Nizak životni standard, niske plate, visoke cene, poteškoće pri pronalasku posla, nedostatak perspektive, želja za napretkom, samo su neki u nizu faktora koji utiču na mlade da sve više odlučuju da napuste zemlju
I pored čestih odlazaka mladih iz Srbije, postoje oni koje ljubav prema porodici i želja za razvitkom u sopstvenoj zemlji motivišu da ipak ostanu u domovini. Koliko se život u Srbiji i inostranstvu razlikuju i koje su prednosti i mane kroz razgovor objasnile su nam Selena i Mila.
Uspeh je ostati u Srbiji
Primarni uticaj na odlazak u inostranstvo često ima porodica. Mnogo je primera onih koji su započeli poslove u inostranstvu, razvili biznise i odlučili da se tamo presele sa svojom porodicom. Vremenom se rađaju nove generacije koje su upravo zbog dobrog životnog standarda zadovoljne tamo i nemaju želju da se vrate.
Jedan takav primer je i dvadesetdvogodišnja Selena Ivanović poreklom iz Surdulice. Zajedno sa svojim roditeljima se 2012. godine preselila u Stokholm. Razlog odlaska bio je njihov posao. Kaže kako se i među članovima njene porodice koji su ostali u Srbiji često mogu čuti priče o odlasku i smatra uspehom kada neko ostane u Srbiji.
– Ima onih koji jako dugo pričaju o tome da žele da odu, a ostanu u Srbiji. Nije da svako ko kaže da želi da ode u inostranstvo, na kraju to i uradi. Postoje ljudi koji odu na nekoliko meseci i onda kada vide kakva je situacija, rado se vrate – pojašnjava Selena.
Lični napredak
Postoje raznovrsni programi razmena i stipendija u okviru kojih se srednjoškolcima i studentima pruža mogućnost školovanja u inostranstvu. To su prilike za sticanje novih poznanstava i upoznavanje sa drugačijim načinom života.
Ima primera onih koji zbog dodatnog usavršavanja na master ili doktorskim studijama napuste zemlju i zbog više mogućnosti za njihova buduća zanimanja odluče da tamo ostanu, zaposle se i osnuju porodicu.
Kako Selena zapaža, u odnosu na Srbiju u Švedskoj prolaz preko veze nije prisutan. Tamo postoje jasna pravila i svako dobija koliko se zalaže.
– Mogu da napredujem koliko hoću i nije mi potrebna nikakva veza kako bih dobila posao. Isto važi što se testova u školi i ispita na fakultetu tiče. Dobiješ ocenu za znanje koje imaš, ništa ni manje ni više od toga i to mi se jako sviđa. Znala sam da čujem da ljudi koji studiraju u Srbiji mogu da budu oboreni koliko god znali. I to mi se u Srbiji ne sviđa. Ali opet sve ima prednosti i mane – ističe Selena.
Pristupačne mogućnosti
Pri konkurisanju za posao često se moraju ispuniti određeni kriterijumi, bilo da je u pitanju stepen obrazovanja, godine iskustva, prosek tokom školovanja, starosno doba – sve ima određeni uticaj u zavisnosti od samog posla.
– Finansijska situacija i nestabilnost što se posla tiče najčešće primoravaju ljude na odlazak. U inostranstvu je lakše da se dobije posao nevezano da li je čovek fakultetski obrazovan ili ne. Mogućnosti koje Švedska pruža za razliku od Srbije su mnogo raznovrsnije i pristupačnije – objašnjava Selena.
Među svojima je najlepše
Među mladima koji najviše napuštaju Srbiju jesu studenti medicine. Njihova branša dosta je plaćena u stranim zemljama što im otvara vrata za dalji lični razvoj.
Mila Živković, studentkinja medicine iz Niša, planira da ostane u Srbiji i smatra da uprkos svemu treba ostati u svojoj zemlji. Njen motiv za studijama medicine jeste humanost i želja da pomaže drugim ljudima. Kako kaže, imala je prilike da ode u inostranstvo, ali želja za to nikada nije postojala.
– U srednjoj školi sam bila u bilingvalnom odeljenju u gimnaziji „Svetozar Marković“ i deo predmeta bio je na francuskom, deo na srpskom. Mi smo po završetku dobili diplomu francuske ambasade. Na taj način sam imala priliku da nastavim u Francuskoj, ali ni tada nisam razmišljala o tome. Na to sam gledala kao na iskustvo, na neki način da naučim francuski jezik i upoznam se sa francuskom kulturom, ali ne i da idem tamo – objašnjava Mila.
Mila voli svoj grad i okruženje. Celokupno njeno školovanje i odrastanje ostalo joj je u lepom sećanju. Smatra da je stekla kvalitetno obrazovanje i sada nastavlja sa studijama u pozitivnom pravcu. Napominje da je unutrašnji mir koji postoji kada smo u svojoj zemlji i među svojim ljudima jako bitan.
– Od srca je lepše kada možemo da pomognemo nekom svom i budemo u svom okruženju, jer mislim da ljudi zanemaruju važnost da budemo među svojima. To je faktor značajan i u karijeri i emotivno. Nedostajala bi mogućnost duhovnog sazrevanja da smo negde van gde nam nije dostupno da s nekim svojim popijemo kafu, popričamo i slično – ističe Mila.
Ciceron je jednom rekao „Otadžbina je svuda gde je dobro“, a na nama samo ostaje da to dobro pronađemo gde god bili.
Magdalena Kostić
Individualno je. Neko ne može da živi u drugoj temlji, ne može ni u drugom gradu. Nekog pa ne drži mesto i stalno traži nove izazove. U Srbiji je loše što dosta naroda nema od čega da živi pa mora da ide trbuhom za kruhom. Na kraju povuku cele familije sa sobom, srce im je u Srbiji a telo u stranoj državi. Oni se najteže privikavaju, izgubii svoju životnu radost i sanjaju kada će da se vrate. Neki se vrate da provedu penzionerske dane, a neki ostaju sa decom i nikada se ne vrete.
Ova mlada dama koja studira medicinu -ako na vreme dobije posao i uspe da završi neku specijalizaciju će se, verovatno, bar spočetka karijere, držati etike i eskulapve zakletve. Kada bude shvatila (i videla) kako sistem, (uz svaku čast pojedinim izuzetcima) funkcioniše, znači obaveznim muvanjem -za naše uslove gomile para u džepove, npr. hirurgu koji treba da operiše nekog rođaka ili roditelja, shvatiće da samo lud čovek u Srbiji gde je korupcija od članova vlade pa do poslednjih opštinara, šalteraša i drugih postgala uobičajena pojava, ne prima mito. Odavno se mnogi drže rimske izrke „pekunia non olet“ -pare ne smrde. Indirektni mito po predlogu „gospođe ministarke“ za medicinu treba da se legalizuje. Po njoj, pokloni lekarima treba da se dekriminalizuju. Pitanje je -do koje sume? Meni je jedan „posrednik- poznavalac situacija“ , da bi me operisao jedan poznati beogradski ortopedski hirurg rekao da mu ja lično, nasamo u njegovoj kancelariji treba da ostavim 1000 evra kako bi već za dva, tri dana „došao na red“ za operaciju, uz „ubrzanje“ svih potrebnih pregleda -MRT, rentgen itd. pre operacije, onda je sasvim jasno da takvim korifejama inostranstvo ne treba. 4 „privatne“ operacije mesečno plus plata bolnice, za dobar život i veliki ugled u BG, je sasvim dovoljno! Osim toga, lekar ne odgovara nikome. Čak i da mu pacijent njegovom greškom skonča na operacionom stolu -uglavnom nikome ništa jer veštaci rade u smislu „vrana vrani oči ne vadi“. Naravno da sam „muno“ pare i nisam otišao u policiju jer da jesam, ko bi me pratio u postoperativnom postupku? Da sam otišao pre operacije -opet ništa. Moje „da“ je malo u odnosu na doktrovo „ne“. Od policije markirane novčanice? Dobro, pa šta onda, ostao bih bez novih kukova! A doca bi se svojim vezama i vezicama verovatno izvukao. A ja? Čekao bih na termin operacije kukova možda 6-12 meseci -da mi je, kako-tako uradi neki hirurg-početnik! I to je to. Ćuti, plati i opet -sve prećuti. E toga, koliko znam, u Švedskoj još- NEMA! (dok ih tome možda ne nauče naši lekari koji rado odlaze tamo na rad)
Можда је Цицерон ово „Otadžbina je svuda gde je dobro“ рекао, али је Цицерон био Цицерон и није наведено с чим у вези је то рекао. Питам се, шта о томе мисле пратиоци КОРЕНА, а ја још нисам срео човека који би се са Цицероном сагласио.
Po meni,ko koliko godina ima,ili mozda pre hrabrosti.Mislim ko predje sezdeset godina,nema vise iluzija .Opet,stvar izbora.