Živeti znači ne ćutati

0
952

srbi-stari-narod-Sagledamo li čovekov život mogli bi da ga podelimo na tri suštinska dela: rođenje, život, smrt. Samo rođenje čovekovo posledica je ljubavi dvoje ljudi i njihove odluke da tu ljubav obeleže i krunišu decom. Smrt je kao i rođenje segment života o kome ne odlučujemo mi, jedino je sigurno da svako ko je rođen mora i umreti. Između ova dva segmenta života o kojima mi ne odlučujemo ali sasvim sigurno su deo nas, nalazi se život. Ono što je najvažnije je da nam vreme ne prolazi razmišljajući o onome što ne zavisi od nas a da u isto vreme zaboravimo živeti. Živeti se može samo ako učestvujemo u onome što zavisi od nas. Srećni i zadovoljni bićemo isključivo ukoliko budemo imali dovoljno vere i hrabrosti da utičemo na ono što od nas zavisi.

„Ćutanje je teže od laži, jer čak i najveća laž podrazumeva ma i najmanju meru istine, a ćutanje čak i nju ignoriše.“

Borislav Pekić

_____________________

Vekovima uporno i sistematski nam ponavljaju gomilu lepo upakovanih istorijskih laži i neistina. Posmatrajući Srbiju i Srbe danas ispada da su uspeli u svom projektu zla. Pitate li danas građane Srbije o njihovoj istoriji, većina će vam pričati o dolasku Slovena u 6. veku na Balkansko poluostrvo iako svi tragovi ukazuju da smo tu bili bar 7-8 vekova pre toga. Laž koja im je poturena iz zapadne kuhinje neće ih zaustaviti da vam ispričaju kako smo došli preko Karpata i pored toga što je to tada i na taj način kako su bajkoistoričari zapada opisali bilo nemoguće. Takvu izmišljenu i podmetnutu istinu koristimo i u školskim udžbenicima odakle uče naša deca. Očito je da niko i ne razmišljamo kakve posledice će imati to što lažemo nova pokolenja.

Nadajmo se da će naši potomci ipak biti hrabriji i vredniji od nas i pročitati i one knjige koje se zasnivaju na istini i činjenicama a ne nečijim podlim željama. Nadajmo se da će oni sem bajki i basni podmuklog zapada čitati i istoriju. Moraju samo u tome biti istrajni jer će sigurno za sve što zapadu ne odgovara biti napadnuti i obeleženi kao legitimna meta, pokušaće da ih diskredituju i izlože podsmehu. To je način koji su uvek koristili da bi njime branili svoje istorijske neistine. Tužno je što su im u tome uvek pomagali i neki bivši Srbi.

Da Vas podsetimo:  Otvoreno pismo predsjedniku Srbije G. Aleksandru Vučiću u vezi Kosova i Metohije

Moramo znati da dok god postojimo, dokle god osećaju prisustvo svetosavske duše, oni neće stati sa svojim lažima. Setimo se samo poslednjih dešavanja na prostoru bivše SFRJ. Srbe su optužili za zločin od 5.februara 1994. na pijaci Markale iako za to nikad nisu imali dokaze. Danas kada istina izlazi na videlo, kada i bivši pripadnici muslimanskih jedinica iznose priznanja da su zločin osmislili Alija Izetbegović i Mustafa Cerić a izveli ga generali armije BIH, zapad to gura pod tepih i zataškava. Takvo njihovo ponašanje je i za očekivati ali gde je naš glas, dokle ćutati?

Mislimo li da je to sa Markalama prošlo i da se na to ne treba vraćati? Nismo valjda i dalje toliko naivni? Nećemo im valjda dozvoliti da zbog našeg ćutanja i naivnosti na naše potomke stave krst genocida? Dopustili smo da u Memorijalnom centru u Potočarima u kamenu ploču bude uklesan broj od 8.372 žrtve. Taj izmišljeni broj srebreničkih žrtava stoji optužujući srpski narod, iako se ni u jednom dokumentu ne pominje ni približan broj. Zaboravlja se istina da je za pet godina prekopavanja terena Haški tribunal iskopao jedva 442 tela za koja se može sa sigurnošću potvrditi da su streljana. Izbegava se činjenica da je najviše rangirani civilni zvaničnik UN Filip Korvin u julu 1995. čvrsto ostao pri tvrdnji da je u Srebrenici pogubljeno između 700-800 ljudi.

Kako to da se niko ne zapita kako su mogli 200 srpskih vojnika i 5 tenkova da počine genocid nad tolikim narodom u Srebrenici, koju su pri tome branila 5.500 muslimanska vojnika. Potpuno je jasno da snage VRS koje su tada bile daleko tehnički i brojno inferiorne nisu mogle počiniti ni veći zločin a kamoli planirati nekakvo „masovno istrebljenje“. Na to ukazuje i izjava jednog od najvećih svetskih autoriteta, direktora centra „Simon Vizental“ Efraima Zurofa, koji je u junu 2015. za Srebrenicu izjavio sledeće:

„Koliko znam, ono što se tamo desilo nije opis ili definicija genocida. Mislim da je odluka da se to nazove genocidom doneta iz političkih razloga“.

Da bi Srebrenicu shvatili još bolje, da bi jasno videli „prijateljski“ zagrljaj zapada treba podsetiti na konstataciju direktora Specijalne komisije američkog kongresa za terorizam i nekonvencionalni rat Josifa Bodanskog:

„Svi nezavisni forenzički dokazi ukazuju na broj od nekoliko stotina muslimanskih žrtava, i to verovatno u nižim stotinama. Neprestano insistiranje na visokom broju muslimanskih žrtava takođe služi prikrivanju prethodnih ubistava srpskih civila u tom gradu od strane muslimana“.

Da Vas podsetimo:  Božja premudrost i ljudska ludost

Ne smemo nikad zaboraviti na opasnost koje nose njihove laži. Moramo biti spremni kako na nove neistine iz EU i NATO kuhinje tako i na pomoć naših vlastodržaca, onih bivših Srba koji su spremni da priznaju i izmišljene zločine. Ostaje ipak činjenica koju ni EU ni bilo kakve Alijanse ne mogu izmeniti: laž može uspeti, može i potrajati kao i ove njihove do sada, ali ne može večno trajati. Kada se njen početni uspeh završi ostaćemo samo mi i oni. Mi koji smo se bez obzira na teškoće, probleme, žrtve držali vere i istine, i oni koji su izmišljali laži ili ih zbog ličnih interesa prihvatali. Tada niko neće moći da se krije iza neke „više politike“, tada će svako nositi krst svojih reči i dela i predati ga svojim potomcima.

ŽIVOT

Kad bismo ga upregli kao ragu
Da nas samo sećanjima vuče,
Do tišine na poslednjem pragu,
Gde nit srebro ne mota u klupče…

Novi dan pamti tek to što ne beše:
Jarke snove – svetlost iz daljine;
Prošlost se ne vraća ni da nas očeše
Dok na nju gledamo sa visine.

Život – to je bol u čekanju sreće,
Život – to je traženje sebe –
Strast i spokoj – drhtav plamen sveće,
Izbor za mene ili za tebe

Život ili smrt – početak je samo;
O, nebo milo ne zovi me rano,
Ne želim da srce zaćuti tamo
Još želim da volim sve životom dano.

Evgenije Aleksandrovič Kapustin

Srbin je uvek znao da istrpi, ali nikad nije prestajao da se bori, uvek je voleo sve životom dano. Kao što svetosavac zna da su život ili smrt samo početak, tako i neuspeh ili poraz nikad nisu trajno stanje. Oni su samo deo životnog ispita i bez njih ne bi bilo uspeha i pobeda. Zato kada nastupe ta vremena u kojima ne izgleda sve lepo moramo napuniti srca verom i dobro razmisliti. Sagledati zašto su se baš nama dogodila, zašto onda i zašto sada – ali nikad ne smemo očajavati, nikad se predati, nikad ćutati.

Da Vas podsetimo:  Srpski vojnik – Heroj Velikog rata

Ti trenutni porazi ili neuspesi su samo opomena da moramo biti bolji, da naš glas mora da se čuje. Sve što nam se događa su samo opomene da nismo do kraja ispratili put svojih predaka, da smo zastali, da nismo pokazali dovoljno hrabrosti, odlučnosti, smelosti. Razlog za to uvek je bio što smo nedovoljno verovali, što smo se udaljavali od svetosavlja. Zato pohitajmo nazad u svoje duše i ispravimo greške, jer tada nam ništa neće moći ni domaći kalj ni zapadne hijene.

Nema razloga da više slušamo kako će biti bolje, ne događa se ovaj život nekom drugom da bi mi čekali to bolje vreme. Dosta je bilo poraza i kukanja, prestanimo sa tim, vreme je da nas više ne iznenađuje ništa u životu, već da mi zato iznenadimo život i počnemo ga stvarati po našim merilima. Sudbinu kažu da niko nije promenio ali niko nam ne brani da uredimo okruženje u kojem ćemo živeti svoju budućnost.

Odluke koje donosimo ne mogu čekati neko drugo vreme. Budemo li odlagali odluke, ne skupimo li dovoljno vere i hrabrosti za dela sada, ostaćemo samo nemi svedoci vremena. Dozvolimo li da vreme nastavi da teče bez našeg uticaja, moći ćemo samo da posvedočimo prividno neminovni poraz. Vreme će nam isteći a istorija nas izbrisati. Vreme je da prestanemo da ćutimo.

Mi znamo ko smo i ne tražimo da nas zbog toga vole. Imamo veru, dušu, čast i reč, i znamo da nas se zbog toga plaše. Mi im za to nismo krivi i kao Srbi sigurno im nećemo dozvoliti da nas menjaju ili zastraše. Danas kada su sve sveće kojima se traže ljudi dogorele, pravi svetosavci će hrabro stati i ponovo pokušati da ovom svetu daju novi plamen nade. Znajući da i najcrnji kamen kada se obasja postaje bar za nijansu svetliji, plamenom vere, časti i istine branićemo srpstvo i pokušati tamna srca zapada bar za nijansu da prosvetlimo. Naše je da budemo ono što jesmo, a da li ćemo njih uspeti bar malo da promenimo nije toliko bitno koliko je važno da ne zaboravimo da svako svitanje počinje buđenjem. Vreme je zato da se probudimo i prestanemo da ćutimo.

Nenad Blagojević

Fond strateške kulture

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime