U samom srcu Budimpešta, preko puta čuvenog Trg heroja, nalazi se zdanje koje na prvi pogled deluje kao još jedna otmena evropska palata.
Danas je to sedište Ambasada Republike Srbije u Mađarskoj, na jednom od najreprezentativnijih mesta u gradu, ali njeni zidovi pamte mnogo više od diplomatskih prijema i protokolarnih susreta.
Oni pamte priču… istovremeno istorijsku, nacionalnu i duboko ličnu.
Senka Sibinjanin Janka
Mađarska prestonica nosi snažan trag ličnosti koju srpska tradicija pamti kao Sibinjanin Janko (Janoš Hunjadi), deda mu je bio Srbin… ali je odgajan u katoličkom duhu, što je tada bila obaveza zbog svog plemićkog porekla.
Istorija ga beleži kao vojskovođu koji je 1456. godine odbranio Beograd od Osmanlija, čime je zaustavljen njihov prodor ka srednjoj Evropi.
Ta pobeda nije samo vojnički događaj… ona je simbol zajedničke sudbine Srba i Mađara. Zato i priče koje nastaju u ovom gradu često imaju dublji, gotovo sudbinski sloj.
Zgrada koja je postala srpska
Samo zdanje u kome se danas nalazi ambasada nije uobičajeno stekla srpski državni pečat. Prema predanju, pripadalo je jednoj mađarskoj grofici koja je, nakon ličnih tragedija, odlučila da ga ustupi Srbiji.
Ali ne kao poklon u klasičnom smislu.
U priču tada ulazi Jovan Dučić… pesnik, diplomata i čovek izuzetnog osećaja za čast.
Prema svedočenjima, Dučić je prihvatio taj „poklon“, ali pod jednim uslovom: da zgrada bude formalno kupljena za jednu forintu i da se sačini uredan kupoprodajni ugovor.
Tako je i učinjeno.
I upravo taj detalj, naizgled simboličan, pokazao se presudnim.
Dučić u Budimpešti: između diplomatije i legende
Tridesetih godina 20. veka, Jovan Dučić dolazi u Budimpeštu kao predstavnik Kraljevine Jugoslavije. Ugledan, elokventan i prefinjen, brzo postaje deo elitnih krugova jednog od najlepših evropskih gradova.
U tim krugovima upoznaje mađarsku groficu… obrazovanu i otmenu ženu, čiji je svet bio obeležen gubicima, ali i snažnim osećanjem za kulturu i vrednosti. Odnos koji se između njih razvio ostao je obavijen dozom tajne, ali je, po svemu sudeći, bio više od prolaznog poznanstva.
Prema predanju, upravo iz te bliskosti proistekla je odluka grofice da Dučiću ustupi raskošnu rezidenciju sa pogledom na Trg heroja.
Ali ono što ovu priču izdvaja od obične romantične legende jeste Dučićev postupak.
Umesto da prihvati dar kao ličnu privilegiju, on ga je pretvorio u državni interes… i poklon poklonio svojoj državi Srbiji. Insistirao je da se sačini kupoprodajni ugovor… makar i za simboličnu jednu forintu i time obezbedio da zgrada ne ostane samo uspomena na jedan odnos, već postane trajna svojina države.
Tako je jedan lični gest prerastao u nacionalno nasleđe.
Između zakona i sudbine
Posle Drugog svetskog rata, mnogi pokloni i ustupci ovakvog tipa bili su poništeni u novim političkim i pravnim okolnostima. Ali ne i ovaj.
Zahvaljujući tome što je postojao validan kupoprodajni ugovor, zaključen po pravilima međunarodnog prava, zgrada je ostala u vlasništvu Srbije.
Jedna forinta… i jedna dalekovidost
Ponekad istoriju ne čuvaju velike reči, već precizno napisani ugovori.
Priredio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
