Život mladih u Vranju

1
757

“Znate, život mladih ljudi u ovako malom mestu kao što je naše voljeno Vranje trebalo bi da bude lep, sa mnogo iskrenog druženja i poverenja među prijateljima, upravo zato što je ovo  mali grad i svi se skoro poznajemo. Ali ne, nije tako. Nije, jer se svakodnevno suočavamo sa predrasudama, malograđanskim ogovaranjima ili zabadanjem nosa u tuđa posla. Ajde da to opravdamo davnašnjom nam tradicijom koju smo nasledili i krivicu ne svedemo samo na nas… Ali problem je mnogo dublji, a to je nedostatak mnogih osnovnih stvari koje bi mladima u Vranju ispunili vreme i za edukaciju i za uživanje i rekreaciju.

Vremenom sam shvatila da ovaj naš gradić baš zbog toga počinje da liči na šou bez scenarija. Ograničeni smo na par diskoteka i kafića i naš se noćni život svodi na iste, jer kafane ipak nisu za naš uzrast i naše poimanje mladosti. Bar ne svih.. Mama mi je pričala kako su oni provodili svoje vreme, išli u park sa par gitara, svirali, pevali, družili se na sasvim drugačiji način od nas. Devojke su bile u hipi fazonu, bez šminke, duge kose i imale drugačiji pogled na svet. Danas je teško videti mladu Vranjanku bez šmike.

A dobra muzika, to je ono što našem gradu fali. Navikli smo na neprilične tekstove i iste melodije. „Palimo“ se na slogan „živi brzo, umri mlad“ koji predstavlja osnovni motiv u tim, nazovi ih „pesmama“. Najtragičnije je to što niko u stvari ne zna da taj slogan potiče još iz davne 1949. godine iz filma „Knock on any door “. Ta rečenica Džona Dereka je oslikavala nemirni duh mladih u svetu poroka. I izgleda da ga i dalje oslikava.

Umesto da obogaćujemo svoju kulturu slušajući muziku koja može da poruči nešto, koja ima svoju priču, svoj smisao, muziku poput roka, džeza, bluza, mi se vezujemo za primitivne harmonije i besmislene tekstove dizajući ih u nebesa. Kič i šund vladaju našim lepim gradom i to već postaje monotono i dosadno.

Nama mladima smeta što nemamo pozorište, nemamo bioskop, što su te vrste umetnosti na najnižoj lestvici, što nam je to kulturno uzdizanje i uživanje u umetničkom pogledu uskraćeno, bilo po sadržaju koji se prikazuje ili mestu gde se prikazuje. Ograničeni prostorom koji je obično skučen i ne ispunjava dobre uslove za rad, uvek se teži ka alternativi -Dom vojske kao zamena prostora za pozorišnu scenu ili bioskop, što nikako ne odaje isti efekat, istu draž.

Iz razgovora sa prijateljima sve sam više ubeđena da oni naše Vranje ne vide kao mesto u kome bi nastavili svoj život nakon završenih studija. To je ono što zabrinjava. Trend odlaska mladih iz grada je sve veći. Da li smo se ikada zapitali zašto je to tako? I kako ćemo to promeniti? Šta je to što se u gradu mora promeniti da bi mladi intelektualci ostali ovde i dali svoj doprinos razvoju Vranja? Zašto da naše intelektualne sposobnosti , naše znanje, umeće, talente odnosimo sa naših prostora?

Potrebno je stvoriti mnogo jači  privredni ambijent, ekonomski razvijeniji, da ne bude više: „ što južnije, to tužnije “. Optimista moram biti, da će jednog dana i naš grad ogrejati pravo sunce.

Živimo u epohi savremene tehnologije, Instagrama, Fejsbuka, svodimo naše JA na pratioce i lajkove, ali to je već globalni problem, ne samo problem mladih u Vranju. Da li se to dešava zbog nedostatka zabave, ili nisi IN bez skupog telefona i Jordan-patika? Mi nikako da shvatimo prave vrednosti pojedinaca, to što ih ne gledamo kao osobe sa vrlinama i manama, osećanjima, snovima i željama… već sve to guramo pod tepih i ljude etiketiramo sa „dobra riba “ , „frajer”, „čudak“… A šta se zapravo podrazumeva pod tim pojmovima? Šta su istinske vrednosti za mlade ljude u Vranju?

Mislim da smo ograničeni u mnogim stvarima, što  kulturnim, što  u naučno-istraživačkim, sportskim… Da, mi nemamo ono što imaju veliki gradovi i to nama mladima smeta…,i moramo pisati projekte, povezivati se s ljudima sa strane, raditi duplo više da bi se naš glas čuo u Srbiji.

Ali ne, to ne umanjuje našu ljubav, ljubav mladih prema gradu… Volimo mi svoj grad…Tu su nam koreni…prvi prijatelji…prve ljubavi…i promenićemo mi sve ono što nam je uskraćeno…svojim radom, znanjem…i voljom…”

Da Vas podsetimo:  Kako sam pobedio STRAH OD VOŽNJE: Dragan je samo rekao „nema cike-vike“, a ja posle 10 godina seo za volan

Anja Kafedžiska
Izvor: jugpress.com

 

1 KOMENTAR

  1. Самоорганизуј те се, па лепо пичистите ваш град, а не блејите по
    кафићима, дискаћима…

    Недостаје вам ЕГЗИТ?

    ШАТРОВАЧКИ: „ЕГЗИТ“
    СРБСКИ:
    Европска
    Губитничка
    Забава
    Идиотизованих
    Тупаваца

    Овај тзв.“фестивал“ је само облик специјалног ратовања
    против државе Србије и србског народа, наставак „Мило-
    срдног анђела“ психилошко-пропагандним (неубојним) сред-
    ствима, једнако разарајућим (као и убојна!) на ум и
    срце – душе србске младежи!
    Актуелна власт без икаквог зазора ову несрећу подржава
    (чак и финансијски, о трошку пореских обвезника!), а СПЦ
    „мудрим“ ћутањем једнако саучествује у сатанизацији
    србске младежи!
    А, ко нам све то приређује?
    Одговор: флоскула актуелне ДОСманлијске власти – „Евро-
    па /ТРОПА!/ нема алтернативу!“
    А, ко је и шта је Европа?
    Одговор: „Латини – варалице старе!“
    Игноришимо, бојкотујмо их на Православно-Светосавски
    начин – благословом:
    БОГ БЛАГОСИЉА СВАКОГ СРБИНА,
    КОЈ` НЕ ИМА ВЕРЕ У ЛАТИНА,
    – СВЕ ДОК ЈЕ СВЕТА И ДОК ЈЕ ВЕКА!“
    Ко се оглуши о благослов, следи:
    „МНОГО ХТЕО, МНОГО ЗАПОЧЕО,
    ЧАС УМРЛИ ЊЕГА ЈЕ ОМЕО!“
    Па, где је ту хришћанска Љубав? – запитаће малициозни.
    Одговор: Љубав је у БЛАГОСЛОВУ,
    а непоткупљива Божија Правда у: „…ЧАС УМРЛИ…“

    Драган Славнић

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime