Kritike koje je na anti-NATO (pa čak i na anti EU) platformi uputio Crnoj Gori srpski vrhovni komandant Tomislav Nikolić, tokom novogodišnjeg intervjua portalu „Sputnjik“[i], da nisu neiskrene i u funkciji daljeg zamajavanja naroda (i podizanja ličnog rejtinga, razume se), mogli bismo okarakterisati kao zakasnele, besmislene, mlake i iznad svega apsurdne.
Umesto da zaviri u svoje NATO dvorište i hitno predloži izmenu: Strategije nacionalne bezbednosti, Strategije odbrane i Vojne doktrine – najvažnijih dokumenata za odbranu zemlje koje su nam pod moranjem udenuli upravo NATO stručnjaci, umesto da predlaže pauziranje u izuzetno bogatom programu „Partnerstvo za mir“ (makar zbog otcepljenja Kosmeta), umesto da vraća obavezni vojni rok i da priupita (ne)smenjenog ministra odbrane – zašto za protekle skoro tri godine ništa nije rađeno da se brojno stanje mirnodopske i ratne vojske radikalno menja, on deli lekcije i priča bajke kako je Crna Gora grešna, a Srbija nema neprijatelja i na pravom je vojno „neutralnom“ (nepostojećem) putu.
Pa ako je tako vrhovni komandante, čemu onda čuđenje i zabrinutost što je Crna Gora krenula kroz NATO sazvežđe?
Ili će ipak biti da je nerešivi problem na vidiku – uskoro će nam se poznati severnoatlantski barjaci zavijoriti negde kod Bjelog Polja i to potpuno legitimno. Na tamošnjim okolnim osmatračnicama sa kojih se odlično vidi Raška oblast, odakle će stručnjaci Alijanse moći iz blizine da navode predstojeće operacije „sever Kosmeta“ i „Sandžak“ i da vojno intervenišu ukoliko bude zatrebalo.
Jer, oni moćnu Rusiju i njenu impozantnu mašineriju, nikada ne potcenjuju. Oni su profesionalci.
Da li je na naprasno buđenje možda uticao razarač Ratne mornarice SAD iz sastava Šeste flote, koji je samo četiri dana nakon odluke NATO o pozivu Crnoj Gori, doplovio u luku Bar?[ii]
Da podsetimo predsednika da ta američka flota čije je pribežište uglavnom u Napulju – „izgrađuje interoperabilnost“ i, kako kažu – „širi globalno pomorsko partnerstvo u unapređenju pomorske bezbednosti u Evropi i na obodima Afrike“. Da, baš doslovno tako.
To su one iste vode Jadrana, komandantu naš, odakle su nas besomučno tukli. Evo kako je to izgledalo, recimo, između 35. i 60. dana agresije na našu bivšu domovinu.
Tada je NATO u blizini tada našeg teritorijalnog mora, u navedenom periodu angažovao:
35 ratnih brodova (84 odsto više nego na početku) od čega tri nosača aviona, jedan nosač helikoptera, četiri raketne krstarice, osam raketnih razarača, 12 fregata, tri desantna broda, dve raketne korvete, dve raketne topovnjače, šest podmornica i oko 25 pomoćnih i transportnih brodova sa 23.916 mornara; na brodovima plovnih sastava nalazilo se ukupno: 105 aviona i 98 transportnih i borbenih helikoptera; tokom agresije, na krstaricama, razaračima i podmornicama u lanserima i u skladištima na pomoćnim brodovima, nalazilo se ukupno 668 krstarećih raketa, od čega je lansirano oko 420.
Da li će posle ovoga biti jasno srpskom predsedniku, kao i ostalim stručnjacima, zbog čega je Crna Gora stavljena pod šapu severnoatlantske alijanse?
Zašto bi, dakle, posmatrali crnogorska brda, planine, doline i plaže sa brodova i ostalih plovila, kada mogu da se ugnjezde usred ekološke države i da odatle merkaju ono što još nije razoreno na Balkanu. Bez obzira što su sve već poodavno daljinski, ali i iznutra poharali i pokorili.
Logika je prosta a delanje još jednostavnije – ukoliko ne oni – NATO, tu je Ruska federacija.
Kome još uvek nije jasno zašto sve to, da rekapituliramo – autor je detaljnije pisao o ovoj temi u tekstu „Crna Gora i NATO – u čemu je problem i šta dalje“[iii]. Prostor naše bivše republike je od izuzetnog geostrateškog značaja – izlaz na Jadransko more, kontrola Otrantskih vrata i mogućnost presecanja tzv. pomorske gravitacije prema Tršćanskom zalivu i obalama Italije i Albanije.
Crna Gora je nekada pripadala jugozapadnom vojištu jugoslovenskog ratišta, a svi zajedno smo se nalazili (zbog nepromenjivosti geografije i dalje ćemo biti tu) na razmeđi dva vojišta tzv. evropskog ratišta: južnoevropskog i sredozemnog.
