Zbog čega je danas većina Srba ravnodušna

0
319

U poslednje vreme dosta se priča i piše da je uzrok ravnodušnog ponašanja Srba, koji generalno izgledaju slomljeni i razočarani, dejstvo raznih vidova neoružane agresije, posebno onih vođenih visokotehnološkim i oružjem iz arsenala psiholoških operacija. Da li namerno ili slučajno, prelazi se preko jedne bitne činjenice, da je ovakvo ponašanje našeg naroda mnogo ranije počelo, i to trovanjem satanističkim ideologijama: jugoslovenstvom, komunizmom, humanizmom, globalizmom i ekumenizmom. Tvorci novog svetskog poretka u poslednjih sto godina neumorno pretvaraju ovaj narod u zombiranu masu, sa krajnim ciljem njegovog potpunog uništenja.

1300 Kaplara – Besmrtni bataljon

Pretvaranje Srba od naroda Svetosavskog, hrabrog, ponosnog, uvek spremnog da brani svoju veru i otačastvo, u zombiranu masu počelo je posle Prvog svetskog rata. To je bila posledica negativne selekcije tokom rata, kada su časni Srbi ginuli braneći svoju zemlju i narod, a šljam se krio i čekao kraj rata. Rat u kom smo se borili za goli opstanak i iz kog su izmučeni Srbi izašli kao pobednici, odneo je trećinu nacije, to jest njen bolji deo. Neustrašivi ratnici koji su preživeli sve krvave bitke sklonjeni su u stranu, srbske vojvode su penzionisani, dok su invalidi rata završili na ulici kao prosjaci. Tada u prvi plan dolaze oni koji su se krili od rata na Zapadu, i oni koji su radili u interesu svetskih sila. Oni su naterali Srbe da se odreknu svoje države i prihvate zajednicu sa svojim neprijateljima Hrvatima i Slovencima, koji su ratovali protiv Srba u uniformama Austrougarske i pri tome počinili stravične zločine. Setimo se samo 1300 golobradih kaplara, cveta srbske omladine, buduće intelektualne elite koja je trebalo da povede Srbiju u razdoblje ubrzane posleratne obnove, koji su iz školskih klupa bačeni u oganj rata. Umesto njih, koji su odlučno i hrabro stupili u prve borbene redove, svesno žrtvujući svoje mlade živote za ono o čemu su naučeni u Svetosavskoj školi, došli su „tatini sinovi“ koji su se krili na Zapadu. Stigli su intelektualci koji su opijeni palim Zapadom, imali zadatak da naše Svetosavske vrline koje su nas sačuvale u vekove, zamene antihrišćanskim vrednostima duhovno posrnulog Zapada. Kao direktna posledica toga, u Drugom svetskom ratu došlo je do međusobnog ubijanja Srba, a vlast je preuzeo ljudski ološ u vidu komunista, dok je Srbska elita pobijena, zatvarena po tamnicama ili bila prinuđena da emigrira na Zapad. Od tog momenta u Srbiji u potpunosti do izražaja dolaze ljudska ništavila beskičmenjaci i karijeristi, jednostavno rečeno izdajnici, koji bi i rođenu majku prodali samo da im dobro bude. Kakvo je stanje tada bilo u Srbskom narodu, najbolje govori događaj u vezi rušenja kapele Svetog Petra Cetinjskog na Lovćenu i izgradnje Meštrovićevog masonskog mauzoleja sedamdesetih godina prošlog veka.

Da Vas podsetimo:  Novogodišnja poruka pančevačkim naprednjacima: Prestanite da se folirate

Srušili svetinju, a podigli masonski mauzolej.

Radove su izvodili radnici Građevinskog preduzeća ”Titograd”, iz Crne Gore i sa Kosova i Metohije. Kada je došao dan da se ruši kapela, šef gradilišta Mirko Živković sabrao je radnike i rekao šta moraju da urade. Tada je je ispred svih radnika, koje su činili većinom Srbi, istupio samo jedan musliman Iso Mahmudbegović iz Bistrice kod Bijelog Polja. Častan čovek je izjavio tom prilikom da neće da ruši kapelu jer je to ”vlaški hram” i da on neće rušiti ničiju svetinju. Šef gradilišta, plašeći se da nije na delu organizovana pobuna, pokušao je da ga ubedi da to nije ničija svetinja, nego spomenik. I ako mu je prećeno otkazom, Isa je ostao dosledan rekavši: ”Ne morate mi ga davati, otiću sam. Svako neka postupi kako hoće, ja sam odlučio”. Tek tada su se Isi pridružili ostali radnici. Sutradan su radnici opet postrojeni, ali ovog puta tu su bili i ljudi u crnim kožnim mantilima (Udba) i ”narodna” milicija. Kada su i oni upitali ko neće da ruši kapelu, jedini je istupio Iso. U tom dijalogu i ubeđivanju, između udarne pesnice komunističkog režima i Ise, on je na kraju još odlučnije odgovorio: ”Da ste došli u moje mjesto da rušite džamiju, ja bih poginuo, ali ne bih dozvolio da se to uradi.” Posle toga se i ostali radnici pridružuju Isi. Na našu sramotu, i pored prisustva većine srbskih radnika, samo zahvaljujući hrabrosti muslimana Ise, kapela – srbska svetinja nije rušena danima, dok komunisti nisu formirali svoju proverenu radnu brigadu sastavljenu od mladih uličara i robijaša iz Spuža, koji su „nadahnuti“ rakijom bez problema izvršili taj zadatak. Ovako ponašanje Srba bilo je karakteristično za sve vreme vladavine komunista, čast retkim pojedincima koji se nikada nisu mirili sa zlom.

Da Vas podsetimo:  Da li je ovo poslednje pokolenje?

Ta zlokobna ravnodušnost Srba je bila više nego primetna devedesetih godina, uz onu narodnu ”nekom rat, nekom brat”. Dok su Srbi u Srbskoj Krajini, BiH, i na jugu Srbije, Kosovu i Metohiji, bili mučeni, ubijani, proterivani sa svojih ognjišta, vodili krvave borbe za opstanak, većina njihovih sunarodnika u Srbiji gledala je na to ravnodušno i bez imalo griže savesti. Dok se navedenim krajevima čuo plač srbskih majki, i na kućama se vijorili crni barjaci, po Srbiji se veselilo po kafanama, na svadbama, koncertima, proslavljalje se sportske pobede. Zatim je došlo kratko otrežnjenje početkom 1999.godine, tokom NATO bombardovanja, koje je Srbe trglo bar na trenutak iz samrtnog sna. Čim je rat prestao, Srbi su nastavili po starom, društvenu klimu karakterisala je nezainteresovanost za dešavanje oko sebe i nedostatak ikakve želje da se bilo šta promeni uz onu čuvenu defetističku rečenicu: ”Šta ja tu mogu da promenim”. Tako ovaj narod utonuo u očaj i beznađe, danas prihvata bez ikakvog otpora (čast retkim pojedincima): izdaju i okupaciju zemlje, uništavanje fabrika od strane vlasti i tajkuna i njihovo bogaćenje kroz pljačku, rasprodaju srbske zemlje i prirodnih resursa, otpuštanje sa posla, smanjenje plata, penzija i pomoći za trudnice, decu (dečji dodatak), kao i socijalne slučajeve. Dok su te pojave dobijale na zamahu, pripadnici vladajuće klike sebi su omogućili neviđenu raskoš, a zauzvrat su našim zlotvorima obezbedili danak u krvi-odvođenje naše dece u NATO janičare, eksperimentisanje i ugrožavanje života i zdravlja preko vakcina i lekova, trovanje GMO hranom i zaprašivanje iz aviona (kemtrejls), pretvaranje naše dece preko nakaradnih nastavnih programa po školama u neuke, razmažene i razvratne stvorove, bezdušno otimanjem para od naroda, i ujedno davanje miliona evra za finansiranje antihrišćanskih gadosti u vidu pederske parade, čime je šačica satanista izvršila silovanje Srbije, sa jasnom porukom, da će uskoro krenuti i na našu decu… itd, poniženjima nema kraja…

Ravnodušnost i očajanje će nas ubiti

U kakvom se danas stanju nalazi Srbski narod najbolje govore reči Ive Andrića: ”Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla nego i svoju sopstvenu korist od očigledne štete.” Srbi su od nekada naroda koji se uz Božiju pomoć suprostavljao svakom zlu, zbog čega su bili poštovani i od prijatelja i neprijatelja, postali poniženi i obespravljeni tuđinci u sopstvenoj zemlji, tromi i umrtvljeni koji su izgubili svaku želju da se odupru neistini i zlu, koji prihvataju laž kao istinu, a ćutanje prema otvorenom zlu proglašavaju vrlinom, stide se i plaše da kažu da su Srbi. Najgore od svega je što ogromna većina Srbi i ne žele da se probudi iz te smrtne ravnodušnosti, misleći da tako mogu večno živeti ne žele da vide da uskoro sledi strašan kraj. Zaboravili su Srbi na reči upozorenja Svetog velikomučenika kneza Lazara, sa kojim su se sretali svi Srbi kroz vekove: ”Nije pitanje hoćemo li da se borimo, nego hoćemo li da postojimo”.

Da Vas podsetimo:  I Bog bi pao na Vučićevom poligrafu

I ako je stanje više nego teško, skoro da smo stigli do dna sa kojeg nema povratka, nada ipak postoji. Svi mi treba prvo sebe da promenimo, da sebe od smrtnog greha otrgnemo, da se pokajemo i Gospodu povratimo. Pokajanjem ćemo svoju dušu od greha oprati i tako ponovo Božiju blagodat zadobiti. A kada nas Božija blagodat prekrije, onda nijedno satanističko oružje neće moći na nas da utiče. Poslušajmo reči razuma, reči blaženopočivšeg vladike Artemija: ”…Ceo narod treba da krene putem duhovne obnove. Kako to možemo postići? Jednostavno, da svako počne od sebe. Ne čekajući da drugi pre mene nešto uradi, nego da ja po savesti uradim ono što mogu. I ako svi budemo tako postupali, počevši od sebe, a ne od nekog treba da vidimo pa da uradimo, onda sigurno je da će rezultata biti… Da, počevši od sebe tako doprinesemo buđenju našega naroda u celini!”

Učinimo što do nas stoji, ostalo će Gospod dati!

Rab Božiji Goran Živković

 

Izvor: Borba za istinu

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime