Пише: Владимир Станисављев
Пре шест година сам чуo афоризам ”Живимо у Србији, од тога ћемо умрети”. У првом тренутку сам се само насмешио, деловао ми је духовито. Касније сам озбиљно почео да размишљам о горе наведеном афоризму. Да ли ћемо или нећемо умрети од живљења у Србији одлучиће низ фактора.
Политика је делатност којом људи стварају, контролишу и одржавају друштво и државу. У Србији скоро да не постоји истинска политичка елита, јер скоро да не постоји или је у великој мери маргинализована истинска интелектуална, културна и привредна елита. Србија је земља са богатом историјом и културом, али у хаотичном времену, у којем живимо, њена светла страна нестаје, а настаје мрак. У нашој земљи се ништа позитивно не ствара, али се употпуности контролишу грађани и медији, зарад одржавања трулог система. Демократија и политички плурализам у Србији суштински не постоје, јер се политика свела на озбиљан организовани криминалитет или на ситно шибицарење. Сви квалитетни људи, који су пре свега честити и часни, треба да се баве политиком, јер су политика и етика две рођене сестре.
Држава је тродимензионална целина, коју чине становништво, територија и суверена власт. Становништво у Србији нестаје, бежи из ње и одумире. Већи је морталитет од наталитета, а при томе смо друга држава на свету по “одливу мозгова”. У преамбули (спомиње се и у нормативном делу) Устава из 2006. године стоји да је Косово и Метохија саставни и неотуђиви део Реублике Србије. Србија нема никакве ингеренције над својом јужном покрајином, јер је Влада Републике Србије потписала Бриселски споразум 2013. године, где је укинула велику већину српских институција на Косову и Метохији. Србија није суверена држава, јер нема ингеренција на целој својој територији. Суверене земље у међународним односима поступају по принципу реципроцитета, што нажалост није случај са нашом земљом. Последња промена власти у Србији се десила, сада већ давне 2012. године, када је у току изборног дана “грешком” стигла честитка из Брисела, Томиславу Николићу. Из овога можемо закључити колико је Србија суверена држава и зашто наши ”пријатељи” са запада затвараји очи пред аутократским режимом са тенденцијом да склизне у диктаторски.
Право је систем правних норми, који регулише друштвене односе са циљем реализација правних вредности. У Србији се право примењује селективно, а правде (која није правни, већ филозофско-друштвени термин) скоро да и не постоји. Управо из тог разлога су друштвени односи поремећени, па нема ни реализације правних вредности. Неретко репресивни органи служе да спроводе ”правду” над немоћним и социјално угроженим грађанима, а политичари и тајкуни за које се основано сумња да чине тешка кривична дела са директним умишљајем (најтежим обликом кривице) остају ван домашаја закона. Судска власт мора бити јача од извршне, а закони изнад сваког појединца, институције или организације.
На целом старом континенту је најмања друштвена покретљивост у нашој Србији, и то још од давне 1980. године. У преводу како си се родио, тако ћеш и умрети, без права на шансу за успех. Највеће економске и социјалне неједнакости са целог европског континента су у Србији. Србија је једна од европских земаља са највећим порезима на рад, а са најмањим порезима на капитал. Јел порука, немојте да радите, противправно стекните иметак, па нека други ради за вас?
У Србији се систематски, плански и циљано уништва друштво, највише деца (до 14 година), млађи малолетници (од 14 до 16 година) и старији малолетници (од 16 до 18 година) путем комерцијалних медија са националном фреквенцијом и девастираног образовног система. Урушавању система друштвених вредности доприноси уништавање духовне компоненте нашег народа и систем негативне селекције, са којим се људи у нашој земљи суочавају током читавог живота.
Апелујем на све добронамерне људе, да се прихвате историјског задатка и да кажу “доста је било”. Моја генерација и ја желимо да живимо у Србији, а не да умремо од ње.
БИРАМО ЖИВОТ! ЖИВОТ НЕМА АЛТЕРНАТИВУ!
Завршићу текст са стиховима легендарног ЕКВ-а
“Ово је земља за нас
ово је земља за све наше људе
ово је кућа за нас
ово је кућа за сву нашу децу
погледај ме, погледај ме,
очима детета”
Пише: Владимир Станисављев