Sila koja kontroliše ovaj prostor i raspolaže razrađenim sistemom odbrane, dakle, adekvatnim vojnim i ostalim efektivima i infrastrukturom i optimalno koristi geostrateške prednosti (a Crna Gora raspolaže izuzetnim prirodnim preprekama i mogućnostima da se malim snagama zaustavlja daleko jači agresor), taj kontroliše kompletan zapadni, centralni i južni deo Balkana – od Raške oblasti do moravsko-vardarske doline. A ko kontroliše Balkan, stvorio je uslove da krene na Evroaziju.
Ako ni ovo napred nije dovoljno, da podsetimo komandanta Tomislava o onome što je nedavno rečeno na konferenciji „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“[iv]. Da je poslao nekog izaslanika makar, imao bi sjajne elemente i ne bi izletao na „Sputnjiku“ sa izanđalim floskulama, koje podsećaju na katapultiranje u svemir sa onog pravog ruskog kosmičkog broda, po kome navedeni portal i nosi to slavno ime.
Evo gde se nalaze odgovori (glavni razlozi) usisavanja Crne Gore od strane Alijanse što je u celini poodavno otkriveno i dokumentovano:
globalni (strategijski) cilj višedimenzionalne agresije 1999. godine bio je dovođenje u „strategijsko okruženje“ a zatim, razbijanje SR Jugoslavije i drobljenje Srbije; niži nivoi cilja su bili uništenje Vojske Jugoslavije, smena aktuelne vlasti SRJ i Republike Srbije, uspostavljanje novog sistema vladanja i ekonomskih odnosa, formiranje novih državnih celina i njihovo uvođenje u interesnu sferu zapada.
O navedenome nedvosmisleno svedoči i plan „Rutus“ („Koreni“), koji je razradila CIA još 1997. godine, gde je doslovno definisano: „…uništiti Jugoslaviju gubitkom Kosova, Crne Gore i Vojvodine; Kosovo kao glavni izvor sirovina za Jugoslaviju odvojiti kroz veliku autonomiju, albansku aneksiju ili potpunu nezavisnost; Crnu Goru otcepiti od Srbije, zbog jedinog preostalog izlaza na Jadransko more, dislocirati Vojvodinu kao žitnicu Srbije i još jedan njen izvor sirovina..“
U vezi sa planom „Rutus“ i namerama Amerike i NATO prema SRJ, posvedočio je i Marti Ahtisari u svojoj knjizi „Misija u Beogradu“ gde, između ostalog, zaključuje: „NATO i Amerika nastoje da likvidiraju Jugoslaviju kao politički faktor u Evropi… Jugoslavija je vrlo snažna država i orijentisana je prema Rusiji, ona ometa planove NATO na Balkanu“.
E, sada, zamislimo, hipotetički, da se vrhovni komandant, umesto što se bavio (ili da se bar malo manje bavio) humanitarnim i ktitorskim aktivnostima, klimatskim globalnim promenama, otkrivanjem špijunskih afera i zavera od strane MUP-a, zatim, zamenom guma i blindiranih automobila, makar jednom u dve nedelje, koristeći pogodnosti svoje funkcije, obraćao preko televizijskih kanala i otvarao oči crnogorskim (i srpskim) građanima, tumačeći šta predstavlja uplovljavanje u NATO luku.
Kad se već dotakoh toga – zaista, da li ga je neko čuo od 2102. godine, kada ga je na funkciju predsednika ustoličio tadašnji vrhovni komesar Štefan File, da je bar jednom pomenuo crnogorsko NATO putešestvije? Autor ove kolumne tako nešto nije registrovao.
Zbog toga je zakasnela zabrinutost (i pre svega dirigovana gluma) i deljenje packi, krajnje providna igra. Tako nešto nam potvrđuje i hronologija crnogorskog NATO vektorisanja koje je bilo neskriveno (pa tako, za razliku od našeg, krajnje iskreno) i furiozno. Trajalo punih devet godina, ne računajući nekoliko prethodnih kada je NATO pelcer posađen u zajedničkom srpsko-crnogorskom petooktobarskom provizorijumu.
I evo šta se dešavalo za tih devet godina (samo najvažnije), od kojih je aktuelni srpski predsednik prespavao dobrane tri, ali one udarne NATO godine u bivšoj jugoslovenskoj republici:
zvanični odnosi Crne Gore i NATO započeti 29. novembra 2006. godine pozivom za pristupanje Partnerstvu za mir (PzM);
potpisan Okvirni dokument Partnerstva za mir 14. decembra 2006. u Briselu;
godine predat odgovor na upitnik o Procesu planiranja i revizije (PARP) i završena izrada Individualnog partnerskog programa (IPP);
iste godine uspostavljena Misija pri NATO u Briselu;
godine NATO je odobrio otpočinjanje izrade Individualnog partnerskog akcionog plana – IPAP;
na NATO samitu u Bukureštu, u aprilu 2008. godine, Crna Gora je zvanično pozvana da otpočne proces Intenziviranog dijaloga (ID) sa Alijansom o političkim, vojnim, finansijskim, bezbednosnim i pitanjima javne diplomatije;
novembra 2008, pismom generalnom sekretaru NATO Jap de Hop Sheferu, zatražen prijem u MAP, što je prihvaćeno godinu kasnije;
prvi sastanak severnoatlantskog saveta (NAC) sa Crnom Gorom i poziv da otpočne sa implementacijom Akcionog plana za članstvo (MAP);
odluka o angažovanju predstavnika Vojske Crne Gore u međunarodnoj pomoći snaga bezbednosti (ISAF) u Avganistanu, Liberiji (UNMIL) i somalijskim vodama (ATALANTA – u okviru misije EU);
godine imenovan je prvi nacionalni koordinator za NATO – osnovni zadatak rad na povećanju javne podrške za članstvo u NATO, kao i da koordiniše međuresorske komunikacione aktivnosti;
juna 2014. doneta odluka da se sa Crnom Gorom intenziviraju razgovori o njenom članstvu u Alijansi kako bi se do kraja 2015. odlučilo o upućivanju poziva za članstvo;
Crnu Goru je krajem oktobra 2014. posetio Vojni komitet NATO, koji predstavlja najviše vojno telo pod nadzorom NAC-a;
na samitu NATO u Velsu, septembra 2015, potvrđena je odluka da se sa Crnom Goru započnu intenzivirani i fokusirani razgovori;
decembra 2015. godine upućen zavaničan poziv za članstvo u NATO.
I posle svega navedenog i nenavedenog, pitanje – gde smo bili, šta smo radili, čemu smo se nadali? I još jedno, ne manje važno, štaviše, važnije – hoće li i Srbija (bez Kosmeta, podrazumeva se) ovim NATO stazama i bogazama? Hoće, hoće, sve pevajući.
Ali, kako, kad je podrška za učlanjenje u Alijansu na tek oko 12-tak procenata?
Nema brige, i pod Lovćenom nije bila ništa veća, pa su dogurali do tri – četiri puta jače brojke. Sve se udesi „javnom diplomatijom“. To je ona stavka koju i mi imamo u IPAP-u, koji su, kao što videsmo, prošli i Crnogorci. Istovetno.
Uostalom, ne nenadajmo se referendumu. I to su nam demonstrirali u podgoričkoj skupštini. Tako se sada donose odluke u globalizovanom svetu, a kakva će biti u našem slučaju, može se glatko nazreti. Važna su „istraživanja“ srpskih (naprednjačkih) mozgova. Već viđeno – vođa ima preko 50 i kol’ko posto, a ostali evroatlantski fanatici dopunjavaju resto. I, eto odluke, eto molbe, da se krene u NATO bezbedne skute.
Naslovih kolumnu „…zbog čega srpsko i rusko čuđenje“, ali se ne dotakoh Rusa i njihovih neshvatljivo zakasnelih reakcija. Obruših se na predsednika Srbije, vrhovnog komandanta naše oružane „sile“, a pored ovakve Vlade (jer ona vodi spoljnu i unutrašnju politiku i odlučuje o svemu)[v], on zaista i nije baš toliki „spavač“ i krivac broj jedan, kako ga napadoh.
A možda sam, ipak, onako, lukavo, njega iskoristio da pošaljem poruku onima, koji uvek mogu da preusmere par brodova iz Crnog ili iz Egejskog, u plavo, Jadransko more… pravo kroz Otran, pa naviše.
Mislite o tome, braćo. Ukoliko Srbe mučene imate i dalje u svom vidokrugu.
Dok ne bude prekasno.
Goran Jevtović
Fond strateške kulture
____________________
[i] http://rs.sputniknews.com/video/20151224/1102026072/crna-gora-nikolic-intervju.html
[ii] http://www.nspm.rs/hronika/americki-razarac-sa-navodjenim-projektilima-uplovio-u-luku-bar.html
[iii] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/crna-gora-i-nato-u-cemu-je-problem-i-sta-dalje/
[iv] http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/emisije/fsk-autori-na-tribinama/medjunarodna-naucna-konferencija-nato-pohod-na-balkan-sledeci-koraci-deo-1/
http://www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/autorski-tekstovi/pregled-izlaganja-sa-medjunarodne-naucne-konferencije-nato-pohod-na-balkan-sledeci-koraci/
[v] http://www.nspm.rs/hronika/ivica-dacic-drago-mi-je-sto-ce-crna-gora-uci-u-nato-nadam-se-da-ce-i-srbija-uci-u-eu.html
