Земља из које би да се побегне

0
444

Весна Малишић, НИН

Радници, хвала! Србија незаустављиво иде напред, усхићено је, ових дана, рекао председник у камере двадесетак новинарских екипа које трче за њим и у стопу га прате у његовом неуморном, ко зна ком по реду, обиласку радова који „мењају земљу“, постављању камена темељаца, пуштању у рад погона, гасовода, пруга, отварању фабрика, хотела, сеоских путева… И чега год, њему није тешко.

Није он као Бајатовић, на пример, коме се подсмева јер не може да потрчи пошто је навикао само да се вози у аудију. И још само да судија звизне у пиштаљку и означи крај епидемије короне за мање од месец дана и ова власт ће лепо, у години пред изборе, моћи да убире плодове свог минулог рада. А није да нису задужили грађане ове земље. Колективно. И појединачно. О томе можда најречитије сведочи истраживање Инфостуд групе које је протеклих девет месеци утврђивало разлоге одлива радно способног становништва. Чак 83,1 одсто испитаника изјаснило се да размишља о одласку из Србије, а само 17 одсто наших пунолетних грађана не размишља о исељавању. Они који би да побегну главом без обзира, као главну мотивацију навели су живот у уређеном систему, боравак у здравијем друштвеном окружењу, па тек онда могућност бољих примања. Од оних који размишљају да емигрирају из земље, њих 84 одсто не би желело никада да се врати.

Србија је лепа земља, штета што не постоји, рекао је недавно за НИН један њен емигрант, прогнаник, мислећи такође на то колико овде недостаје демократије, толеранције, мира и здравог разума. Србија је неподношљиво загађена – менталним, политичким и сваким другим отпадом. Згужвана и дистопична земља у којој уместо елементарних и минималних правила демократског друштва имамо спектар насиља које преплављује социјални и политички пејзаж. Упркос задовољству председника што Србија сваког дана у сваком погледу све више напредује, ово постаје тужна земља у којој су мржња, понижавање, дисквалификације, подметања и стални напади, основни алати владајуће политике који се, нажалост, као матрица понашања шире и инфицирају цело друштво. Јер како другачије да се квалификује то кад власник пекаре из Краљева, Армин Ашими, Горанац, муслиманске вероисповести, грађанин Србије који има уставно право да припада политичким странкама по сопственом уверењу, осване на насловним странама таблоида као исламски фанатик само зато што је подржао Маринику Тепић и фотографисао се са Драганом Ђиласом. Какво је то понижење на које је натеран када мора да се правда да је ожењен Српкињом или да доказује лојалност земљи у којој деценијама живи и ради, само зато што се зове Армин и носи чудну браду.

Da Vas podsetimo:  Kako je STANKO postao iguman Stefan: ŽIVOTNA PRIČA starešine manastira VELIKA REMETA

Понижење је постало опште место наших живота, било да се ради о микроплану или о високој политици. Па зар цео овај правни, политички и морални циркус коме присуствујемо на тему неидентификоване одговорности Небојше Стефановића и сукоба са Александром Вучићем, није пар еџеланце понижавање српске јавности. Шта смо то конкретно дознали о кривици Стефановића у овој серији партијских изгласавања неповерења и захтева за смену, осим што већ месец дана присуствујемо јавном утврђивању цене његовог ћутања и уговарању омерте одметника у криминалним пословима или саучесника коме је истекао рок трајања. И осим што видимо како се исцртава сценарио сличан ономе у коме је Томислав Николић одиграо свој меки пад и одлазак у политичку безначајност. А заузврат задржао вилу на Дедињу и незаинтересованост надлежних органа за послове хуманитарног фонда Драгице Николић.

Тако би ваљда и највећим наивцима требало да буде јасно да политичка и пословна будућност Небојше Стефановића не зависи од тога колико је и због чега је све крив, јер је његов минули рад пребогат сваком врстом одговорности, него од тога о чему је све спреман да ћути. И баш зато није ништа друго до понижавање она фарса у којој локални партијски одбори глуме да се нешто питају, да имају слободну вољу и уверења и да одлучују изван диктата са врха.

А како пролази индивидуално мишљење, ето примера историчара Предрага Марковића који је напустио парламент јер је суделовање у тој понижавајућој представи постало једноставно неподношљиво. И сада је већ „жути“ Пеђа.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime