiju i ostale državne institucije.

U tom haosu Vučić uživa, svaki dan na vlasti za njega je premija; s njim dobija priliku za još neku proviziju, ugradnju u tuđi biznis, novu spletku ili lečenje kompleksa kroz medije pod svojom kontrolom. Građani imaju samo dva izbora. Mogu da se suprotstave diktaturi ili da se, naopako, učlane u SNS. Treći, najteži ali najrealniji, izbor je da pobegnu iz ove tmine. U ovakvim okolnostima odlazak ne predstavlja emigraciju, nego evakuaciju. Ko razmišlja o toj, trećoj, opciji moraće da požuri. Ako Vučić nastavi s povratom u prošlost, neće biti iznenađenje da se svetske sile opet odluče da disciplinuju sav narod, pa da uvedu vize, sankcije i ostale strahote viđene u vreme njegovog prvog boravka na vlasti. Ko je odlučio da ostane, za razliku od psihića, nema tri putića, već samo jedan, onaj koji vodi ka oslobođenju od tiranina.

Predrag Popović

Tabloid – List protiv mafije

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime