Veliki broj žena iz ruralnih područja u Srbiji se pomirio sa činjenicom da je nasilje u porodici normalna pojava. Međutim, stvari se u poslednje vreme menjaju, pre svega kod mlađe generacije. „Iako žive na selu, mlade žene su sada obrazovanije, imaju pristup internetu, pa se i njihova svest menja“, kaže Vera Simić, advokatica i jedna od osnivačica udruženja „Oaza sigurnosti”.
Ovo udruženje je u okviru projekta „Podrška ženama sa sela za život bez nasilja” ženama podelilo informativni materijal i smernice o tome kome se treba obratiti ukoliko doživljavaju nasilje, kao i koje usluge u oblasti socijalne zaštite postoje u tom slučaju. Žene iz seoskih sredina najčešće ne znaju gde treba da odu i kako izgleda proces prijave nasilja.
Vera Simić kaže da iako je cilj projekta bio da se podele leci i daju osnovne informacije, žene su imate potrebu da govore i prenesu svoja iskustva.
Rekle bi da se radi o njihovim prijateljicama, komšinicima. Selo je jedna zatvorena sredina, svi znaju sve, a one da bi se zaštitile, prenose te priče i govore iz tuđeg ugla, objašnjava Vera Simić.
U periodu od godinu dana, od maja 2021. godine do maja 2022. godine, volonteri „Oaze sigurnosti“ obilazili su kragujevačka sela Dragobraća, Božurnja, Topola, Knić i Lužnice.
Cilj ovog projekta je da delimo informacije ženama na selu, da ih osvestimo o tome koja su njihova prava i kome da se obrate kada se desi nasilje, kaže Mina Mijailović, koordinatorka projekta.
Kako se vaspitavaju devojčice u Srbiji
Tamara Stojanović, psihoterapeutkinja i profesorka pedagogije na Filološko-umetničkom fakultetu, objašnjava da se pod nasiljem nad ženama podrazumeva zloupotreba moći jednog pola nad drugim, što je društvena zajednica, tokom istorije, hiljadama godina, podsticala sve do današnjeg trenutka.
Kada je reč o našoj zemlji, nasilje trpe žene i u gradskim i u ruralnim sredinama, s tim što je veći procenat onih koje žive na selu, kaže Tamara Stojanović.
Specifičnu poziciju žena sa sela u odnosu na one koje žive u gradu, ova psihoterapeutkinja objašnjava sa kulturološke strane: „Žene u Srbiji su vaspitane da ne napuštaju dom supružnika, da ćute i trpe, da na svaku nevolju ili nasilje reaguju ćutanjem. Njihova uloga se svodi na ulogu majke i domaćice“, navodi ona.
Dokle traje to ćutanje? Sagovornice Glasa Šumadije, advokatica Vera Simić i psihoterapeutkinja Tamara Stojanović slažu se da su deca glavni pokretač i razlog zašto žene prijavljuju nasilje. Majka ne želi da deca prisustvuju zlostavljanju, plaši se za njihovu bezbednost ili u njihovom ponašanju počinje da prepoznaje promene kao što su izražena agresivnost, izlivi besa, nekontrolisano vikanje i sukobi sa okolinom. Tamara Stojanović zaključuje da žene koje trpe, nasilje uglavnom prijavljuju iz drugih razloga, a ne zbog sebe.
Tamara Stojanović objašnjava da se pod muškim nasiljem nad ženama podrazumeva svaki čin koji je protiv ženine volje: „Žene sa sela trpe više vidova nasilja. Prema najnovijim podacima istraživanja, one trpe ekonomsko, zatim fizičko, psihičko i seksualno nasilje“.
Nasilnik nipodaštava ženu kao ličnost. To postižu tako što je u početku izoluju od porodice, prijatelja, okoline. Pokazuje promene raspoloženja − od izliva nežnosti, kupovine poklona do nasilnog ponašanja. Upravo taj pozitivni deo daje ženi lažni osećaj nade da će se on promeniti. Za nasilnike je karakteristična kontrola koju imaju nad životom žene, stalni pozivi, donošenje odluka, polaganje računa za sve što radi, ljubomorne scene, a sve pod izgovorom da je to ljubav i briga. Na kraju, nasilnici koriste zastrašivanje. Ova tehnika se pokazala kao najefikasnija i najdelotvornija, jer kod žena izaziva osećanje straha, koje postaje njeno primarno osećanje. Na taj način žena gubi realnu sliku o sebi, gubi svoj identitet, postaje nestabilna, a samim tim i podložnija trpljenju nasilnog ponašanja, objašnjava Tamara Stojanović psihološki tip ličnosti nasilnika.
Da li žene iz seoskih sredina znaju svoja prava?
Vera Simić smatra da je glavni razlog zašto žene iz ruralnih sredina ostaju sa nasilnim partnerima – ekonomska zavisnost, nemanje stalnih izvora prihoda. Ona navodi da u ruralnim sredinama postoji kulturološki obrazac koji podrazumeva da žene na selu najčešće ne poseduju imovinu, žive na imanju svojih muževa i nemaju nemaju posao na kome bi primale redovnu platu – drugim rečima, nisu nezavisne. One najčešće nisu ni svesne šta trpe jer smatraju da je to normalno, jer su tako živele njihove majke i bake.
Mislim da je ekonomsko nasilje vid nasilja koji je najmanje prepoznat, ali ostale vidove nasilja i diskriminacije prepoznaju, samo nisu dovoljno ohrabrene da ga prijave, dodaje Mina Mijailović, koordinatorka projekta.
Pored ekonomskog nasilja, profesorka Tamara Stojanović navodi da su devojčice iz tih sredina uglavnom vaspitavane da budu ponizne, naročito supružnicima, da je sramota govoriti da trpe neki oblik nasilja. One se plaše osude okoline, pre svega roditelja, a upravo im je ta primarna podrška najpotrebnija.
Takođe, plaše se da će im supružnik oduzeti decu i lišiti ih roditeljskih prava. Iz ovoga proizilazi da većina žena sa sela ne poznaje sopstvena prava, ocenjuje Tamara Stojanović.
Kako je teško ostati u procesu prijavljivanja supružnika za zlostavljanje, Tamara Stojanović kaže da žene obično tek jednom ili dva puta prijave nasilje, te da je to uvek zbog straha za život dece ili na njihov nagovor.
Uticaj nasilja na decu
Kada se u kući događa nasilje, ono veoma loše utiče na decu koja svemu tome prisustvuju.
Deca koja posmatraju oca nasilnika mogu usvojiti obrazac ponašanja da se muškarac prema ženi treba tako ponašati i njih možemo prepoznati po agresivnom i delikventnom ponašanju, ne samo kod kuće, već i u školi. Iz terapeutske prakse, dečaci biraju partnerke prema kojima će se ponašati kao otac prema njihovoj majci. Devojčice biraju partnere koji su isti kao njihov otac, jer im je taj obrazac ponašanja poznat, kao što je uglavnom slučaj u seoskim sredinama − nasilje se prenosi i trpi „s kolena na koleno“, objašnjava Tamara Stojanović.
Ona dodaje da postoji i drugi načini reagovanja na nasilje, a to su povlačenje u sebe, ispoljavanje strahova, pojava anksioznosti i depresije. Ovakav tip dece, kaže Tamara Stojanović, izbegava komunikaciju, preterano druženje, ima svoj krug ljudi i veoma je nepoverljiv. Oni su zaštitnički nastrojeni i pokazuju otpor prema bilo kakvom vidu nasilja.
Važnost učenja o emocionalnim kompetencijama od detinjstva
Veoma važna je psiho-socijalna podrška, da žene koje trpe nasilje shvate da nisu same i ostavljene. Kada je terapeutski rad u pitanju, ovim ženama je potrebno da povrate samoštovanje i veru u sebe. Takođe, neophodan je i rad na njihovim emocionalnim kompetencijama, kaže psihoterapeutkinja Stojanović.
Međutim, ona smatra da su potrebne sistemske promene u vaspitanju dece jer osnovu svega čini učenje o konfliktima i nenasilno reagovanje na njih:
S obzirom na svoje dugogodišnje iskustvo u psihoterapiji, Tamara Stojanović smatra da ženama žrtvama nasilja nedostaju emocionalne kompetencije koje se uče u detinjstvu i predstavljaju pravu preventivu od nasilja. Još iz detinjstva, nerazvijene kompetencije drugačije se manifestuju kada odrastu, pa tako žrtva nasilja koja svog partnera ne sagledava celovito kaže: „On je dobar čovek, svi kažu da je jako ljubazan i kulturan. Tačno je da me udari kada se naljuti, ali on je u suštini dobar čovek“.
Ona smatra da je primetna vrsta sposobnosti koja se zove konstantnost – da iako trpe nasilje, često ističu da ne mogu da zamisle život bez svog supruga: „Iako me zlostavlja, ja ne bih mogla da živim bez njega. Provela sam život sa njim. Teško mi je i kada nije kod kuće“. Žene koje trpe nasilje, često na terapijama ne znaju i ne mogu govorno da uobliče šta tačno osećaju: „Teško mi je, ali ne znam zbog čega“.
Bitno je napomenuti da su žrtve sa nasilnikom istovremeno ne samo u ekonomskom, već i emocionalnom zavisnom odnosu, zbog čega prema njemu gaje saosećanje i razumevanje: „On je dobar, prosto je suviše napet, prezaposlen“, objašnjava Stojanović.
Iako bi trebalo da je fokus na ženama i tome šta one doživljavaju, one pokušavaju da se opravdaju i da skrenu pažnju sa sebe. Ako prijavljuju nasilje − to čine zbog dece, ako ostaju − ostaju zbog partnera i nade da će se promeniti. Jedino kada se nalaze u centru pažnje sopstvenih razmišljanja, po mišljenju Tamare Stojanović, jeste onda kada se traže uzroci. One ne prijavljuju nasilje, ostaju sa partnerima i trpe zato što uzroke vide u sebi – one su te koje se ponašaju nepravilno i zato ih muče.
Zbog toga čini se veoma važnim da se na pravilan način, od detinjstva, i devojčice i dečaci uče kontroli frustracije i pravilnim pokazivanjem emocija.
Piše: Sofija Jevremović
Foto: freepik
