Jednog jutra, rođeni brat me je pozvao. Rekao mi je: Sedi. On sam, uspravno je seo na svoj krevet, ispružio svoju mršavu ruku i promuklim glasom rekao: Lorna, ja imam rak. Vreme je da se pozdravimo. Ustala sam s fotelje, prišla njegovom krevetu i skoro pala na pod. Bio je to naš poslednji razgovor, razgovor o svemu, dok je još uvek imao snage da priča. Do neba poštujem što se, pre nego što je napustio ovaj svet, pozdravio s mnom i oprostio, pokušavajući da mi da nekakav savet. Pitala sam ga “Kako ću“?, misleći na sve, na porodicu, na život, na okolnosti i ko zna na sve šta još. Rekao mi je: “Lako ćeš, a ako ti nije jasno kako ćeš samo idi na Onkologiju i tamo ćeš sve shvatiti.“
Hteo je da kaže samim tim što nisam na “Onkologiji“- mestu gde najteži pacijenti vode bitku za život, imam šansu, kakvu-takvu, da nekako izađem na kraj s onim što je život. Kad je preminuo, bila sam ogorčena na sve. Skoro da ne postoji nešto u vezi čega nisam bila ogorčena. Nikada mi se takva ogorčenost nije pojavila u životu, niti verujem da će se ikada ponoviti. Bila sam ogorčena na život koji se stropoštava na ljude dok ih ne uništi do kraja. Na život koji nas tera da se borimo i činjenicu da neki, boreći se kako su znali i umeli, kao što se i mi svi ostali borimo onako kako znamo i umemo, s tim životom nisu mogli izboriti. Moguće je navesti mnogo objektivnih razloga zbog kojih se nisu mogli izboriti, ili reći da samo Bog zna zašto im je odredio takvu tešku sudbinu.
Bila sam ogorčena na tone osiromašenog uranijuma bačenog u martu, aprilu, maju 1999. godine. Bila sam ogorčena na sebe. Da sam ja bila jača, možda sam mogla da mu pomognem i tako olakšam njegov život. Možda se ne bi razboleo. Bila sam ogorčena na šatrokapitalizam, onaj iz 90-tih, ili onaj posle 90-tih, koji nema nikakve veze s kapitalizmom niti će je skoro imati. Na totalitarizam. Na Goli Otok. Na mas pok 70-tih. Na vojvovođanske separatiste. Na Kardelja. Na Centralni komitet KPJ. Čuj “KPJ“! Eh, da su bar imali neke veze s komunizmom. Na sve one koji su proizvodili i koji proizvode sudbinu Srba onakva kakva ona jeste,Srba od kojih polovina kroz svoj život doživi rat, biva proteran s svojih ognjišta, ili prinuđen da napusti zemlju i odlazi od muke koju mu vektori istorije stvaraju.
Bila sam ogorčena zbog činjenice da roditelji svoju decu vode na hemoterapiju, a da nemaju novca da plate autobusku kartu, dok s druge strane večni direktori, koje svaka naša Vlada zadržava na mestima gde su godinama, čak decenijama, bili primaju plate kao da žive u najboljim vremenima i zemlji s najjačom ekonomijom u Evropi. Nema te Vlade, niti ima tih izbora koja njih može da smeni. Eh, da su bar svi oni najstručniji među nama. Ali, ne. Najstručniji su upravo od takvih pobegli. Bilo gde. I bežaće i dalje. Bila sam ogorčena na našu neodgovornost prema sopstvenom zdravlju. Neodgovornost skoro svih nas. U pravu su oni koji kažu da smo autodestruktivni narod. Mnogi ili puše, ili piju, ili se kockaju, odnosno, uništavaju sebe na bilo koji način. Bila sam ogorčena na činjenicu da postoje toliko nesrećni ljudi čijem duhu, ako se takav “entitet“ uopšte može nazvati i smatrati duhom čoveka, je potrebna nečija tragedija kako bi malo živnuo. Eh. Uzgred, ne bojte s onih malobrojnih čiji duh živne dok se vama dešava nesreća. Takvi su jer su slabi.
Bila sam ogorčena zbog činjenice da se na Onkologiji, kad je reč o najtežim pacijentima, odvija drama života, koja se ne meri godinama i mesecima, nego nedeljama i danima, dok, sa druge strane, postoji stvarnost u kojoj se odvija trivijalna, brutalna, odurna bitka za ulazak u Skuštinu, republičku, pokrajinsku, gradsku ili opštinsku, bitka direktora javnih preduzeća i institucija da još pet, ili desetak godina ostanu tamo gde su i bili prethodnih desetak godina, bitka onih čije su plate 100.000 RSD ili iznad toga, da dobiju još jedno povećanje u zamenu za podršku vlasti (bilo koje vlasti, koja vodi bilo kakvu politiku,bilo kakvu jer njima politika nije ni bitna). Ta stvarnost u kojoj najviše urliču i kukaju oni koji najviše imaju,a ne oni roditelji koji svoju decu, na žalost obolelu od raka, vode na hemoterapiju nemajući da plate autobusku kartu, u kojoj je do savršenstva razvijena mašinerija obmane, kleveta, laži, dezinformacija, sačekuša, montaža, stvarnost u kojoj rijaliti emisije planirano zaglupljuju, sluđuju i indukuju agresivnost na kolektivnom nivou, stropoštavaće se i dalje na živote ljude slabeći ih sve više i više. Pitaju se ljudi dokle će to trajati, ili su pak digli ruke, predali se, i to pitanje izbacili iz svoje svesti. Neki kažu tako je to uvek i bilo. Ili kažu tako će to uvek i biti.
Na Onkologiji nije bitno da li je neko ušao ili ne u Skupštinu, niti je bitno ko je dobio izbore, nije bitno koje stranke su konstituisale Vladu, niti je bitno ko uopšte vlada ovom zemljom. Nisu bitni migranti, niti šta je u pozadini tih migracija iz Severne Afrike i s Bliskog Istoka, nije bitno ni šta je neki analitičar napisao niti je bitna Prva ili Druga Srbija, nije bitno da li će ikada Srbija ući u Evropsku uniju, niti da li će napraviti zaokret ka Rusiji. Toliko toga tamo nije bitno. Jedino što je bitno da li će nesrećni čovek, ili nesrećna žena dobiti bitku života.
Tu bitku, koju nazivamo bitkom života, vodimo svi od svog detinjstva, u njoj se borimo s sobom, s drugima, s okolnostima u kojima smo se rodili, okolnostima u kojima smo odrastali, s sistemom i podsistemima..Kroz tu bitku srećemo divne, duhom oplemenjene ljude zbog kojih se Bogu zahvalimo što smo ih znali, što ih znamo, što smo bili srećni da ih sretnemo kroz svoj život, što smo od njih nešto naučili, ili što su bili, u nekim periodima našeg života, naši dobri prijatelji. Takođe, kroz tu bitku srećemo zlobnike, bednike, klevetnike, glupake, i s čudom ih posmatramo pitajući se koja sila im je tako jadne uloge, koje igraju na pozornici života, dodelila. Ali bitka koju vodi onaj čovek koji ima najagresivniji kancer s metastazama je najdramatičnija bitka sa, na žalost, minimalnim šansama.
Poslednjih godina, sve više je ljudi obolelih od različitih vrsta raka. I sve je više, među obolelima, onih koji se nalaze u srednjoj životnoj dobi. Ovaj fenomen, osim što je tragičan za same bolesnike i njihove porodice, takođe je važan i s sociološkog aspekta. On govori o tendenciji pogoršavanja zdravstvenog stanja nacije. Kao sociologu, stalno mi je na umu uzročno-posledična veza između višedecenijske krize i tendencije pogoršavanja zdravstvenog stanja nacije, pogoršavanju o kojem govori stopa mortaliteta (koja se nalazi u blagom porastu), broj obolelih od kardio-vaskularnih bolesti, kao i broj obolelih od malignih tumora.
Po Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, narednih dvadeset godina, na globalnom nivou, očekuje se još veći rast broja obolelih od raka. Kao ključne faktore rizika SZO navodi: upotrebu alkohola, upotrebu duvana, nepravilnu ishranu, gojaznost, genetsku predispoziciju, nedovoljnu fizičku aktivnost, psihički stres itd..Među muškarcima učestali su tumori pluća, debelog creva, prostate, dok su kod žena najčešći tumori dojke, debelog creva, pluća itd.
U Srbiji, zemlji koja s e skoro nalazi na samom vrhu, među evropskim zemljama, po broju obolelih od raka, ključni uzrok rasprostranjenosti ove bolesti je dugoročni stres zbog višedecenijske krize, težak život koji se stropoštava na čoveka i s kojim se čovek bori dok ne istroši sve svoje snage, fenomen autodestruktivnosti koji se javlja u obliku alkoholizma, kao i upotrebe cigareta, moguća zagađenost voda i vazduha u pojedinim regionima, opštinama i gradovima, i na kraju osiromašeni uranijum. Profesor Čikarić iznosi podatke: od 2001. do 2005. od raka su obolele 159.264 osobe, od 2005. do 2010. godine – čak 174.426 građana Srbije! Razlika je 15.164 novoobolelih od raka za samo pet godina u Srbiji koja, ističe on, ima 7,2 miliona stanovnika. Upozorenja preko medija, od strane Društva za obolele od raka, dobijali smo često tokom poslednjih godina. Potpuno je jasno da su ova upozorenja bila opravdana, odnosno, da nisu bila u funkciji zastrašivanja stanovništva.
Šta država po ovom pitanju treba da uradi:
-bez ikakvog daljeg odlaganja neophodno je ispitivanje celog prostora Srbije, ispitivanje vode, hrane, vazduha, kao i eventualnog prisusta radioaktivnih elemenata.
-posebno se moraju utvrditi prostori, gradovi, regioni, opštine u kojima je visoka stopa smrtnosti uzrokovana kancerom.
-pružiti svu vrstu socijalne pomoći obolelima od raka, imajući u vidu ozbiljnost ove bolesti, kao i činjenicu da se među obolelima od raka nalaze oni kod kojih su prisutni najgresivniji kanceri koji velikom brzinom napreduju, te takvi pacijenti ne mogu da čekaju nekakvu sednicu upravnog odbora nekakvog zavoda koja će biti održana neke tamo srede, ko zna koje srede.
-država treba da vodi neprekidnu kampanju protiv pušenja i alkohola, jer oni spadaju u ključne faktore rizika koji kontinuirano vode padu imuniteta i mogućnosti pojave kancera. Ove činjenice, da su cigarete i alkohol obiljni faktori rizika, posebno moraju bitni svesni oni koji imaju genetsku predispoziciju za rak.
-država je dužna da obezbedi političku, ekonomsku i socijalnu stabilnost, kao i humani poredak koji će obezbediti elementarne uslove života svakome.
-zbog očiglednog pogoršavanja zdravlja stanovništva, država je dužna da u fokus pažnje stavi zdravstvenu kulturu, kao i da razvija svest o odgovornosti svakoga za sopstveno zdravlje.
-država je u obavezi da ulaže u medicinska istraživanja, u nabavljanje savremene opreme, lekova, usavršavanje metoda ispitivanja i lečenja, kao što je u obavezi da ukupno poboljšavanja načina na koji funkcioniše zdravstveni sistem.
itd..
Dužnost, obaveza i zadatak svih nas ostalih, zdravih i relativno zdravih, koje neka teška bolest nije ščepala i zgrabila, je da shvatimo da živimo u teškim vremenima, u kakvim smo, uzgred, uvek i živeli (većina nas), da čuvamo i jačamo svoje zdravlje, jer ako smo zdravi imamo šansu da se s tim teškim vremenima, koje iscrpljuju naše snage, koliko toliko izborimo i opstanemo. Ono što moraju da urade oni koji su izgubili svoje bližnje je da ih s vremenom oslobode svoje tuge i puste da počivaju u miru, da ponekad zapale sveću u Crkvi za njihovu dušu i da se na kraju vrate životu, onakvom kakav on jeste.
Srbija je mnogo ljudi izgubila u Prvom, Drugom svetskom ratu, u ratovima 90-tih godina, zbog tranzicije i onoga što je ona nosila s sobom. Jednom će taj fenomen gubljenja ljudi i života morati da nestane. Jednom će u Srbiji ljudi prestati da padaju pod teretom surovog života. Srbija je mogla, i još uvek može da bude zemlja prekrivena vinogradima, žitnicama, s pašnjacima punim stoke, s modernim tehnologijama, mladima koji se zapošljavaju i mogu da osnivaju i izdržavaju svoje porodice, s visokoobrazovanim ljudima koji ne beže iz zemlje jer ih razni hohštapleri na to teraju, zemlja u kojoj je nestao princip “’nek komšiji crkne krava“, zemalja u kojoj će politika, metaforično govoreći, stvarati, a ne uništavati živote. Možda bi Srbija mogla takva da bude. Ko zna?!
Lorna Štrbac
www.vidovdan.org
Tacno, pasce sve maske medj cetir crne lakirane daske, gde kraljevi i hulje u crno bulje. Ali dotle, valja ziveti. Pokusati uciniti da je to postojanje imalo svrhu. A sto se tice Srbije, nista se nece promeniti dok je zapad – Evropa i Ameri – dovoljno snazan da nam muti vodu. Jer oni su ti koji iza svih nasih stradanja, i koji su izvukli na povrsinu ovaj mulj koji nas sada davi. Jer, mulja ce uvek biti, samo sto je u prirodnom stanju stvari on na dnu, ne na vrhu. Sto se tice raka, judi obavestite se o alternativnim terapijama, jer su stope uspesnosti konvencionalnih preuvelicane, posebno sto se dvise ide iza tog famoznog perioda od pet godina posle intervencije. Samo tri stvari mogu da normalnu celiju prepbrate u celiju raka, radijacija, cancerogene hemikalije i virusi koji mogu da ostete DNA. Svi imamo te celije, ali da li ce se razviti u rak ili ne zavisi od efikasnosti odbrambenih linija tela, koja opet zavise od (ne)zadovoljavajuceg nivoa hranljivih sastojaka i izlozenosti toksinima (ukljucujuci bakterijalne toksine iz creva i zuba, popravljanih i kvarnih). Hronicni stres takodje pothranjuje rak. Cesto je ono sto covek sam za sebe moze da uradi vaznije od onog sto moze da uradi doktor, specijalno ovi koji su trenirani samo za hemo, zracenje i noz.
Pošto sam hematološki pacijent oboleo od leukemije , moram da primetim da imamo dobre hematologe i prateće medicinsko osoblje, ali da oni nemaju adekvatne uslove za svoj rad. Pretrpani su sa brojem pacijenata , to ni mašina ne bi izdržala. Dobro je što postoji i ovakav sistem lečenja nego nikakav, ali pre svega treba pitati te ljude lekare iz struke kakvi uslovi su potrebni za njihov efikasan rad i vrhunske rezultate lečenja. Imamo primer naše dr Nadežde Basare kako vrhunske rezultate postiže u lečenju pacijenata od malignih oboljenja, ali ona ima sve potrebne uslove za rad u Flensburgu (Nemačka), što ovde nije slučaj.Kod nas se događa da i nedostaju citostatici , pa kod pacijenata koji su imali dobre rezultate dođe do pogoršanja i fatalnog ishoda.Možete misliti kako se oseća lekar koji je uložio svoje znanje i trud da spase pacijenta sigurne smrti, a onda zbog administrativnih nedostataka, propalih tendera ne stigne lek na vreme i pacijent izgubi dobar odgovor na lečenje usled nedostatka terapije. RFZO je najveći problem jer su suviše birokratizovani, više prostora treba dati lekarima koji leče pacijente i onda će sve biti bolje nego sada.