1.

Gde nas to već na kratak rok vodi vlada Dačića i Vučića i kakva tamo može da bude snaga i demokratije i uticaja Koštunice?

1.

Opet jedan bauk kruži Evropom. Nimalo slučajno, najpre su ga uočili preživeli iz epohe starog bauka. Gde bi pre i neposrednije bili prepoznati kao totalitaristički svi oni mračni nagoveštaji proglasa pokreta Evropa danas nego na onom delu kontinenta koji je do pre četvrt veka nosio žig istočnog lagera? I tamo, doduše, samo u uskim krugovima intelektualaca, gde reči sloboda i demokratija još čuvaju nešto od časnih starih značenja. Rane još nedovoljno prepoznatog globalističkog totalitarizma na telu Evrope od Ljubljane do Rige otvorile su se pre nego što su sasvim zarasle one od bauka komunizma.

Na autore proglasa Feliksa Markata i Danijela Kon-Bendita, ikonu evropske revolucionarne levice, upozorio je nekadašnji češki predsednik Vaclav Klaus u manifestu Demokrate Evrope, probudite se, prepoznajući ih kao restauratore pretnje Marksovog Komunističkog manifesta, koji je, kaže, odneo “desetine miliona žrtava”. Podsećajući na mračnu prošlost i osvetljavajući još mračnije poruke Kon-Bendita, Klaus kaže da Evropastvara „međunarodni savez levičarskih partija, koji će postrojiti sve nedemokratske elemente i preuzeti scenu“, i upozorava da je to„otvoren korak u transformaciji te Unije u evropsku superdržavu, dizajniran da uništi i evropske zemlje i koncept demokratije“.

Poslednji u veku praških demokratskih lidera, čiji se glas na evropskoj sceni čuo dalje od glasa njihove zemlje, ispisao je uverenje da je Kon-Benditovom ataku na nacionalnu državu moguće suprotstaviti se demokratijom. To uverenje, međutim, kao da je više očitovalo Klausov pesimizam nego veru. Jer kao da je najveći autoritet među evroskepticima pokazao više uzdanja u evropsku demokratiju nego u evropske demokrate. „Ali, avaj, demokrate spavaju“ pred Markat/Kon-Benditovim proglasom, žali se Klaus. „Demokratski političari slobodnog sveta, koji se suočavaju sa mogućnošću ropstva i dalje istrajavaju u svojoj apatiji“, piše on, dok spram njih stoji „totalitarna ideologija, obojena modernim bojama“.

2.

Za konzervativnog Klausa, čini se, demokratija, posebno u rukama današnjih demokrata, nije ni novo, ni univerzalno, možda čak ni efikasno rešenje protiv bauka koji se vratio u Evropu. Ali on, pozivajući demokratiju, zapravo poteže jedino oružje kojim raspolaže, i po svom političkom habitusu i po tradiciji kojoj pripada. Klausov srpski „brat po baucima i po oružju“ Vojislav Koštunica pre njega je na sopstvenoj koži osetio nemoć demokratije pred oružjima savremenog globalističkog totalitarizma. Koštuničin silazak sa vlasti 2008. godine, još uvek neispričan momenat naše novije istorije, bio je rezultat upravo tog sudara. Ne može se, naravno, do kraja reći da je to bio proizvod neke nevidljive „obojene revolucije“, kao jednog od savremenih modela obračuna sa demokratijom (iako ne samo s njom), ali još manje je bilo rezultat običnih izbora, kako je to izgledalo na otvorenoj sceni. Neposrednih dokaza i reči sudionika koji bi poduprli tu tvrdnju za sada nema previše, ali dosta posrednih dokaza i snažnih indicija upućuje na takav zaključak.

Pre svega, Vikiliksove depeše iz Ambasade SAD u Beogradu upućuju na genezu poremećenih odnosa između Koštuničine i stranke Borisa Tadića, koja ne datira od majskih izbora 2008, već od pre januarskih, godinu dana ranije. Iz depeša se vidi da je DS već tad počela da izlazi iz ranije postignutog kosovskog konsenzusa. Popuštajući pod pritiscima i ponudama Ambasade SAD da napusti poziciju odbrane Kosova, DS je već u zimu 2008, uoči proglašenja nezavisnosti u Prištini, peta kolona zapadnih sila. Urušavajući Koštuničine pozicije, ona već tad sa Zapadom koordiniše poteze, tako što Vašington, na primer, na zahtev DS odlaže prištinsko proglašenje, ostavljajući Tadiću prostor da pobedi na predsedničkim izborima u februaru 2008.

Koštuničinu formulaciju kojom je u proleće 2008. objasnio rušenje vlade sa Tadićem i raspisivanje izbora – „vraćanje mandata narodu“ – mnogi su s razlogom doživeli kao abdikaciju. Doduše, jedni su je videli kao kukavičko uzmicanje, a drugi kao pragmatično prihvatanje sudbine. Ta sudbina je, sa jedne strane, bila omeđena velikim zapadnim pritiskom, u kome su se već jasno videle pripreme za „obojenu revoluciju“, a, sa druge, Koštuničinim odbijanjem da u otporu Zapadu napusti granice demokratije. Naravno, tada je još izgledalo da on u okviru demokratije ima šansu – čije propuštanje mu danas mnogi ne praštaju – ako je to bila šansa. Mogao je da sruši koaliciju sa Tadićem i bez izbora formira vladu sa radikalima i socijalistima. Možda je čak, iako još manja, šansa postojala i posle izbora – da je na pravi način pritisnuo već slomljenog Ivicu Dačića. Ali Koštunica je odbio čak i da sa Dačićem direktno razgovara.

Kad je Tadić u noći svoje izborne pobede besno zapretio svojim protivnicima da se ne usuđuju da „nešto pokušaju“, dobro je znao šta govori. Pripreme za izbacivanje Koštunice iz igre već su odmakle: državni aparat bio je potpuno izbušen, medijska kampanja protiv DSS i njenih potencijalnih partnera – koja je trajala neprekidno od februarskog „mitinga za patike“ – davala je rezultat. Službe bezbednosti bile su razbijene, što se, naravno, jasno videlo po njihovoj nemoći da preduprede i suprotstave se kreiranim incidentima na pomenutom mitingu. Rečju, ni za Srbiju ni za Koštunicu u tom trenutku nije bilo nikakvih šansi u okviru njegovog demokratskog vjeruju. Čak bi se sa ove distance dalo reći da je njegova poslednja šansa bio upravo miting za Kosovo od 21. februara 2008, i to pod uslovom da na krilima narodnog besa i i na njemu izgrađenog poverenja povuče poteze koji bi izlazili iz okvira demokratije. Rečju, da je Koštunica te godine uspeo da formira vladu bez DS, zapadne sile bi ga rušile ne birajući sredstva, uz životne i rizike potpunog zatiranja svake nacionalne politike silom. Incidenti na mitingu, stanje državnog aprata i ekonomska kriza, koja je dolazila, nisu davali mnogo nade da bi Koštunica to mogao da preživi. Na kraju, dubina političkih promena koje su nastupile 2008. godine, ne mnogo manja od onih iz oktobra 2000. godine, posredan je dokaz koji ukazuje na veličinu i značaj dobitka sa kojim su računale zapadne sile i, srazmerno njemu, na šta su sve bile spremne.

3.

Vraćanje u 2008. godinu, kad je u srpskoj vlasti i javnom prostoru ubijen svaki otpor zapadnim planovima, svedoči o nemoći demokratije, Koštuničine ili Klausove svejedno, u direktnom sudaru sa silom, koja će tek koju godinu kasnije biti prepoznata kao globalistički totalitarizam. Uostalom, čak bi se u inventuri gotovo četvrt veka „obojenih revolucija“ mogla uočiti pravilnost da su one bile manje uspešne u sudaru sa autoritarnijim režimima nego sa onima koji su težili demokratiji. Na kraju, Vladimir Putin, najznačajniji borac za nacionalnu državu današnjice, svoj uspeh baštini i na brojnim autoritarnim aspektima svoje vladavine. Otuda, zaključak postaje paradoks: nacionalnu državu i demokratiju je protiv globalističkog totalitarizma lakše braniti izlazeći iz okvira demokratskih pravila nego ostajući u njima.

Otuda, uske granice Koštuničine moći i ismevanje u javnom prostoru njegovog izmeštanja na političku marginu posle 2008. godine – sve je to zapravo verodostojan opis statusa i granica moći demokratije u napadnutom srpskom društvu. Na kraju, Srbija se, prvi put posle Titovog doba, ponovo ismevala sa demokratijom, skupo to plaćajući, isto kao kod Tita. Nestanak otpora vlasti zapadnim silama ubrzao je dezintegracione procese u zemlji, pretvarajući srpski javni prostor u neodgovorni pir ološ-elta, izmeštajući ose društva iz centra prema periferiji i rušeći svaki društveni i politički balans, tako da je svako sumnjivo političko i socijalno ponašanje pronašlo svoje mesto u okvirimamainstream-a. Sa svojom demokratijom, Košutinica je ne samo bio u medijima proglašen ekstremistom nego je to manje-više padalo na plodno tle, natopljeno uticajem one izmeštene društvene ose, koja je, recimo, model političkog ponašanja jednog Dragana Markovića Palme, lokalnog foklornog populiste sumnjive prošlosti, postavila kao društveno uzoran, dok je model brige za državu i demokratiju doživljen kao ekstreman.

4.

Naravno, nisu to mogle da budu dobre godine za Koštunicu. Iako je rejting njegovog evroskepticizma rastao, iako se većina građana neprestano izjašnjavala protiv nezavisnosti Kosova, njegov i rejting njegove stranke nisu rasli. To se samo jednim delom može pripisati stalnom rušenju Koštunice u listom prozapadnim medijima, jer to je, možda još više, bilo i okretanje leđa građana demokratskom modelu, koji Koštunica predstavlja. To se pokazalo na prošlogodišnjim predsedničkim izborima. Izašavši na njih, Koštunica je prošao loše. Ali, istovremeno, njegova podrška Tomislavu Nikoliću u drugom krugu izbora bila je presudna, kad se pokazalo da je mnogo više Srba koji Koštunici veruju nego onih koji bi za njega glasali.

Razumevši to, Koštunica nije ni pokušavao da posle prošlogodišnjih izbora uđe u vlast i domogne se efektivne političke moći, ali je nastojao da iskoristi svoj uticaj i zaustavi ili bar uspori galopirajuću dezintegraciju Srbije. Iako taj uticaj nije bio mali, on nije bio ni pobednički jer nije mogao da se nosi sa uticajem zapadnih ambasada. Otuda je, pošto je vlast predala Kosovo, takva Koštuničina pozicija postala sve izloženija sumnjama.

Naravno, Koštuničini protivnici iz nacionalne inteligenicije celom nizu zamerki danas pridružuju i njegovu podršku Nikoliću. Da li je zaista pogrešio? Prvo, važno je biti svestan da između dva kruga predsedničkih izbora u maju prošle godine nije bila moguća neutralnost: svako odsustvo podrške Nikoliću, značilo bi podršku Tadiću. Osim toga, Koštuničina podrška Nikoliću, bilo je savim jasno, nije bila podrška nastala na političkoj saglasnosti, već na taktičkom izboru. Jer Tadićeva pobeda tada bi bila egzaktan pokazatelj da se srpski birači većinom slažu sa njegovom politikom fanatičnog hoda prema EU, odustajanja od Kosova, pogubnog ekonomskog kolonizovanja zemlje i drastičnog sužavanja polja političkih i medijskih sloboda. Iako naprednjaci na čelu vlade u većini ovih oblasti nisu doneli poboljšanje, a u nekima, poput Kosova, zabeleženo je i pogoršanje, oni za takvu politiku nisu dobili mandat građana kao što bi ga Tadić dobio samo da je pobedio. Na kraju, proces prevazilaženja evrofanatične politike u srpskom društvu nije moguće dovesti do kraja bez da se i naprednjaci ne okušaju u vlasti, bez obzira na njihovo kasnije političko ponašanje. Ovako će proces trežnjenja Srbije od evropskog sna, lakih i brzih rešenja i ostvarivanja pravde – ali tako da se njime stvara prostor za nove još veće nepravde – ići svojim tokom, brže ili sporije. Taj proces, međutim, mogao bi da bude ugrožen na dva načina. Prvi je trenutno gotovo neverovatan – da razočarenje birača u SNS, koje svakako sledi, iskoristi DS i sa svojim satelitima se vrati na vlast. Na taj način bi ono što nam danas izgleda kao proces postalo zatvoren krug iz koga nema izlaza. Drugi način je nešto verovatniji iako još daleko od izglednog: da SNS i DS posle izbora formiraju zajedničku vladu. Tada bi se krug jednako zatvorio. Kako god sa razlogom bili razočarani vladavinom SNS, DS ostaje važna karika, budući da bi njihovim povratkom pomenuti proces bio zaustavljen.

Možda je baš tako mislio i Koštunica kad nije dozvolio da mu razočarenje u Nikolića i Vučića otupi oštricu prema Draganu Đilasu i DS. Šta god da je rekao loše o naprednjacima, a njegovi nastupi su sve oštriji u poslednje vreme, Koštunica sebi nije dozvoljavao da zaboravi na žute, za razliku od jednog dela intelekualaca, kojima je razočarenje u Nikolića i Vučića gotovo omililo Tadića.

Umesto da upadne u zamku političkog lutanja, Koštunica je zadržao široki plan, što se najbolje očituje u situaciji u kojoj on naprednjacima i socijalistima poručuje da će im pomoći u smeni Đilasa u Beogradu, ali da ne može da im se zakune da s njima želi da ima išta više od zajedničkog neprijetelja.

5.

Rekonstrukcija vlade, njen sastav, prepoznavanje uticaja koji su je stvarali i prve najave o njenim političkim potezima za Koštunicu su, čini se, bili isto ono što i Kon-Benditov proglas za Vaclava Klausa. Ne samo zbog toga, i Koštuničin odgovor liči na Klausov. Suočen sa trendovima totalitarizacije društva i političkim i finansijskim bankrotom zemlje, Koštunica zna da će nastavak tih trendova biti poguban za Srbiju, ali i da bi jednako pogubni mogli da budu i bezuman otpor – kakav zagovara veći deo vanparlamentarne nacionalne opozicije, čak i delovi DSS – ili, još više, stvaranje predrevolucionarne atmosfere, koja bi više pogodovala zapadnim centrima i njihovim srpskim klijentima nego patriotskim nastojanjima za oslobađanje zemlje.

I, isto kao i Klaus, suočen sa svim ograničenjima demokratije, Koštinica, razumevajući trendove, sa jedne strane, shvata da demokratija neće nastupiti ni kao jedina ni kao najjača alternativa upornom podrivanju i komadanju Srbije, ali da dolaze i vremena u kojima ona, bar za njega, neće biti ni koplje za u trnje. Kakva su to vremena u koja nas već na period od nekoliko meseci vode Vučić i Dačić sa svojom vladom, kada sve to – malo je reći – liči na bauk kojim Kon-Bendit natkriljuje Evropu, i kakva u njima može da bude snaga i demokratije i uticaja Koštunice? Možda ne onakva kakva bi mogla da bude dovoljna da bi se Srbija spasila, možda ne onakva kako bismo želeli, ali ni onakva kako, tako često razočarani, sve više govorimo.

2.

Koštunica je odgovor kolika je danas snaga demokratije u Srbiji: nedovoljna da je oslobodi, dovoljna da spreči krv

Globalistički totalitarizam Klausa i Koštunicu brine ne samo kao demokrate i Evropljane već i kao predstavnike dva malobrojna naroda sa nesrazmerno snažnom tradicijom odupiranja tim baucima. Utoliko više što taj totalitarizam neće biti ni izbor češke i srpske političke klase, neće čak biti ni uvezen kao u vreme istočnog bloka, on će biti nametnut odozgo, iz suprastrukture, kao jedini mogući oblik vladavine. Otuda je Valdajski govor Vladimira Putina – njegov možda najupečatljiviji ideološki govor do sada – trag svetlosti u koji će sledećih godina gledati evropski narodi. Oni će biti svesni da ruski predsednik te reči nije izgovorio u 14. godini svoje vladavine Rusijom zato što mu je trebalo toliko da ga smisli, još svesniji da su Putinovi krivudavi putevi oslobađanja Rusije ravniji od Klausovih i Koštuničinih taman onoliko koliko je veliko telo Rusije snažnije od češkog i srpskog. Identitet, istorija, tradicija, nacija, država i demokratija – ako već nisu sinonimi – u Putinovom Valdajskom govoru jesu neraskidiv lanac društvene kauzalnosti, isto onako kao što su negacije tih pojmova neraskidive unutar lanca globalističkog totalitarizma.

Naravno, gledali bi otvorenijih očiju u taj govor i Tomislav Nikolić i vlada Srbije kad on ne bi bio negacija svega što danas čini njihovu vladavinu Srbijom i da nije toliko sličan njihovim ambicijama od samo pre godinu dana, kad su se popeli na vlast na krilima neočekivane izborne pobede. Njihovi veliki planovi, ako su uopšte bili nešto više od slabih pokušaja, raspali su se za tren, koliko je trebalo zapadnim silama da im obore horizonte, uverivši ih kako njihov opstanak na vlasti i njihove karijere zavise isključivo od podrške ambasada i ničeg više.

Od tog momenta svi rđavi trendovi u srpskoj politici i društvu nastavljeni su, čak zaoštreni: odustajanje DS od odbrane Kosova i Metohije u novoj vladi pokazalo se kao izlazak srpskih državnih institucija sa Severa Kosova; zadržan je i radikalizovan pogubni ekonomski model sve većeg zaduživanja, iza koga nema nikakvog plana o obnavljanju proizvodnje, već o prodaji preostale državne imovine i obradivog zemljišta; mediji i ološ-elite nastavili su da brutalno krivotvore stvarnost, podrivajući samu građansku supstancu; društvena patologija toliko je eskalirala da iza sebe ostavlja sliku Srbije kao društva koje umire u bolu, napušteno i od instinkta samoodržanja. Za to vreme, podela društva i po političkoj horizontali i po socijalnoj vertikali postala je toliko oštra da je Srbija pretvorena u društvo upaljenog fitilja, nemoćno čak i odbrojava vreme do svoje eksplozije.

POLITIKA ODLAGANJA UDARA Kad se svi ti trendovi imaju u vidu, kad se zna da je svaki od njih na ovaj ili onaj način nametnut spolja, dok je doprinos domaće političke klase samo u njenom nastojanju da se prilagodi i preživi na jednom nižem stepenu političkog lanca ishrane, tada je zaključak da ne postoji nijedan od navedenih aspekata duboke krize čije rešavanje ne podrazumeva makar neku vrstu otpora zapadnim silama. Vlada, međutim, ne pokazuje unutrašnji kapacitet i za najminimalniji otpor. Pored nasleđenih objektivnih okolnosti zašto je taj otpor teško preduzeti, njegove mogućnosti smanjuje i činjenica da se Dačić i Vučić, kao glavne poluge unutrašnje moći, pred strancima ne pojavljuju kao iole homogena politička volja, već kao oštri konkurenti koji svoju političku poziciju ojačavaju količinom ponude strancima. To ih, na kraju, direktno suprotstavlja državi koju vode, jer što su oni jači, to je država slabija i obratno.

Na taj način vlada, jasno opredeljena za realpolitčki kurs, ne ispunjava minimalne uslove koji bi taj kurs činili izvodljivim – niti ima iole čvrst strateški osnov za njegovo provođenje niti ostvaruje ma kakvu suštinsku korist za zemlju, kojom bi mogla da opravda velike žrtve koje je dala. Tako se realpolitika Nikolića, Dačića i Vučića ne očituje u izbegavanju kraha zemlje, već u odlaganju trenutka kada će brod državne politike udariti u zid. Ta politika odlaganja – mada ne samo ona – nosila je Vučića u hapšenje Miškovića, kada je za kratko vreme zadovoljio potrebu građana za pravdom. Politikom odlaganja dobrim delom vodila se i rekonstrukcija vlade, koja je građanima trebalo da pruži iluziju o novom odlučnijem početku sa novim ljudima, koji nisu omrznuti političari i koji uživaju nepodeljene simpatije u društvu. Politika odlaganja je i iza Vučićeve ideje da po povoljnim kamatama zaduži zemlju u Emiratima, a ista strategija biće i jedan od motiva za eventualno raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora već sledeće zime ili proleća, za koje su, svaki iz svojih razloga, posebno zainteresovani Vučić i Koštunica.

Da bi se razumela Koštuničina uloga u tome potrebno je rasvetliti šta se zapravo nalazi iza tog zida prema kome srlja brod državne politike. U trenutku kad sve kohezione sile društva dramatično slabe, nijedan od mogućih scenarija ne bi mogao da prođe bez izlivanja politike iz institucija i medija na ulice – bilo da će biti reč o enormnom rastu uličnog kriminala sa političkim posledicama, o seriji manjih ili većih uličnih demonstracija sa nepredvidivim ishodom ili čak o nekoj vrsti građanskog obračuna. Pritom, naravno, valja imati u vidu da ovi oblici izlivanja politike na ulice veoma lako mogu da pređu jedan u drugi, a svi zajedno u nešto još teže, što bi moglo da dovede do teškog prolivanja krvi, gde ni glave nosilaca vlasti ne bi bile van bubnja.

Rečju, realpolitika srpske vlade u krajnjoj instanci nije izbegavanje najgorih scenarija, ona je put u čeoni sudar s njima, i toga su ljudi na njenom vrhu potpuno svesni. Ta činjenica – koja je neposredni proizvod onog izmeštanja političke i društvene ose, koja je Koštunicu 2008. pomerila prema margini, a jednu suštinski ekstremnu politku prema centru – na duži rok neodrživa je bez dramatičnih posledica. Danas je teško reći da li je Koštunica taj koji bi svojim vraćanjem u centar mogao da spreči taj najizgledniji scenario, ali je činjenica da jedini on na političkoj sceni ima i takve potencijale i minuli rad koji ih očituje. Idemo redom.

CENA STABILIZACIJE Taj potencijal Koštunica je prvi put pokazao u septembru 2000, kad je u potpuno podeljenom društvu njegovom izbornom pobedom, po svoj prilici, sprečen građanski sukob, koji se već dobrano kuvao, a možda čak i otvorena strana okupacija zemlje. Naravno, Koštunica je platio visoku cenu toga. Znao je u to vreme i političku pozadinu i namere većine lidera DOS, zbog čega nije sa mnogo oduševljenja istakao kandidaturu protiv Miloševića. Šta je sve svojom tadašnjom pobedom uveo u Srbiju, građani, nažalost, gledaju već više od decenije, ali šta je sve time sprečio, nikad, srećom, neće saznati jer se nije dogodilo. Zato njegov sukob sa većinom iz DOS nije bio neočekivan, i zato je njegov poraz 2002. godine u tom ratu i doveo do gubitka političke i društvene ravnoteže, koja je rezultovala porastom nasilja u društvu, a ono je finalizovano ubistvom Zorana Đinđića i Sabljom.

Nije Koštunicu sklonost Zapada za njegovu politku ponovo dovela na vlast 2004. godine, već svest zapadnih sila o tome da rast društvenog nasilja otvara vrata nepredvidivim scenarijima i potreba za stabilizacijom rovite Srbije. Četiri godine njegove vladavine, na nezadovoljstvo drugosrbijanskog antidržavlja, rezultovale su, pored teških kompromisa koje je napravio, i kosovskim konsenzusom, na kraju koga je stajao novi Ustav Srbije, i kupovinom Telekoma Republike Srpske, čime je finansijski i politički stabilizovana Republika Srpska, koja je bila teško urušena u peroodu 2000-2004. godine. Više od svega toga, međutim, Koštunica je učinio na popuštanju političkih i društvenih napetosti, nastojeći da zaceli rane podeljenog društva. Naravno, događaji iz 2008. godine, opisani u prvom delu teksta, obnovili su i produbili podelu i taj domet potrli do te mere da danas o njemu više niko i ne govori.

Izmeštanje političke i društvene ose, i marginalizacija i medijska demonizacija Koštunice ostavili su traga na njemu, doduše više na njegovom izbornom kapacitetu nego na stabilizujućem uticaju. To je dobro razumeo Nikolić, tražeći od Koštunice podršku u drugom krugu prošlogodišnjih majskih izbora, a kasnije i Vučić, koji je za godinu dana vlasti otvorio frontove i sa Miškovićem, i sa Đilasom, i sa Dačićem, veoma pazeći da to isto ne uradi sa strancima i sa Koštunicom.

Zbog svega toga je posle formiranja nove vlade Koštunica u javnom prostoru delimično pomeren sa margine prema centru: dobio je nešto više prostora u medijima (ali ne previše), potreba da bude diskreditovan bila je manja (ali nije prestala), ponekad je iz redova vlasti pomenut u pozitivnom kontekstu (ali ne prečesto). To, međutim, nije dovelo do promene opšteg političkog trenda jer to pomeranje nije došlo kao proizvod vraćanja izmeštene društvene i političke ose. I baš zato takva pozicija Koštunice ne može da bude ni stabilna ni dugog veka: ili će on morati nazad na marginu, ili će osa morati da se vrati tamo gde joj je mesto, ili će Koštunica morati da sasvim promeni svoju politiku i potpuno je prilagodi izmeštenoj osi.

IZA ĐILASOVE SMENE Događaji oko smene Dragana Đilasa sa mesta gradonačelnika Beograda početak su rešenja te situacije. Bilo je sasvim logično to da Koštunica podrži smenu Đilasa, zadržavajući svoj nepomirljiv odnos prema DS, kakav ima još od njihove izdaje kosovskog konsenzusa. Jednako je bilo logično da odbije da bezuslovno uđe u gradsku vlast, utoliko pre što bi time naprečac žrtvovao svoju politiku za nešto što bi najviše odgovaralo vladi. To bi sasvim zaustavilo Koštuničinu kritiku vlade ili bi je barem otupilo, kompromitujući ga učešćem u beogradskoj vlasti, koja je u svakom slučaju više od običnog „nepolitičkog“ lokala. Umesto toga, Koštunica, ne ulazeći ali i ne zatvarajući vrata, zahteva izbore, i to ne samo gradske nego i republičke. Šta to znači?

Koštunici je do gradske vlasti, na žalost dela njegove stranke kome već curi sa krajeva usana, stalo kao do lanjskog snega. Njega, prilike su, interesuje mnogo veći paket od Beograda, a u tom paketu je pre svega politika. To znači da Koštunica – svestan svog potencijala koji je potreban Vučiću i koji nadilazi snagu njegove stranke u parlamentu – neće tražiti malo.

Prvo, on zna da će i samom Vučiću biti bolje da gradske izbore raspiše zajedno sa republičkim, koji će „povući“ tako da će DS tada u Beogradu biti pobeđena mnogo ubedljivje nego da se održavaju samo gradski izbori. Drugo, republički izbori biće pre svega sudar i razvenčavanje Dačića i Vučića, koji su u svom savezu uspevali da jedan iz drugog izvuku samo ono politički najgore. Treće, Vučić se neće ratosiljati Dačića da bi posle izbora venčao Đilasa, sa kojim je otkopao sve ratne sekire ovog sveta. I do ove tačke interesi Vučića i Koštunice su identični: komplikacije nastupaju odavde. Dakle, četvrto, Koštunica, znajući ga, neće sa Vučićem razgovarati o lepom vremenu, već o ključnim pitanjima budućnosti zemlje: o ustavu, Kosovu, ekonomiji, NATO, kulturi, medijima, Južnom toku… Peto, ukoliko ne namerava da izgubi podršku zapadnih sila – a ne namerava – Vučić će i o Koštuničinom ulasku u vladu i o pretpostavljenim temama morati da razgovara sa ambasadama. Konačno, cela priča svodi se na to da Koštunica u ovom momentu, sa svojih sedam odsto, pregovara sa zapadnim silama o budućnosti Srbije i da će njegov dogovor ili izostanak dogovora u krajnjem značiti samo jedno: ako dogovora bude i Koštunica uđe u vlast, to, naravno, neće značiti da Zapad odustaje od kontrole Srbije, ali će značiti da nisu zainteresovani za ovdašnji građanski sukob. Ako se ne dogovore, to će značiti da im zbog nečega treba upravo to da Srbija u punom gasu udari u zid, sa svim problemima i svim rizicima koje to sa sobom nosi.

Eto, to je danas snaga demokratije u Srbiji: nedovoljna da je oslobodi, dovoljna da spreči krv. Naravno, ukoliko bi Koštunica i stranci uspeli da se dogovore – a tu ne može biti parcijalih dogovora, ili bi bio postignut ceo paket ili ništa – sve bi to bilo daleko od idealnog. Nemoguće je, na primer, da bi mogao da traži vraćanje briselskog sporazuma na početak, ali bi možda mogao da stavi tačku na dalja popuštanja; teško da bi mogao da Srbiju u ovom momentu skrene sa evropskog puta, ali bi možda mogao da „izbije“ toliko da evropski put prestane da bude bezuslovan. Kao što bi možda mogao da postigne još ponešto.

Onima koji misle da je od ovoga što Koštunica pokušava bolje da se nastavi sadašnji vladin kurs ili da je realnije da se patriotska opozicija ujedini, da potom satre naprednjake, socijaliste i žute, da zapadnim ambasadorima pokaže srednji prst, sjuri se na Kosovo i proglasi oslobođenje Srbije – svakako će naći dovoljno razloga da Koštunicu proglase izdajnikom, čak i kad on sa protivnikom pregovara o političkim stvarima, a ne o parama i pozicijama. Reklo bi se, međutim, da je smisao ove politike drugi.

Naime, i ono što sebe smatra realpolitkom u Srbiji i ono što sebe vidi kao patriotsku politiku dva su drveta koja ne daju ploda. Niti su prvi dobili neki ustupak ili usporili propadanje niti su drugi uspeli bilo šta da oslobode. Što je još važnije, sve dublji rov između te dve politike čini dodatno beskorisnom i jednu i drugu. Sa jedne strane, naprednjaci nisu razumeli koliko bi im, kad su već rešili da uđu u politički prostor žutih, koristilo da pomognu jačanje patrotskih stranaka, kao što bi i tom bloku – umesto što besomučno i po sebe beskorisno kritikujući Dačića i Vučića, zaboravljaju gotovo sve Tadiću i žutima – bilo bolje da uspostavi neku vezu sa realpolitičarima, makar onoliku koliku je imalo Draža sa Nedićem. Istina, krivica zašto toga nema pre svega je na SNS, budući da ne uspeva da zauzme nikakvu stratešku poziciju. Otuda je očigledno da celovitiju sliku tih prilika ima jedino „neobavešteni“ Koštunica, koji bi, uz sve rizike po sebe i svoju stranku, mogao da preuzme tu ulogu. Srbija bi tada dobila ono što joj je u ovom momentu neophodno – dve politike, koje bi jedna drugu činile smislenim, gde realpolitičari ne bi morali da pod pritiskom „patriota“ pristanu na baš svaki ustupak koji od njih stranci zahtevaju kao što patriote ne bi bili toliko izmešteni iz političkog mainstream-a kao do sada.

Ovo je trenutak da se odgovori na pitanje da li je to moguće. Malo je moguće, ali ukoliko pristanemo na to, tada smo i veoma blizu da pristanemo kako je ipak najbolje rešenje da se mi lepo među sobom dohvatimo za vratove. Ali i tada će Koštuničina uloga biti posebna – i realpolitičari i patriote će najpre želeti da se obračunaju s njim. Poslednji put zajedno.

Željko Cvijanović

izvor: Novi Standard (standard.rs)