“Kada su došli po mene – nije preostao niko da se pobuni”
- Bitno obeležje fišističkog režima bila je njegova ambicija da se prelije na okolne države. Ovaj današnji “skromni” Vučićev fašistoidni državni uradak ima ambiciju da večno gospodari samo Srbijom
- AV je psovku protumačio kao pretnju, pokazao je svoju neograničenu moć i utamničio građanina Srbije, jer taj građanin ne podržava vođu, pa vođinom “logikom” posmatrano takav “ološ” samim tim je i protiv naroda i države, što ga čini, kako bi fašisti rekli, škartom i nižom rasom
- Narod nema hrabrosti, volje ni htenja da protiv nepravde ustane, iako istu primećuje. Tako je u Evropi bilo i pre stotinak godina
Danas, sedam godina posle dolaska AV na vlast, nikakve sumnje nema. Praksa njegove vladavine je fašistoidna. On vodi društvo u fašizam, a koliko će na tom putu napredovati ne zavisi samo od njega. Da se samo on pita, tamo bismo već stigli. No svakim danom krećemo se tim mimohodom ka apsolutnoj smrti civilizovanog društva, a kao pojedinci ka apsolutnoj neslobodi. U redu smo nad jamom, i mahom nesvesni, čekamo.
U istorijskim paralelama bitno obeležje fišističkog režima bila je njegova agresivna ambicija da se prelije na okolne države, da okupira, osvoji, podjarmi. Ovaj današnji Vučićev fašistoidni državni uradak ima “skromnu” ambiciju da večno gospodari samo Srbijom, ma koliko se ona (Srbija) u međuvremenu smanjivala. Utoliko je to što nam se dešava osobito.
Preostala, bitna obeležja fašistoidnosti su tu:
– Počinje sa potpunim izjednačavanjem vođe, naroda i države i njihovom konačnom singularizacijom u ličnosti vođe; pa nastavlja rasplasavanjem fatalne državne propagande, policijskom državom, totalitarističkom praksom na svakom koraku, apsolutnom kontrolom sudske vlasti i finansija, i masovnim tlačenjem ljudskih prava i sloboda s ciljem da budu relatizovana i naravno žrtvovana u temelje nacionalnih i državnih interesa koje je vođa definisao, a zapravo su sažežena kao energetsko gorivo za apsolutističko orgijanje; na koncu imamo suštinsko ukidanje slobode javne reči i parlamentarizma, satiranje svakovrsnog političkog pluraliteta, kritike i slobode, a beskonačno bujanje represivnih državnih instrumenata; i voluntarističku arbitrarnost u korišćenju državne represije zasnovane na ostvarivanju ličnog, grupnog ili partijskog interesa; takođe i otvorenu zloupotrebu policijskih operativnih (nedokazanih) podataka sumnjive vrednosti, koji često, ne samo da nemaju sudsku upotrebnu vrednost, nego su proizvoljni, netačni, cinkaroški ili spletkaroški; iosobito, iznošenje takvog materijala u režimskim, dirigovanim tabloidima u cilju kompromitacije ljudi koji nisu učinili nikakvo inkriminisano delo.
Primerice, pre nekoliko dana, jedna osoba, na nekoj društvenoj mreži kočijaški je psovala AV i njegovu porodicu. Ovome se to, razume se, nije dopalo, pa je psovanje preformulisao u pretnje po bezbednost svoje porodice, i naložio svojim kerberima da po hitnom postupku to džandarski završe, što se i zbilo hapšenjem Aleksandre Janković iz Šapca.Hitro je od strane Višeg suda toj ženi određen pritvor od 30 dana, kako “ne bi ponovila krivično delo”. Uz tu efikasnost policijsko-sudskog aparata, otpočelo je i njeno katranisanje i posipanje perjem preko tabloida o njenim navodnim vezama sa podzemljem. “Saznalo se” (OZNA sve dozna) da je bila udata za potonjeg kriminalca, koji je, mnogo kasnije od njihovog razvoda doduše, stradao u mafijaškom obračunu. A sve to, verovatno, trebalo bi da dokaže kako je Janković unapred kriva i da je potpuno očekivano da je takva osoba spremna na kriminalne aktivnosti, da je konačno dolijala i da bi utvrđivanje krivice bilo suvišno…
I laiku je jasno da u ovom slučaju nikakve pretnje po bezbednost nije bilo, ali je itekako bilo učitavanja takvog smisla od strane moćnika. AV je psovku protumačio kao pretnju, pokazao je svoju neograničenu moć i utamničio građanina Srbije, jer taj građanin ne podržava vođu, pa vođinom “logikom” posmatrano takav “ološ”samim tim je i protiv naroda i države, što ga, u zbiru, čini pogodnim za teroristu opšte prakse, ili kako bi fašisti rekli, škart i nižu rasu.
A Viši sud je u obrazloženju svoje sankcije ocenio da je utamničio Jankovićevu kako ne bi počinila novo krivično delo, ali mu izgleda nedostaje presuda o činjenju bilo kakvog krivičnog dela. Psovanje, još uvek nije krivično delo. A to što se neki sudija Višeg suda pobrinuo da ne nervira vođu i ne radi po zakonu, trebalo bi da bude predmet zakona i struke. Ali i javnosti. I kad je o tome reč, valja reći da ta ista javnost koja mahom ćuti, šapatom osuđuje Jankovićevu jer je ipak grubo psovala decu AV. Kažu, nije trebalo da ih pominje.
Sigurno je da Vučićevu decu nije trebalo da pominje u tom kontekstu, bez obzira što je njegova, da l` bivša, da l` sadašnja, supruga Kesnija huškala i predvodila medijski linč prema nekoj drugoj deci, pa bi neko mogao da pomisli da im treba uzvratiti isto ili slično. Nije, dakle, trebalo pominjati ničiju decu. Deca su deca, bilo da su Vučićeva ili bilo čija, pa čak i bez obzira da li je reč o minornom dometu jedne tviter-fejzbuk-poruke, ili propagandnoj oluji izazvanoj sa megagledane televizije sa nacionalnom frekvencijom. (U nekom drugom kontekstu, javnosti radi, recimo kada sin predsednika putuje po svetu u društvu problematičnih navijača i bezbednosno sumnjivih tipova, kada troši impozantne količine novca koji se odnekud materijalizuje, a nije džeparac koji mu tata udeli od svoje plate od sto hiljada dinara, itd, naprotiv, treba govoriti). Međutim, ovde je reč bila o grubim, javno izrečenim prostačkim psovkama koje je svako morao do osudi samo do onoga trenutka kada je psovaču razrezana robija od mesec dana. Tada, sve ostalo sem drakonske, šerijatske kazne koju nameće teror države i njen ekstremni i prekomerni represivni aparat, postaje nebitno. Ali, javnost i dalje kalkuliše: “Ali, psovala je decu”. Da u Srbiji zaista postoji istinska javnost, nju bi zanimala ogromna nesrazmera između dela i kazne i protestovala bi zbog toga. Kad je kazna drakonska to bi trebalo da bude bučan, dugotrajan alarm, jer se državni teror neće zaustaviti. A i nije se zaustavio na Aleksandri Janković i njenih 30 dana pritvora. To je najpoznatiji, a ima i drugih primera. Viši sud je takođe na mesec dana utamničio vremešnog gospodina od 67 godina koji je na Fejzbuku objavio umrlicu najvećeg radikalskog sina naših naroda i narodnosti. Takođe je sud našao da ovaj terorista star sedam decenija ugrožava svojim badavadžisanjem po društvenim mrežama bezbednost AV-a, pa mu je stavio bukagije na mesec dana, da ne “ponovi delo” ugrožavanja bezbednosti. Sinu Di-Džej Žeksa za ubistvo sedamnaestogodišnje Andee Bojanić to pravosuđe nije stavilo bukagije nego, šatro, nanogicu za kućni pritvor. I to zato, što je licemerno zaključio i sam Di-Džej – jer je reč o njegovom sinu. Tatin sin, po odluci takvog pravosuđa izgleda nije ugrožavao ničiju bezbednost, barem ne ozbiljno da bi dopao robije. Časni sudija je smatrao da je za oduzet život jedne devojčice nanogica primerena kazna. Ko još i kontroliše to s nanogicama, kad se krimosi s njima šetaju po splavovima… To su ti radikalski kriterijumi kada životi tuđe dece nisu bitni jer je reč o nižim bićima.
Elem, ovakvih i sličnih događaja je mnogo, a ima i objašnjenja. Jedno od slikovitijih koje pruža odgovor na pitanje zašto živimo u “sivoj zoni” i nadrealnoj, razvaljenoj državi satrtog društva, došlo je iz “Zadruge”. Navodno, u programu rijalitija “Zadruga” objavljeni su statistički podaci o prispelim porukama poslatim putem mobilnih telefona, što ih je publika ove opskurne pornobizarije slala finalne večeri. Toj grupi dokonih praznoglavaca ne smeta ekonomski sunovrat. Ne smeta im bezperspektivnost i propadanje. Ne reaguju na nemaštinu i bedu. Ne zanima ih implozija zdravstva i obrazovanja. Ne zanima ih ni sloboda, i zato ne reaguju na pojavu ozbiljnih simptoma fišizacije. A sve više klizimo ka fašizmu. Slično se zbilo i tridesetih godina prošlog veka. Deo te atmosfere ostao je zabeležen u pesmi koju pripisuju jednom nemačkom teologu, Nimeleru:
“Kada su nacisti došli po komuniste,
ja sam ćutao – jer nisam bio komunista.
Kada su zatvorili socijaldemokrate,
ja sam ćutao – jer nisam bio socijaldemokrata.
Kada su došli po sindikalce,
ja se nisam pobunio – jer nisam bio sindikalac.
Kada su došli po mene – nije preostao niko da se pobuni.”
U nas, čini se, nema hrabrosti, volje ni htenja da se protiv nepravde ustane, iako se ista primećuje. Tako je u Evropi bilo i pre stotinak godina. Međutim, nas, sva je prilika, više zanima rajaliti i lepo raspoloženje predsednika. Napredak.
Slavko Živanov
Izvor: izmedjusnaijave.rs
