Matija Gligorijević iz sela Novake kod Prizrena je kao i svi petogodišnjaci ovoga sveta. Živahan, nemiran, voli igračke, juri za loptom, osim… Osim što Matija, za razliku od većine dečaka njegovog uzrasta na ovome svetu, nema nijednog vršnjaka u svom selu sa kojim bi se poigrao. Nema ni starijeg a ni mlađeg. Matiji šutnutu loptu vraća zid od kuće. Matija ne zna za igru žmurke. Ako žmuri, nema koga da traži. Zato je Matija imao problem sa govorom. Osim roditelja i troipogodišnje sestre, nije imao s kim da priča i naprosto je zanemeo.
Kao što i mi odrasli zanemimo kad vidimo koje probleme imaju deca po srpskim enklavama na Kosovu u 21. veku. Priča je to o dvostrukoj usamljenosti, o getu u sopstvenoj zemlji i turobnoj perspektivi koja se svodi na formulu: nekako odrasti i pobeći.
Ne diraju ih više Albanci ali njihova nadmoć i brojnost zastrašuje. Pomaže im Srbija ali simbolično. Žive deca u Prilužju, Plemetini, Strarom Grackom, Pasjanu, Goraždevcu, Babinom Mostu… samo što je to život na ivici, uvek sa pogledom punim opreza i strepnje. NJihove škole i ulice nose srpska imena, u njihovim bukvarima su pesme srpskih pesnika, u njihovoj istoriji je Obilić došao glave sultanu Muratu ali sve to prestaje da važi kad se izađe iz atara njihovog sela.
Tamo važe druga pravila, drugi su spomenici, tuđe su ulice, komšije imaju po tri tima za fudbal, oni ne mogu da skupe ni za jedan. A neće ih ni za protivnike, već su ih pobedili.
Priština nije njihov glavni grad ali je tu, Beograd jeste ali je daleko.
Kad kroče iz svojih enklava, iščuđavaju se albanskoj i američkoj zastavi. Znaju da Kosovo nije Amerika ali odrastaju sa saznanjem da je i sve manje Srbija. Osećaju da ih svi pomalo lažu ali isu to one slatke laži odraslih o čumi u pećini i popu koji će im odseći jezia ako ne budu dobra. Lažu ih da će im biti bolje.
Braća Uroš i Pavle Đorić se, samo naizgled, bezbrižno igraju u porti hrama Svetog Đorđa u Prizrenu ali polako i oni shvataju da je njihova igra garantovana pozornošću dve kosovske policajke, jedne Albanke i jedne Turkinje. NJihovoj brižnosti se ne može ništa prigovoriti ali čemerno je detinjstva u senci stražara, zidova i bodljikave žice.
To su deca koja će samo brže odrasti, sve drugo je na strani njihovih albanskih vršnjaka.
Srpska deca južno od Ibra!
Naša deca!
Ranko Pivljanin
www.iskra.co
