Uvek me nerviralo kada neko koga poznajem ide na operaciju, pa i one rutinske, i onda ponese flašu pića i „kovertu“ za lekara, iako im to niko nije izričito tražio. „Valja se. Bolje tako, oni očekuju“ kažu svi. E pa ne podrazumeva se da se lekar plaća viskijem, parfemima, kešom ili vaučerima za masažu. Oni platu već primaju za to što rade, ne čine vam uslugu kad vas prime u ordinaciju pa da morate da se odužite. To začarano kolo davanja mita se neće prekinuti samo od sebe. Mora neko da kaže dosta više!
Ono „svaka čast izuzecima“ se podrazumeva, a jedan od tih časnih izgleda nije načelnik nefrologije na VMA i profesor na Medicinskom fakultetu profesor doktor Đoko Maksić. On je uhapšen u Beogradu zbog sumnje da je ove godine od tri pacijenta uzeo mito od po 100 evra. Kako prenose mediji, svedoci su to i potvrdili a policija proširuje istragu jer se sumnja da je načelnik VMA uzeo novac i od drugih pacijenata koje je primao na pregled.
Prvi komentari su kako se ugledni lekar obrukao jer je pao „samo“ za 300 evra. Kao da je tako njegova krivica manja a sramota veća jer bi bila druga priča da se obogatio za 30.000 evra. E pa nije tako! Nije smeo da traži, a po zakonu, ne sme da uzme ni 3 dinara!
Njegov posao je da leči i pomaže ljudima, na to se obavezao. A, sve i da nije, to je ljudski, pomoći onom ko je bolestan i ko u tebe, kao lekara, gleda kao u jedinu osobu koja može da ga spasi. Negde smo i sami krivi što je davanje mita lekarima postala institucija i tradicija, jer se podrazumeva da se lekar „časti“ kao da je kelner ili frizer pa kad ste zadovoljni uslugom vi ga i nagradite. Čak je i sama država po ovom pitanju dosta ležerna. Jeste li zaboravili kada je prošlog aprila prihvaćena izmena Zakona o zdravstvenoj zaštitipo kojoj lekari smeju da prime nenovčane poklone u vrednosti do 462 evra. Korupcija nije ako pacijenti lekare nagrade poklonima, iako je ostala stavka da ne smeju da traže i da primaju novac.
Svi smo imali iskustva sa divnim lekarima koji su nam pomogli sa manjim ili većim medicinskim problemom, ali smo se isto tako svi, bar jednom osetili poniženje kada smo imali posla sa našim zdravstvenim sistemom, kada te ostave kao bednika da čekaš u hodniku ili te šalju od šaltera do šaltera jer nemaš pečat a ti si uplašen za zdravlje, ili si u bolovima. Treba li svi onda da mašemo sa po 100 evra kad uđemo u dom zdravlja ili važi pravilo bolja nega za onog ko ponudi više?
To što je doktor Maksić koji je osumnjičen za mito jedan od najuglednijih srpskih nefrologa sa 25 godina dugom karijerom, sve ovo čini još mučnijom pričom. Ako je on, kao vrsni stručnjak koji se usavršavo na prestižnim fakultetima UCLA i Harvardu, uz to vojnik, redovno uzimao mito od pacijenata, šta onda očekivati od onih koji su po svom položaju ispod njega?
I zato, pitanje nije koliko je uzeo para uhapšeni lekar, pitanje je kada će taj obavezni „znak pažanje“ prestati da bude jedini razlog da vas neki lekar pregleda i pomogne jer, nemaju svi da plate tih „samo 100 evra“.
Izvor: Noizz.rs
Negde smo i sami krivi što je davanje mita lekarima postala institucija i tradicija, jer se podrazumeva da se lekar „časti“ kao da je kelner ili frizer pa kad ste zadovoljni uslugom vi ga i nagradite“ Веома значајне речи у овом иначе празном тексту. Годинама већ, учинак лекара се статистички обрађује као број УСЛУГА и ПОСЕТА, а не прегледа и интервенција. Огроман број „посетилаца“ тражи незаконите ствари (разне потврде ради примања било које врсте помоћи, одлагање или оправдање за излазак на суд, или одлазак на одслужење затворске казне, лажна боловања, чак и преправке података у картону нпр. код детета које је боловало од епилепсије а сада хоће да упише саобраћајну школу!!! итд итд). Понекад је притисак неподношљив. Људи користе све врсте патетике и пренемагања, без икаквог стида. Најгоре је у тим ситуацијама примити било шта, БИЛО ШТА! кАДА НЕКО ТРАЖИ НЕШТО НЕЗАКОНИТО, ТРЕБА ОДБИТИ ЧАК И СТО ГРАМА КАФЕ. Подразумева се да веома тврд став брзо доводи до велике неомиљености тог лекара, на шта су многи осетљиви. Нису то само људи који тзв. струку доживљавају као естраду („најсмешнији вирус“, па онда Јоца Марић и слични), него и многи други, лабилни, неиживљени, а у ствари без икаквог духа и морала. Дешава се да лекар отвори лажно боловање јер га је „посетилац“ убедио да му је неопходно, и да га одмах затим тај исти, КОМЕ ЈЕ УЧИЊЕНА УСЛУГА – ПРИЈАВИ. Врло су честе и провокације, наручене од стране колега (!!!), полицајаца, партијских људи, локалних „величина“ – силеџија сваке врсте и феле. Прогон неподобних понекад иде до физичких напада, сређивања кочница на колима, каменовања стана (поуздано знам!), слања наручених пацијенткиња које се наједном без икаквог разлога скину без потребе док испред врата неко чека с телефоном да слика, итд. итд. Једна пријатељица, докторка, једном ми је рекла: „Прилазим дому здравља да преузмем своју смену и ПОДИЖЕМ ГАРД, јер не знам одакле ће доћи ударац“. Бројне су и намештаљке од особља, тзв. сарадника, који у ствари раде по налозима немедицинског особља из управе. Уочи петооктобарског преврата један картотекар је ишао за доктором, скупљао сваки папир који онај одбаци у корпу и одмах носио у управу (такође поуздано знам, не питајте откуд!). Не пада ми на памет да браним нефролога за оптужбе о којима мало знамо. Јесу ли новчанице које је примио претходно обележене, то се често ради? Тога има колико хоћете. Срж проблема потиче из дубоке покварености НАРОДА, који није победио оријенталне седименте, који никада није постао грађанин, који уме да понуди мито ономе кога је сам родио – јер и тај који прима, такође је поникао из тог истог , поквареног народа. Кажем вам, да постојимо (ваљда) и даље упркос тој очигледној покварености, понекад и захваљујући њој, а прекретница ће бити када, једном, застанемо, и запитамо се: вреди ли такво постојање? Има ли оно смисла?
Потпуно се слажем са овим коментаром. Скоро сам прочитао један афоризам који гласи: „Лопови су међу нама, а и ми смо међу њима“. Мислим да овај афоризам најбоље објашњава стање свих слојева нашег српског друштва.