Zdravko Ponoš – više od kandidature

3
228

Kandidadura Zdravka Ponoša za predsedničke izbore 3. aprila pokrenula je raspravu neviđenih razmera o ratnoj prošlosti i političkoj budućnosti Srbije. Mnogi samo doslovno prihvataju i dalje zastupaju lažne i izmišljene navode iz dosad nezapamćene režimske propagande, oslonjene na dnevne tabloide i nacionalne televizije Pink i Hepi. Mnogi naprotiv, pobijaju većinu tih navoda i suprostavljaju se, u dobroj veri da će istinite vesti potisnuti i nadvladati lažne, koliko god bile nametane i lukavo proturane.

Foto: Nezavisne novine

#Prvi udar – porodica

U prvom naletu lažnih vesti, dok Ponoševa kandidatura nije bila ozvaničena, tema je bila njegova porodica i poreklo. Kao Srbin iz Hrvatske, postavljen je odmah kao sumnjiv, i to kako kroz lažno medijsko izveštavanje, tako i kroz istupe pojedinih poslanika vladajuće stranke u parlamentu Srbije.

Prenošeno je da je „Hrvat“, „pašenog Borisa Tadića“, „Tadićev brat od tetke“, „pašenog Agima Čekua“, „Čeku mu zet“.

Tačno je da su Ponoši srpska porodica iz sela Golubić kod Knina. Selo se nalazi u blizini crkve Svetog Stefana sagrađene 1462. godine, gde je Zdravko Ponoš kršten. Katolička crkva u Golubiću pre hrvatske operacije „Oluja“ nije ni postojala. Supruga Zdenka Ponoš, jeste Hrvatica, iz Inđije, upoznali su se u Zagrebu, medicinska je sestra. Ponoš ima samo jednog brata, nema sestru, tako da mu Agim Čeku ne može biti zet. Zdenka Ponoš ima sestru koja živi u Beogradu i nikad nije bila udata.

Tabloidi čijoj je mašti u smišljanju pogrdnih i mrziteljskih nadimaka samo nebo granica Zdravku Ponošu su smesta izmislili „Zdravko Franjin“. Asocijacija je trebalo da upućuje na predsednika Hrvatske Franju Tuđmana, a u slučaju Ponoša da stoji jer mu se tako zove tast. Čovek se međutim ne zove Franjo, nego Frane. Dakle, ime je jednostavno prepravljeno da zvuči kako odgovara propagandi.

Da su ovakvi nadimici namenjeni isključivo vođenju brutalne kampanje protiv neistomišljenika i protivnika vlasti svedoči i to, što se tabloidi nikad nisu hvatali na isti izvitoperen način za imena i poreklo ljudi iz vlasti, koji su takođe iz Hrvatske. Na svu sreću, premijerka Ana Brnabić na primer, nikada nije imala takav tretman, i naravno, ni ne bi trebalo da ga ima, ni u kom slučaju.

Da Vas podsetimo:  CRTA: Izlaznost do 16:00 veća nego na prethodnim izborima

Ponoševa porodica, napustila je Knin u noći 4. na 5. avgusta 1995, uprkos tvrdnjama tabloida da su to učinili ranije. Očevici kažu – majka, tetka i brat, putovali su frezom do Srbije i poveli magarca.

#Drugi udar – struka

Nikada nije bio trupni oficir, odnosno nije komandovao većom formacijom od voda, bio je neki referent u vojsci, takoreći dezerter, tako glase lažne vesti izgrađene na neosnovanim tvrdnjama kojima se hoće uništiti stručnost, ugled i čast Zdravka Ponoša.

U stvarnosti je međutim, sve suprotno od toga, jer nije vojska samo juriš na terenu, što je slika koja se prvo ljudima stvori u glavi, naročito to nije u 21. veku.

