autor:Dragiša Čolić
Savremena domaća priča: Jedan penzioner (74) koji ne pripada svojoj generaciji iz klase „upoznajte svoju zemlju da biste je više voleli“ – za sendvič i crvenu, krenuo na protest zbog rušenja objekta u uzgradnji, napirlitanog na „brzaka“ radi svečanog otvaranja i tom prigodom dočeka visokog gosta. Bogu hvala, fešta je uspešno prošla – svi gosti su na broju, što se za potonje namernike ne može reći – srušila se nadstrešnica i ubila 15 ljudi, što bi u onom mom vicu rekli:
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
Elem, pomenuti penzioner, Ilija mu je ime, se opremio i krenuo na protest. Poneo i kišobran ako padne kiša da se ne nakvasi i prehladi – ljudi te dobi su osetljivi na prehlade, a zlu ne trebalo to može da podsluži i kao sredstvo samoodbrane za slučaj napada odreda žandarmerije pod punom ratnom opremom.
I stajao on tamo onako smotan i do njega se kotrljala boca sa biber sprejom, suzavcem – ko će znati sa čim, iz arsenala naoružanih odreda za borbu protiv protestanata. Za bocom, ka Iliji, trči čovek ozbiljnih godina, u civilu, bez ikakvih oznaka – nit ko je mi od kojih je, Ilija se sažinje hvata bocu i njom na nepoznatog. Ne zna on ni kako se tim sredstvom rukuje, penzioneri svašta čitaju, sluti da je neko odbranbeno sredstvo, verovatno biber sprej, čitao je nešto o tome, a seća se ima i oglasa gde se to reklamira – „Suzavac ili biber sprej je sredstvo civilne samozaštite od nasilnika, legalno je i dozvoljeno je za civile da ga nose, poseduju i koriste u slučaju samoodbrane. U ponudi imamo: KKS, Euro security, Guard dog kao i SABRE biber sprejeve. Sabre je brend u koga imaju poverenje policijske snage i civili širom sveta.” Može se naći na internetu, ima i pun naziv firme, gde se to može kupiti, adresa, broj telefona, da ih ne reklamiram ovde.
Na neponatom se ne primećuju nikakvi znaci dejstva, nit suzi, nit šmrče, ali bilo je i to dovoljno da se nepoznati razgoropadi u stilu – zar ti na mene, da zgrabi Iliju onako smotanog i zbunjenog – tek tada vadi iz džepa „iskaznicu“ o svojoj pripadnosti … i Ilija se našao u policiji – policija od reči polis, što znači narod, a ne kao u ona druga, nedemokratska vremena, kad se zvala milicija – od reči military, militatis, što znači vojska.
Možda je tako bilo, možda nije, tužilaštvo to nije stiglo da utvrđuje, jer su se u prethodnu istragu umešali pripadnici narečene narodne policije, koji uzimaju stvar u svoje ruke – i kolena ispostaviće se, više njih, za svaki slučaj, ko zna kojim borilačkim veštinama Ilija raspolaže, ti ćeš na nas, saopštava mu jedan od njih šamarom od koga Ilija pada, starešina odreda mu ne broji do osam kao u boksu, dižu ga, prilazi sledeći – kolenom u jaja, Ilija ponovo pada, previja se od bolova … dolaze doktori, pripadnici ovih specijalnih jedinica i četiri puta izriču dijagnozu – nije mu ništa, pa ga takvog, kao foliranta, šalju kući, nek tamo jauče, a ne da nas ovde ometa u poslu, ko zna koga će još ovde da nam dovedu.
Ilija nastavio da jauče i kod kuće, završio u urgentnom centru, tamošnji doktori se nisu složili sa prethodnom policijsko-medicinskom dijagnozom, Iliji su hitno odstranili povređeni testis … Moj ilija, zaboravi dalje na one stvari, što je bilo, bilo je, ostaješ invalid do kraja života – ili do sledećeg protesta.
* * *
Ima jedan kultni film, Variola vera, reditelja Gorana Markovića, iz početka osamdesetih godina prošlog veka, snimljen povodom događanja u pošasti velikih boginja koja nas je tada strefila i ljudskim karakterima koji se u takvim vremenima ispoljavaju, kad jedan od glavnih junaka – Rade Šerbečija ga je igrao, na sred ekrana uzvikuje – P…. je polni organ, a pizda je karakterrna osobina! Elem, o pizdama je reč u ovom tekstu.
Najpre, to su oni već opisani – policija, narodna zaštita. Nikada mi neće biti jasno, zašto oni, uvek, po difoltu, u čoporima nasrću na već savladanog. Da svaki od njih zada bar jedan udarac – kao da je bitno da to negde bude viđeno, zabeleženo …
Za njima ide njihov šef, ministar policije, Ivica Dačić, da njega navedem punim imenom i prezimeenom. Oglasio se i on ovim povodom, ali ne da kaže – organi unutrašnje kontrole će ispitati slučaj, da li je bilo nepotrebne ili preterane upotrebe sile i sve ostae relevantne okolnosti, ako postoje takvi dokazi, počinioci će biti kažnjeni, javnost će biti obavešštena … Ne, on kaže – pa nije taj bio u biblioteci, kad se izvadi pendrek onda nema nazad …
Za one koji bolje poznaju lik i delo ove pizde, nije iznenađenje što je ovaj – po kazivanju njegovih kolega iz vremena studija, jedan od najboljih studenata Fakulteta političkih nauka u Beogradu, postao najveći politički travestit u ovoj zemlji. Najpre je služio kod Miloševića, kao njegov portparol, potom se preporodio i zahvaljujući onoj političkoj zamlati, Borisu Tadiću, vratio u politiku kroz tadašnju demokratsku opciju, da bi zatim, kada su radikali formirali svoju „naprednu“ stranku prešao kod njih i time faktički doveo ove sadašnje na vlast. Služio ih je i ovi su to cenili dok im je bio neophodan, a potom, sa njihovim jačanjem, slabila je i potreba za njim, pa su mu poveravali i najnezahvalnije uloge, znajući da on više nema kud i da mora ne samo da ih sluša, već i da ih stalno uverava u svoju odanost. Vrhunac licemerja je što on, sa svojom družinom iz SPS-a i dalje baštini bogato nasleđe Socijalističke partije Srbije, a služi četničkoj vlasti – sledbenicima njihovog gurua, četničkog vojvode Vojislava Šešelja, Tomislava Nikolića, takođe četničkog vojvode i njihovog najboljeg učenika Aleksandra Vučića – sve ljutih protivnika partizana i njihove socijalističke partije.
I na kraju, što nikako ne znači da su time svi i pomenuti – u pitanju su samo tipični prdstavnici određenih vrsta, jedan mali, ali najogavniji miš, jedan od lidera LGBT pokreta – ono što smo mi nekada zvali pederi, jedan od mnogih koji nije ovde rođen, ali je došao da nas prosveti. Predrag Azdejković, iliti P…… zdejković (u daljem tekstu PIZDA), koji se zahvaljujući svom mentoru – takođe deklarisanoj LGBT osobi, uvukaao u redove ove vlasti – time je već sve o sebi rekao, koji ne propušta priliku da uvredi one koji i dalje, onako kako je Bog zapovedio, razlikuju muško od ženskog – i obratno, koji stalno pokušava da nam otkrije lepote i čari njihovih nastranosti, koji ne preza ni od najvulgarnijih uvreda, pa tako ovog puta na svom društvenom nalogu okači sliku odsečenog testisa Ilije Kostića uz poruku – Vaskrs u porodici Kostić. On mučenik, uškopljen u celosti, ne pravi razliku između takvih koji se zovu VOLOVI i služe samo da vuku kola onih drugih koji služe obnovi čovečanstva, gde nažalost i ovi volovi spadaju.
U mom selu ima jedan opančar.
Što on pravi dobre opanke !
Obuješ ih, popenješ se na soliter
i skočiš sa desetog sprata,
ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!
autor:Dragiša Čolić
