Ženevski konsenzus – uzvraćaju li život i porodica udarac?

0
162
Porodica-ilustracija / Foto: printscreen

Proteklih nekoliko decenija obeležene su nekada manje, nekada više uspešnim pokušajima kreiranja nove generacije ljudskih prava i sloboda, veoma često na račun univerzalnih i opšteprihvaćenih. Ljudska prava, ta sjajna civilizacijska tekovina, čije je formulisanje uzrokovano masovnim stradanjima u prvoj polovini 20. veka i željom ljudske zajednice da se ista više nikada ne ponove, ali i sazrevanjem društvene svesti pojedinaca i nacija da ljudska bića poseduju urođena i nepromenjiva ljudska prava, oličena su uUniverzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima iz 1948. godine (u daljem tekstu Deklaracija).

U Članu 3 Deklaracije navodi se: „Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti”. U Članu 16, stavu 3 se navodi: „ Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu države i društva”.

Deklaracija, kao temeljni dokument koji u ljudsku zajednicu uvodi pojam ljudskih prava, je na ovaj način definisala pravo na život i porodicu kao osnovne karakteristike urođenog dostojanstva ljudi, udarivši temelj na kome je dalje valjalo graditi bolje i humanije društvo.

I zaista, navedene vrednosti se reafirmisane nebrojeno puta u brojnim potonjim odlukama Ujedinjenih nacija, ali i u nacionalnim zakonodavstvima praktično svih država sveta.

Da navedemo samo neke primere:

„Svako ljudsko biće ima urođeno pravo na život. Ovo pravo mora biti zaštićeno zakonom. Niko ne može biti samovoljno lišen života.”

Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Član 6.; Rezolucija Generalne skupštine UN 2200A(XXI) od 16. decembra 1966. godine;

„Imajući u vidu, kako je naznačeno u Deklaraciji o pravima deteta“, da su  „detetu, obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost, potrebni posebna zaštita i briga, uključujući odgovarajuću pravnu zaštitu kako pre, tako i posle rođenja.”

Konvencija o pravima deteta, preambula; rezolucija Generalne skupštine UN 44/25 od 20. novembra 1989. godine

„Države članice priznaju da svako dete ima urođeno pravo na život.”

Konvencija o pravima deteta, Član 6; rezolucija Generalne skupštine UN 44/25 od 20. novembra 1989.

Da Vas podsetimo:  Kad ikona postane ukras – loza se prekida

(Napomena: u srpskom prevodu originalnog Člana 6 Konvencije navodi se: „Strane ugovornice priznaju da svako dete samim rođenjem ima pravo na život.” Ovo je pogrešan prevod (!!!), koji isključuje mogućnost prava na život pre akta rođenja. Termin „urođeno” (inherent) nikako se ne može prevesti sa „samim rođenjem”. (prim. autora))

„Države članice ovog pakta priznaju da:

-Treba da bude pružena što šira zaštita i pomoć porodici, koja je prirodna i osnovna ćelija društva…-

Treba da bude pružena posebna zaštita majkama u razumnom vremenu pre i nakon rođenja dece.”

Međunarodni pakt o ekonomskim, društvenim i kulturnim pravima, Član 10; Rezolucija Generalne skupštine 2200A (XXI) od 16. decemba 1966. godine;

„Uverene da porodici, kao osnovnoj ćeliji društva i prirodnoj sredini za razvoj i blagostanje svih njenih članova a posebno dece, treba da bude pružena neophodna zaštita i pomoć kako bi mogla u potpunosti da preuzme odgovornosti u zajednici.”

Konvencija o pravima deteta, preambula;

Kao što se iz navedenih primera jasno može zaključiti, od Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima nadalje, pitanje prava na život, kao urođenog prava i pitanje ne samo prava porodice, a posebno dece, već i definicije porodice, iznova se reafirmiše kroz brojne međunarodne deklaracije, paktove i konsenzuse.

Ipak, danas duvaju neki novi, liberalni vetrovi, koji već dugo, u ime tzv. nove generacije ljudkih prava pokušavaju da promene međunarodni poredak u sferi ljudskih prava i sloboda. Ovaj članak nije mesto za dalje eleboriranje napred navedenog, jer ova tema svakako zaslužuje detaljnu analizu. Ovde ćemo se zadržati na značaju upravo izglasanog Ženevskog konsenzusa, kao zaista neverovatnog osveženja u moru antiporodičnih međunarodnih odluka kojima smo izloženi u ovom veku.