Ponoš je završio prestižnu Tehničku vojnu akademiju u Zagrebu, i kao i oficir i inženjer raspoređen u Sektor za vezu, informatiku i elektronska dejstva. Kako je sam ispričao, kada se javio u Generalštab Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, rečeno mu je samo da u „15.40 ima voz za Užice“. U Užicu je ostao nekoliko godina. Bio je zadužen za praćenje i ometanje neprijateljskih signala i komunikacija. Njegov i rad drugih na toj poziciji, kasnije je upotrebljen u ratu sa NATO i omogućio Vojsci Srbije da sačuva svoju ratnu tehniku.

Iz rata ima i zvanična državna odlikovanja, o kojima još nije govorio u javnosti.

U sklopu poništavanja karijere, manipuliše se i činjenicima iz vremena dok je Ponoš bio na čelu Generalštaba Vojske Srbije.

Za ukidanje dve jedinice – 63. padobranska i 72. specijalna, Ponoša je, između ostalih, na TV Pink optužio i penzionisani general Milorad Stupar. Ukidanje te dve jedinice, međutim nije bila nikakva lična Ponoševa odluka kao načelnika Generalštaba (od 2006 do 2008), već deo strategije odbrane, usvojene od strane Vlade i Skupštine.

Te jedinice su postajale u punom sastavu samo na papiru. Srbija je u to vreme prelazila sa koncepta stajaće vojske na koncept profesionalnih, plaćenih vojnika. Išlo se ka ukidanju služenja obaveznog vojnog roka, što se dogodilo i 2013. Stupar je, pod reflektorima studija Pink, izgovorio i tešku reč „to je za mene dezerterstvo“, kako bi kod gledalaca izazvao što jači negativan utisak o kolegi o kome govori.

Međutim, iza toga Stuparevog nagoveštaja nije stajalo nikakvo objašnjenje, šta tačno, kad i gde, koji to zadatak Ponoš nije ispunio, osim naravno tog trenutka zadate misije na televiziji „da brani Kinn“. Po prirodi roda u kome je Ponoš služio, podaci se vode kao tajni – gde je tačno i kada bio, i sa kojom opremom, i na kojem zadatku koji nije mogao da bira.

Da Vas podsetimo:  Mediji o “Oluji” – tužno sećanje ili ratno huškanje?

Sa druge strane, Stuparova ratna biografija je u vojnim krugovima poznata i kako se navodi, nije baš slavna i da je jedinica pod njegovom komandom upravo napustila položaje 4. avgusta 1995. na Dinari.

Jedan tabloid je dan posle emisije na prvoj, drugoj i trećoj strani, objavio „Šokantno otkriće o Đilasovom kandidatu“, gde anonimni izvori u tekstu u kome se prenose i Stupareve reči iz Pinkove emisije, tvrde da je Ponoš dobio iz Hrvatske spisak oficira za kojima je raspisana poternica. Anonimni sagovornici zaključuju da Ponoš ništa nije učinio s tim spiskom. U tekstu je otprilike tačno samo to da je Hrvatska imala spiskove Srba za hapšenje, koji su bili tajni. Ti spiskovi u meri u kojoj je Hrvatska htela da sarađuje međutim, bili su u nadležnosti Ministarstva pravde Srbije, i sa tim ama baš nikakve veze nije mogao da ima Generalštab.

#Treći udar – integritet

Za stvaranje privida ozbiljnosti u poništavanje Zdravka Ponoša kao čoveka i oficira pobrinuli su se nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić i nekadašnji ministar odbrane Dragan Šutanovac.

Tadić i Šutanovac nisu odoleli da javnosti ponovo ne ponude svoje tumačenje Ponoševe smene iz 2008. godine sa mesta načelnika Generalštaba. Iako su pojedini penzionisani oficiri (Petar Bošković, Momir Stojanović i drugi) istakli da je Ponoš sam izgradio svoj autoritet među podređenima, kao i da je oficir koji je dostojan i za poštovanje, Tadić i Šutanovac su se u televizijskim gostovanjima držali verzije da je on „narušio aspekte bezbednosti“. Šutanovac je izneo fantastičnu tvrdnju da je Ponoš hteo da instalira uređaj za prisluškivanje u Generalštab.

Tadić je naveo da je Ponoš „ekstremno za NATO“, iako je odluke vezane za saradnju sa Severnoatlantskom alijansom donosila Vlada Vojislava Koštunice, u kohabitaciji upravo sa Tadićem kao predsednikom. Prvi takav sporazum o saradnji – o prolasku NATO trupa kroz Srbiju potpisao je 2005. Vuk Drašković, kao ministar spoljnih poslova, državne zajednice Srbije i Crne Gore, na primer.

Da Vas podsetimo:  Ima li čoveka među ljudima

To da je general tuđe vojske, Ponošu se „lepi“ i usled činjenice da je dva puta bio na školovanju u inostranstvu – u Ženevi, i u Londonu.

Krajnje je nefer pripisivati jednom vojniku tako nešto, naročito od tadašnjeg predsednika koji ako je u to bio ubeđen, a i sam je bio ministar odbrane, zašto ga je onda Ponoša uopšte imenovao i unapređivao?

A naročito zašto mu je onda, nakon smene, predlagao i nove dužnosti. Tadić je za TV Insajder ispričao da je Ponošu ponudio mesto na koje je kasnije došao Borko Stefanović, tadašnji politički diretkor Ministarstva spoljnih poslova, a to je šef tehničkog pregovaračkog tima sa Prištinom. Ponoš je prema Tadićevim rečima odbio, kao što je odbio još jednu „diplomatsku dužnost“ koju mu je nudio. Za pretpostaviti je da je reč o ambasadorskom mestu.

Istina je da je posle smene sa mesta načelnika Generalštaba, Ponoš godinu dana bio neraspoređen i u nedefinisanom statusu, i da je godinu dana u civliu dolazi na posao. Konačno, krajem 2009. Tadić ga je penzionisao, da bi se 2010. na predlog Vuka Jeremića bio imenovan za pomoćnika ministra spoljnih poslova, gde ostaje do smene vlasti 2012.

Za već oveštalu lažnu vest da je „istopio tenkove u železari Smederevo“ Ponoš kaže da je to toliko glupo, da je muka i demantovati. Jer, ako bi se topili tenkovi, istopile bi se i peći. Postoje javno dostupni dokumenti da je jedan broj tenkova otpisan i prodat, kao i razlozi zbog čega je to učinjeno.

U tom intervju Politici, koji je bio povod da ga Tadić smeni, i gde je pitanja postavljao Ljubodrag Stojadinović, Ponoš je na pitanje kako tumači svoj sukob sa ministrom (Šutanovcem) odgovorio: „Nije ovo sukob dve ličnosti, nego sudar koncepcija o tome gde će Srbija, kao bezbedna zemlja, biti 2015, 2020. Građani Srbije moraju znati kako se pare u tu svrhu troše, a to danas niko ne zna osim onih koji troše. Ovo je sukob koncepcije GŠ koja postoji i nedostatka bilo kakve koncepcije Ministarstva odbrane“.

https://demostat.rs/

3 KOMENTARA

  1. Ne bavim se pecanjem. Ja sam Ličanin iz sela Divoselo. Moji preci su ubijali mečke i davili vukove da bi preživeli u Lici. Volim da pročitam ovakve “romantične” priče ali se ne sećam nikog od njih da su branili Liku. Možda su je voleli i branili samo izdaleka ali se i to računa u biografijama. Nije bitno kome je žena hrvatica bitno je da ga nije bilo na kućnom pragu kad su navalile horde hrabrih Zengi na goloruki narod….

  2. Izgleda da su plate u vojsci bile odlične uzimajući u obzir šta sve gospodin ima u vlasništvu. Sve sto je napisano u tekstu možda je tačno a možda i nije. O imovini nema ništa napisano. Doneto najverovatnije frezom i na magarcu.

    • Vašu taktiku pecaroši nazivaju grabuljanjem. Bacite praznu trokraku udicu u vodu i povlačite u nadi se da će se neko zakačiti.
      Takav način pecanja je inače zabranjen.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime