Zbunjujuće otezanje

Zašto, više od tri meseca od izbora čiji je pobednik bio ubedljiv, Srbija još nije dobila novu vladu?

Aleksandar Vučić, dosadašnji predsednik Vlade Srbije kome su građanke i građani Srbije još 24. aprila vrlo ubedljivom većinom poželeli da na tom mestu ostane u naredne četiri godine, uzburkao je ovdašnju javnost kada je, ove subote, nagovestio mogućnost u koju ne veruje niko osim možda njega. „Pokušaću da je (novu Vladu Srbije) formiram u kratkom roku. Ako ne budem uspeo, ne isključujem mogućnost da je neko drugi formira. Imamo problema, nije nikakav hir u pitanju. Postoje stvari o kojima ne mogu da govorim. Ne želim da formiram vladu protiv koje bih bio i sam“, rekao je Vučić, i precizirao: „Ako budem uspeo, biće uskoro, ako ne, formiraće je neko drugi, ali ću ga ja opet predložiti.“

I zbilja bi ušlo u anale, ne samo onoga što se u Srbiji naziva politikom, kada apsolutni pobednik izbora ne bi uspeo da formira vladu a da mu se u međuvremenu stranka i izborna lista nisu raspale i usput ga nije zadesila neka katastrofa kataklizmičnih razmera. Tako da u mogućnost da Vučić ne formira i narednu Vladu Srbije nismo naročito sposobni da poverujemo, zbog čega i mislimo da je sva prilika da ćemo narednu Vučićevu vladu na kraju ipak dobiti u zakonskom roku, dakle, 90 dana od konstituisanja Skupštine Srbije koje nam se – podsećanja radi – dogodilo 3. juna.

HRONOLOGIJA ODLAGANjA

A opet, činjenica jeste – pa je otuda javnost i opravdano zbunjena, i nema veze što su sad naročito uzbunjeni oni koji su se najviše borili da Vučić uopšte i ne dobije priliku da formira još jednu svoju vladu – dakle činjenica jeste da je Vučićeva izborna lista, okupljena oko Srpske napredne stranke, na minulim izborima osvojila apsolutnu većinu u Skupštini Srbije (131 mandat, od ukupno 250), da uz to ima i podršku Saveza vojvođanskih Mađara (četiri), izgleda i Moamera Zukorlića (dva), da je Socijalistička partija Srbije – naravno – i više nego spremna da ga podrži samo da bude u toj novoj vladi (još 29 poslanika), i da ni Čedomir Jovanović i njegova Liberalno-demokratska partija (ukupno četiri poslanika u aktuelnom sazivu Skupštine Srbije) odnekud nimalo nisu gadljivi na pomisao da bi mogli da postanu delići vladajuće većine sa svim prinadležnostima koje uz to idu.

Ali otezanje sa formiranjem nove Vlade Srbije nije zbunjujuće samo zbog ove poslaničke matematike koja pokazuje da bi Vučić mogao da računa na podršku čak 170 poslanika u srpskoj skupštini, a vlade svejedno nema. Za zbunjivanje javnosti kriv je, naime, i Vučić. Podsećanja radi, još 19. maja, posle konsultacija kod predsednika Srbije Tomislava Nikolića, lider SNS-a rekao je da već zna praktično čitav sastav svoje buduće vlade („Možda još nisam siguran za dva, tri mesta“) i da, pošto je već tako, „vlada treba da bude formirana pre dolaska kineskog predsednika“, a predsednik Kine Si Đinping u Srbiju je imao da doputuje, kao što i jeste, 17. juna, skoro mesec dana posle ovog sastanka kod Nikolića. Pa je 27. juna, posle sastanka Predsedništva SNS-a, najavio i vrlo precizno: „Drugog juna će biti konstitutivna sednica pokrajinskog parlamenta, 3. ili 4. Skupštine Srbije. Nedelju dana kasnije je realno da se krene u formiranje pokrajinske vlade, zatim i republičke, i sve bi trebalo da bude završeno do 16. juna.“ Pokrajinska vlada, na čelu sa Igorom Mirovićem, zbilja je i formirana zanemarljivo posle roka koji je tada najavio Vučić (20. juna), ali umesto da usledi i formiranje Vlade Srbije, usledilo je prvo odlaganje. „Vlada će biti formirana za deset, najviše 12 dana. Sve će biti gotovo pre 3. jula“, najavio je Vučić 21. juna, pet dana pošto je probio rok koji je sam odredio da „sve bude završeno“. A samo tri dana kasnije, 24. juna, Vučić najavljuje novo odlaganje formiranja vlade – važan detalj: tada je prestao da govori o preciznim datumima i rokovima – a 6. jula, pošto je dakle 3. jul i definitivno prošao bez najavljenog rezultata, Vučić postaje i sasvim neodređen: „Svakako će biti u zakonskom roku, a sve drugo ne bih da spekulišem.“ Da bi, kao što već rekosmo na početku, ove subote 23. jula nagovestio i mogućnost da on uopšte ne bude na čelu nove srpske vlade, što je novi zbunjujuće-zagonetni pomak u odnosu na početne najave da će Vlada Srbije posle aprilskih izbora biti formirana vrlo brzo.

ANALIZE I NAGAĐANjA

Šta se to, dakle, događa? Zašto Srbija još nije dobila vladu koju je zaslužila posle izbora 24. aprila?

Prirodna posledica ovakvog stanja između dve vlade jesu brojne medijske i političke i parapolitičke analize, nagađanja i informacije pouzdanih izvora čija je nepouzdanost mahom izazvana time što izvori nemaju pojma šta zapravo Vučić misli, ili su pak od njega dobili zadatak da u javnost lansiraju informacije za koje iz nekog taktičkog razloga on želi da budu lansirane.

Prema tumačenju „Blica“, tako, Vučićevo oklevanje posledica je pritisaka koji stižu i sa Zapada i sa Istoka. Zapad, tvrdi „Blic“, zbog nečega insistira da u vladi ostanu Kori Udovički i Ivan Tasovac – izostalo je objašnjenje zašto bi Zapadu, pored ministarstava vojske ili policije na primer, naročito značajni bili resori državne uprave i lokalne samouprave i kulture – „kao i da u njoj ne bude nekih od njegovih najbližih saradnika, dok Rusi insistiraju da u rukama socijalista ostane sektor energetike. Takođe, još odranije su se pominjali pritisci pojedinih krugova u EU da Nikola Selaković ne treba da ostane ministar pravde.“ Iz iste medijske kuće, „Alo“ na sličnom tragu navodi da je „mandatar u ogromnom procepu da li da prednost da liberalnoj struji u prethodnoj vladi, na čijem čelu je Zorana Mihajlović, ili da zadrži čvrsto jezgro sebi najodanijih ljudi, među kojima su i Aleksandar Vulin i Bratislav Gašić. Dodatni pritisak vrši i Rusija, koja traži da se u vladi nađe njihov pulen Nenad Popović“.

U „Novostima“, lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj iznosi tvrdnju da se „formiranje vlade odlaže jer je Aleksandar Vučić suočen sa jakim spoljnim pritiscima. Ne može doveka da sedi na dve stolice i moraće da se opredeli između prihvatanja zapadnih ucena i partnerstva sa Rusijom“, što je na izvestan način na RTS-u potvrdio i Aleksandar Vulin, rekavši da je „Vučić ozbiljan političar“ i da „to što je izneo dileme pred javnost znači da su pritisci na njega, na Vladu Srbije i na Srbiju zaista veliki i da sigurno dolaze od moćnih zemalja i ljudi“. Odlazeći za korak dalje, „Novosti“ pišu i da „postoji mogućnost da Aleksandar Vučić formiranje vlade prepusti nekom drugom iz vrha SNS, jer je suočen sa strahovitim pritiscima stranih centara moći, ne samo oko strateškog opredeljenja novog kabineta nego i sa diskretnim ’preporukama’ moćnika da se odrekne nekih od najvažnijih i najmarljivijih saradnika“, a slično će i član Predsedništva SNS-a Vladimir Đukanović, ograđujući se doduše da je samo reč o ličnom mišljenju koje ne mora da bude tačno, koji piše da „Vlade Srbije još uvek nema zato što zapadne sile žele sve da učine da Vučića kroz raznorazne pritiske nateraju da odustane od premijerske pozicije“. Sasvim alternativno objašnjenje ponudio je Pokret „Dosta je bilo“ Saše Radulovića, ocenjujući da se formiranje vlade odlaže zbog „naraslih apetita manjih koalicionih partnera“, da bi dosadašnji ciklus nagađanja i tumačenja zaključio „Informer“, tešeći javnost kojoj se obraća originalnom tvrdnjom da „sve učestalije glasine o velikim problemima oko formiranja nove Vlade Srbije, navodno žestokim pritiscima stranaca, pa čak i o tome da Vučić razmišlja da vrati mandat jer ’nije sposoban’ da sastavi vladu (!?!) – nisu tačne!“, a nekako će u sličnom raspoloženju, posle prethodne bojazni zbog strahovitih pritisaka, i „Novosti“, najavljujući da će nova Vlada Srbije biti formirana do 4. avgusta „i premijer će ostati Aleksandar Vučić“ koji „ubrzano sklapa sve preostale kadrovske kockice svog budućeg tima u Nemanjinoj 11 i ceo posao će biti okončan pre 5. avgusta i Dana sećanja na stradale i prognane Srbe“.

Da li su sve ove informacije tačne, ili nije nijedna, ili su tačne tek neke od njih ili pak sve zajedno predstavljaju politički barometar promena u raspoloženju koje se odvijaju negde daleko od očiju javnosti? To ćemo (možda) moći da naslutimo tek kada vlada konačno bude formirana.

RAZLOG BEZ RAZLOGA

Ali hajde da pokušamo da razmislimo logično, polazeći od jedine zapravo nesporne činjenice, da se formiranje nove Vlade Srbije zaista odlaže. Pitanje je, dakle, iz kog razloga se odlaže? Ugrubo, ali ne i manje precizno zbog toga, postoje dve mogućnosti.

Prva: odlaže se bez razloga, to jest kako glasi jedna od tvrdnji naročito popularnih među onima koji Vučića ne mogu da podnesu ma šta uradio, reč je o Vučićevom hiru, o maltretiranju budućih saradnika produženom neizvesnošću, odnosno, u nešto drugačijoj varijanti, o nastojanju da se, kada vladu na kraju ipak bude formirao, predstavi kao heroj koji je uspeo da se izbori sa svim pritiscima i pred narod izađe sa vladom koju je sam odabrao bez obzira na te pritiske. Problem sa ovakvim tumačenjem – koje nije sasvim lišeno smisla makar zbog Vučićeve sklonosti ka teatralnosti – sastoji se u tome što, pod jedan, ne postoji nijedan dokaz za, ipak, tešku optužbu da su teški lažovi svi koji govore o postojanju pritisaka kao razlogu za odlaganje formiranja vlade, i, pod dva, ovakvo objašnjenje – da je reč o Vučićevom hiru ili spinu – zaboravlja na činjenicu da je Vučić izbore već dobio pa naročitu potrebu za onakvim spinovanjem u ovom trenutku nema, a zaboravlja i da je on najpre, kao što smo podsetili, najavljivao brzo formiranje vlade, što odlaganje koje je usledilo izbornu pobedu pretvara u njegov očigledni postizborni poraz. Da li bi to samom sebi učinio i to bez preke potrebe, samo iz želje da nekoga maltretira ili da sebi podigne rejting pošto je već uspešno dokazao da mu je rejting visok kao nikome? Elem, svako dalje razmatranje ove mogućnosti – da se formiranje vlade odlaže bez ikakvog razloga – izlazi iz okvira političke analize.

APETITI I PRITISCI

Druga je mogućnost da razlog za odlaganje formiranja vlade ipak postoji. Ako je tako, prateći hronologiju Vučićevih najava i neispunjenih obećanja, može se odrediti i trenutak u kome se taj razlog pojavio u svom punom sjaju, sve i ako je on ostao sakriven od očiju zainteresovane javnosti. Podsećamo, naime, da je 21. juna Vučić poslednji put precizno (u javnosti) odredio rok do koga će vlada biti formirana (3. jul), da bi samo tri dana kasnije, 24. juna, pre nego što će i ovaj rok biti probijen, najaviti i novo odlaganje, ali, prvi put, bez preciziranja novog roka, što će reći, s uočljivo manje entuzijazma nego pre toga. Da li je u ta tri dana shvatio da su okolnosti takve da jednostavno više ne sme neoprezno da se izleće sa rokovima koje možda neće moći da ispuni, ili se dogodilo nešto ozbiljnije od takve naknadne spoznaje? Drugim rečima, zašto je Vučić u nekoliko navrata objavljivao precizne rokove za stvaranje svoje buduće vlade, probijao ih svaki put, a onda prestao da ih objavljuje?

Kako god, koliko smo u stanju da vidimo, mogući razlozi za odlaganje, ako postoje, dvojaki su.

S jedne strane, politika nam je u Srbiji, eto, takva da niko ko ih – političare – iole poznaje ne sme da odbaci mogućnost postojanja poteškoća da se namire svi (narasli, po zlehudoj prirodi stvari) apetiti partijskih drugova i potencijalnih koalicionih partnera, tim pre što sam SNS u ovom sazivu Skupštine Srbije ima svega 93 poslanička mandata, pa je zbog toga očigledno prinuđen da zavisi od drugih. A opet, drugih ima sasvim dovoljno da svi budu zamenjivi, što im svima zajedno automatski umanjuje ucenjivački kapacitet, čineći ga daleko benignijim nego što bi inače mogao da bude i kao što je, uostalom, i bivao kad god je mogao, na primer, 2012. godine kada je Ivica Dačić dospeo u fotelju premijera Srbije.

I najzad, preostalo zamislivo objašnjenje nalazi se u postojanju spoljnih pritisaka o kojima se onoliko govori. Motivi za tako nešto su očigledni – borba za uticaj u Srbiji, a time i na Balkanu – a posedujemo već i (pre)bogato iskustvo s takvom vrstom parapolitičke delatnosti, što znači da se ovo objašnjenje ne sme a priori odbaciti kao nemoguće. A njegova najveća manjkavost nalazi se u potpunom nedostatku objektivnog dokaza da pritisaka – toliko jakih da bi prinudno odložili formiranje naše nove vlade – zaista ima. S tim što treba biti pošten i priznati da ćemo do takvih eventualnih dokaza moći da dođemo tek ako „Vikiliks“ ili neka slična organizacija objavi novi korpus dokumenata poput čuvenih depeša američke diplomatije.

Do tada, moći ćemo samo da nagađamo koje je od pobrojanih objašnjenja ovog zbunjujućeg odlaganja najmanje manjkavo. A u međuvremenu, ne preostaje nam ništa drugo do da sačekamo da nova Vlada Srbije bude izabrana, i da počne da radi posao za koji je izabrana. I da se nadamo da je izabrana da bi radila u korist Srbije, a to je zapravo i jedino što je u čitavoj ovoj priči bitno.

Nikola Vrzić

Pečat