Ovo je priča o čoveku koji zna šta je stres ali za njega nikad nije mario, priča o antistresnom životu čiji svaki sekund ima smisao Prvo sam planirala da sa njim uradim intervju na promociji njegove nove knjige „Heklanje uz vetar“ u izdanju Radio-televizije Srbije. No, shvatila sam da bi, u danu kada je uzbuđenje primetno, a sa njim i stres, to što bih zabeležila ličilo na intervjue koji će se pojaviti u ostalim medijima.
A ja ga poznajem više od dve i po decenije. Bio mi je urednik, i učitelj, i uzor a kasnije, pa i danas prijatelj. Čovek koji je oduvek živeo i radio isključivo što je želeo. Velika energija i strast prema filmu, radiju, medijima uopšte, knjigama, svakom obliku umetnosti, oduvek me je fascinirala. Sve to prenosio je i na nas, svoje saradnike. Legenda radija Beograd 202, urednik i voditelj nekada čuvene emisije „Medalja 202“, danas penzioner koji ne miruje, Milan D. Špiček, koga preporučujem kao uzora. A evo i zašto.
Mogla bih vam reći da je ta njegova škola života sadržana u knjizi „Heklanje uz vetar“ (zapravo ono drugo uz vetar, što je jedared manifestovao, šefu u inat, štrikanjem u redakciji kada je uvedeno radno vreme za novinare). Mogla bih i reći da se ova knjiga čita ali i čuje muzika, vide kadrovi kao na filmskoj traci, oseća miris nekih vremena u Beogradu, miriše iz čuvenih kafana… ali ne znam da li je ona više autobiografija, hronika Beograda u drugoj polovini 20. veka pa do danas ili priručnik za život punim plućima.
Lova služi meni a ne ja njoj. Umeo je da zaradi, ali i da potroši – na život, prijatelje, kafane, druženja, putovanja, filmove, knjige, umetnička dela. Garderoba i druge materijalne vrednosti za njega su nužno zlo, nikako izvor radosti i statusni simbol. Novcu nikada nije robovao i koristio ga je uglavnom za uživanje. Zato sada umesto vile sa bazenima ima stotine prijatelja, ali ne kao na fejsu, već pravih.
Život po sopstvenim pravilima. Znao je šta voli i želi, i to i živi. Bez pardona, ustupaka, odustajanja, dilema. Poštuje svoju i druge porodice, tradiciju i poreklo, poštuje znanje, rad, želje, ali ne poštuje pravila koja su sama sebi opravdanje, lažni moral, klečenje pred nadređenima i ljudima na funkcijama.
Ovaj trenutak je najvažniji. Planove za budućnost pravi kad baš mora, recimo da uklopi kalendar filmskih festivala sa ostalim obavezama. Živi sad i ovde. Šta će biti sutra, to nije njegov problem, već kako da ovo danas i sada bude najbolje.
Jedino blagostanje je ono u nama. I na tome je radio i dalje radi. Džaba ti puni džepovi i titule ako ti je glava prazna. Od njega sam naučila mnogo o umetnosti, da ne mora uvek biti po pravilima već da mogu misliti i svojom glavom i tako raditi, ali i da moram raditi, neprekidno, učiti celog života, pokušavati, ići napred tako da meni a ne drugima bude dobro u duši.
Ne grizi se za jezik, reci ono to misliš i kaži ono što znaš. Bez obzira da li je reč o predsedniku države ili prosjaku na ulici. Ljude deli na dobre i loše, one koji zaslužuju i ne zaslužuju njegovu pažnju.
Ne diram te, ne diraj me. Svoj stil nije nametao nikome, ali nije dozvolio ni da ih drugi njemu nameću.
Sreća je skup malih radosti. Na isti način uživa u kuvanju (mogao bi komotno da radi za velike pare kao kuvar), pisanju scenarija za film, vođenju radijske emisije, izložbi, čitanju, sedenju u kafani sa društvom. Vremenom je s neverovatnom lakoćom sam sebi ukinuo neke oblike hedonizma, zdravlja radi, i nisam čula da zbog toga žali ili da mu je bilo teško. Odlučio, uradio. Tačka.
Poštovanje prema svemu i svima. Da ste bili na promociji knjige „Heklanje uz vetar“ u izdanju RTS i u zgradi televizije, shvatili biste koliko je bogat poznanstvima i prijateljima, poštovanjem i ljubavlju. Iz svog ugla, reći ću da sam kao klinka postala saradnica u njegovoj emisiji, koju smo ozbiljno pripremali a koja je bila duhovita i na trenutke neozbiljna. Da me učio ali nije ništa nametao, podržavao kada sam bila uplašena pred prijemni na Fakultetu dramskih umetnosti koji je i on završio, i tako do diplomskog (baš je bio ponosan na mene kao da smo rod najrođeniji), pomagao kad god bi zapelo, savetovao, učio, upoznavao sa fenomenalnim, uspešnim i ostvarenim ljudima… svojim ponašanjem prema meni zaslužio najveće poštovanje koje se zaslužiti može. Ostalo imate u pomenutoj knjizi. Špičeče, hvala ti. Tvoj Kafić.
I na kraju… kako sam dobila nadimak Kafić? Nadimak Kafić dobila sam jednog decembra kada smo radili višesatnu emisiju na 202-jci, on kao voditelj, ja reporter. Na minus onoliko krstarila sam Beogradom. Za to vreme on je pričao vic o dvojici ljudi od kojih je jedan otvorio kafić i drugome kaže da mu najbolje ide prodaja pića, a prvi a pita: A što ga zoveš kafić, a ne pićić? Odmah potom pitao me gde sam i kako je, a ja, mlada, odgovorih: Evo, smrzla sam se kao kafić! Glodur je bio besan, moj urednik Špiček oduševljen. Ipak, Nova godina, zabavni program, veselje. Sloboda uma.
Željka Zebić
antistresvodic.rs