Naime, šest država članica UN (SAD, Brazil, Egipat, Mađarska, Indonezija i Uganda) predložilo je izglasavanje Ženevske konsenzus deklaracije o promociji zdravlja žena i osnaživanju porodice koji za cilj ima reafirmisanje prava na život, prava žena, ravnopravnost polova, prirodne porodice kao i odbijanje prihvatanja abortusa kao ljudskog prava. Države potpisice Konsenzusa , pored navedenih kosponzora, su još Kraljevstvo Bahreina, Belorusija, Benin, Burkina Faso, Kamerun, Demokratska republika Kongo, Rebpublika Kongo, Džibuti, Esvatini, Gambija,  Haiti, Irak, Kenija, Kuvajt, Libija, Nauru, Niger, Oman, Pakistan, Poljska, Saudijska Arabija, Senegal, Južni Sudan, Sudan, Ujedinjeni Arapski Emirati i Zambija.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo predsjedniku Srbije G. Aleksandru Vučiću u vezi Kosova i Metohije

Pozivajući se na brojne međunarodne deklaracije, države potpisnice su, između ostalog, reafirmisale da su „ ljudska prava žena neotuđivi, sastavni i nedeljivi deo svih ljudskih prava i osnovnih sloboda”[1]; da “svako ljudsko biće ima urođeno pravo na život”[2]; da je „porodica prirodna i osnovna ćelija društva koja ima pravo na zaštitu države društva”[3]; da „majčinstvo i detinjstvo imaju pravo na posebnu negu i zaštitu”[4]; da „ žene imaju kritičnu ulogu u porodici” kao i  njihov „doprinos dobrobiti porodice i razvoju društva”[5].

Države potpisnice su se na osnovu napred navedenog obavezale da rade na „razvoju punog uživanja ljudskih prava i jednakih mogućnosti za žene na svim nivoima političkog, ekonomskog i javnog života“; da „unapređuju pristupačnost seksualnom i reproduktivnom zdravlju, koja uvek mora da promoviše optimalno zdravlje, najviše zdravstvene standarde, bez uključivanja abortusa”; da „ne postoji međunarodno pravo na abortus, niti bilo kakva međunarodna obaveza država članica da finansiraju ili izvode proceduru abortusa, što je konzistentno sa dugo prisutnim međunarodnim konzenzusom da svaka nacija ima suvereno pravo da implementira programe i aktivnosti koji su uskladu sa njihovim zakonima; da „podrže ulogu porodice kao temeljnu ulogu u društvu i kao izvor zdravlja, podrške i brige”; kao i da „utiču na članice Ujedinjenih nacija da prihvate ove univerzalne vrednosti i da prepoznaju da smo kao pojedinci jaki, ali da smo zajedno snažniji.”

Poznavaoci prilika u međunarodnom pravu, a posebno dešavanja u Ujedinjanim nacijama će prepoznati ogroman značaj ove konsenzus deklaracije kao dugo očekivanog obrta u navali promovisanja liberalnih prava nove generacije i promovisanja abortusa kao međunarodnog prava. Nijedna međunarodna, kako pravno obavezujuće, tako i pravno neobavezujuća deklaracija ne definiše abortus kao pravo, te ono samim tim to ne može ni biti. U nemogućnosti da abortus proglase ljudskim pravom, zagovornici istog stoga pribegavaju drugoj taktici, a to je da neprekidnim ponavljanjem da je abortus zapravo pravo uvere čitave nacije da ono to zapravo i jeste, što im nažalost poprilično polazi za rukom.

Da Vas podsetimo:  Hilandarski medicinski kodeks: Ovako su se srpski lekari u srednjem veku borili protiv zaraza i bolesti

Paralelno sa tim, mnogo se radi na redefinisanju porodice kao prirodne, koju čine muškarac i žena i njihovo potomstvo, a sa jasnim ciljem da se pod porodicom priznaju alternativne zajednice, što bi za posledicu imalo priznavanje istih prava koje trenutno uživa prirodna porodica.

Stoga je ova konsenzus deklaracija od ogromnog značaja, naročito jer dolazi od strane Sjedinjenih Američkih Država, što je, slobodno možemo reći presedan, obzirom da smo navikli da iz SAD dolaze samo ultraliberalni predlozi, koji su uvek antiporodični. Ostaje pitanje zašto države zapadne Evrope, i za nas važnije, zašto Srbija nije potpisala ovu deklaraciju? Očito da u sadašnjoj administraciji nema sluha za pozitivne poteze u Ujedinjenim nacijama. Šteta, jer bi potpisivanje ove deklaracije pokazalo da Srbija razmišlja o svojim građanima i posebno porodicama koja, da podsetimo „ima pravo na zaštitu države i društva”.

Nemanja Zarić
Izvor: in4s.net

 


Napomene:
[1]   Pekinška deklaracija i platforma za akciju, Četvrta svetska konferencija o ženama, 1995.

[2]   Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, 1966.

[3]   Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948.

[4]   Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, 1948.

[5]   Pekinška deklaracija i platforma za akciju, Četvrta svetska konferencija o ženama, 1995.

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime