ČUDO U SRBIJI
Mi smo, kažu, nedostojni naših predaka. Odričemo se i onog što nije naše, pa kako nećemo i onog što jeste. Ovi naši stari su na kolena bacili vrata, a mi se s njim u kolo uhvatili. Zubima više ne kidamo neprijatelje, nego jedni druge.
Kada sam svojevremeno, a eto, ima tome skoro pet godina, stavio neke od ovih reči u stihove, napisao sam precima – „praštajte!“. Jer… Oni su vola dali da vuče topa, pa ih potom same upregli, čim su se vratili kao pobednici. Na tim amovima, mi, potomci divova, „sedimo klebereći se k’o patuljci, i sad kao ovce blejimo, a rađali nas vuci“.
Ali… Moram nešto da kažem autoru tih stihova. Sebi, ovako javno. Malo si se, bratac, zabrojao.
U prethodnih nedelju, dve, tri, video sam neke sulude stvari, da. Recimo, mojoj mami, kao doktoru nauka, penzija bude svedena na 12.335 dinara. I 35 para, ej. (Razlog je neka suluda, protivzakonita prinudna naplata Infostana za dug od pre 12 godina). Ili, krenem nešto do Doma zdravlja, jer sam jedva preživeo ono čudo letos, pa oporavak traje i dalje, a ono nasred minijaturnog trotoara, da minijaturniji teško da može da bude – neko postavio banderu.
Ali, u istih tih nedelju, dve, tri, video sam među nama, Srbljem, neka čudesa. Recimo, kada je, vrlo, vrlo hladno jutro svanulo iznad crkve svetog Marka (a čistači u žutom ulice prali), tu kod „JAT“-a ugledao sam jednog čistača kako vadi hleb iz kese koju je neko bacio u đubre i – hrani ptice. Niko ih se tog vrlo hladnog jutra verovatno ne bi setio, ali, on jeste. I strpljivo im je drobio, da svaki golub i svaki vrabac dobije svoj obrok. To mu je bio predah. A ptičice koje su igrale oko njegovih nogu bile su iz narednog stiha Čorbine pesme, „šta smo mogli mi smo jedno drugom dali“. Mada, meni je ta scena bila, koliko radosna zbog te ljubavi prema živom biću, toliko i podsetnik na Hristove reči o strahu. Eno ih u šestoj glavi Jevanđelja po Mateju: „Ne brinite se dušom svojom, šta ćete jesti, ili šta ćete piti; ni tijelom svojim, u šta ćete se odjenuti. Nije li duša pretežnija od hrane, i tijelo od odijela? Pogledajte na ptice nebeske kako ne siju, niti žanju, ni sabiraju u žitnice; pa Otac vaš nebeski hrani ih. Niste li vi mnogo pretežniji od njih?“
O, da… Pretežniji smo. Samo smo zaboravili. I na tu ljubav, i na Njega.
Ali, nismo svi. Ima čuda gde god da se okrenete. Jednom sam se, tako, okrenuo da se pozdravim s nekim, a majka moja, s onom svojom ovozemaljskom penzijom za tuđe kršenje zakona, sagne se da pita uličnu muzičarku – može li joj spustiti u kutiju 100 dinara, a da iz kutije uzme kusur 50. Ne za sebe, ne da bi nešto sačuvala – nego je pored videla i neku devojčicu koja prosi, pa da ima i njoj šta da da. Scena kao da je iz svete knjige izašla. Iz onog istog poglavlja. „Ne sabirajte sebi blaga na zemlji, gdje moljac i rđa kvari, i gdje lopovi potkopavaju i kradu; Nego sabirajte sebi blaga na nebu, gdje ni moljac ni rđa ne kvari, i gdje lopovi ne potkopavaju i ne kradu. Jer gdje je blago vaše, ondje će biti i srce vaše“, reče sam Gospod u besedi na gori.
Ali, viđao sam nestvarne scene i kada sam minulih dana malo izašao iz Beograda. Recimo, u jednom manastiru iz 14. veka, koji je toliko puta rušen, toliko puta narod u njemu i oko njega stradao, da je reka potamnela (potaVnela, kako se govorilo) od krvi. Decenije su prolazile a da ljudskog bića u toj okolini nije bilo. I ne čudi, stradanje je bilo toliko da su reci promenili ime u Tavna, koliki je pokolj bio. Zamislite to stradanje, da reci promeniš ime… A onda opet dođu Srbi, pa sve obnove, pa ispočetka krenu u borbu sa svojim slabostima. I onda opet nož. Opet lomača. Pa igumana ispeci. Pa kaluđere pobi. A onda opet obnovi. Izgradi. Donesi. Čuvaj. Otvori školu. Leči ranjenika. Pa opet pokolj. I ranjenih. I opet pljačka. Pa onda obnovi. Pa radi. Pa ustaše. Ali one nisu samo klale, i nisu samo streljale na vratima manastira. One su i viševekovnu biblioteku, najveću u rodu srpskom posle Narodne biblioteke, zapalili, što ni Turci nisu radili. Al’, eno ga opet manastir. TaVna je ta prošlost, ali je i „svijetla“. Svetli dušama svih koji su se u to svetlo ugrađivali i, eno danas, dišu svevremenim vrlinama, podsećajući nas i ko smo, i što smo.
Video sam, pa opet, i na putu neka čudesa. Morao sam čak da zastanem, da priđem i fotografišem drvo koje iz stene rađa. I onda se samo osmehnem, pa se setim da loza svetog Simeona Mirotočivog, koji kao Stefan Nemanja ode za sinom, Savom, na Svetu goru, raste iz zidnog kamena. Nije Bog nama dao samo na jednom mestu čuda, on i podsetnike na svoju ljubav svuda stavlja. Samo treba da gledamo. Uostalom, baš posle onih reči „gde je blago vaše, onde će biti i srce vaše“, on dodaje odmah potom i ovo:
„Svjetiljka tijelu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će tijelo tvoje svijetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će tijelo tvoje tamno biti.“
Mi smo, maltene, zaboravili da gledamo lepim okom. Zato i ne vidimo čuda od prljavštine ovog sveta. Bilo je nje vazda, nisu ova vremena ništa grđa, samo je vera bila jača. Ali, ima vere i danas. Otuda i silna čuda oko nas. Recimo, na jednom drugom mestu, u jednom drugom putovanju, video sam istinsko čudo. Na mestu gde je ledina bila pre deset godina, a takvo je to mesto bilo jer je manastir nemanjički sravnjen sa zemljom u bombardovanju 1944. (a potom neke radne akcije organizovane da se kamen odatle raznosi… Da, sa nemanjićke zadužbine), dakle na toj ledini gde 2013. nije ničeg bilo sem ukopanih temelja, sada jedan manastir blista. Opasan drugim čudesima. A, pritom, sve što je ostalo iz vremena prošlih, zaštićeno. I stari temelji konaka. I neka grobnica iz prvoga veka (ozidana usred temelja, osvetljena, sa replikama pronađenih stvari, pa natrkivena debelim staklom, da kad uđete u hram, i stojite nad grobnicom koja je bila deo nekog hrama s početka hrišćanstva, osetite kako dvadeset i jedan vek struji oko vas). Manastir se, inače, na Fruškoj Gori nalazi. „Bešenovo“ mu, u davninama, dali ime. Beše novo i biće novo, vera se narodna za to potrudila, kako opisa arhimandrit ko je zaslužan za ovo čudesno rađanje svetinje.
I tako, jedno čudo tamo, drugo čudo vamo, pa onda spaziš na nekim beogradskim stablima „kukice dobrote“ da „okačite stvari koje vama nisu potrebne, a nekome će značiti“ (Vračar „historikal“ podseća na istorijske vrednosti kojima su se i preci naši vodili, brinući o drugima), i tako, mic po mic, gledaš običan svet koji hleb vadi iz đubreta da bi hranio one koji su na tome zahvalni, vidiš ljude koji mole za razumevanje što prilažu malo, da bi imali da daju i drugom, vidiš da narod opstaje i posle užasnih dana i noći, ratova i gladi, da ga drži vera koja i sravnjeni manastir u novi pretvara, gledaš sve to i pomisliš: Malo si se, bratac, zabrojao.
Živ je Srbin. Možeš da mu stavljaš bandere nasred male staze. Možeš da mu uzmeš sve što se rukom da opipati. Možeš da spališ. Možeš da potaVniš sve oko njega, ali dok je vere, dok kroz nju dela, dok mu je oko zdravo – živ je. I svetli.
I nije sam. O, nije uopšte. Ene, koliko samo čuda tome svedoči!
Autor: Darko Nikolić
STA RADIM JA OVDE?!