Pripreme za 8. mart moja žena je počela tri dana ranije, dok smo ispijali jutarnju kafu.
– Šta misliš da li da obučem onu crnu haljinu sa dubokim dekolteom, ili kajsija komplet koji si mi kupio za godišnjicu braka?!
– Ženo, ne idemo u hotel nego kod kumova. Ja ću kumi da poklonim cveće, kum tebi, popićemo kafu i po neko piće i to je to! Možeš da obučeš i kućnu haljinu…
Žena se složila sa mnom da bi to trebalo da bude tako, ali pošto je naša kuma belosvetska alapača i tračara obavestiće pola grada kako njena kuma, to jest moja žena, dolazi kod nje u izlizanoj kućnoj haljini.
Potom je otišla u spavaću sobu i vratila se u crnoj, dekoltiranoj haljini.
– Šta kažeš?!
– Očaran sam! – slagah.
Vratila se u sobu i ubrzo došla u tom kajsija kompletu.
– Šta kažeš sad?!
– Sad sam očaran do zabezeknuća! – slagah opet.
– Znači, komplet! – iskreno se obradova moja draga ženica. – Idem sada da stavim nakit, pa da oceniš kompletni umetnički utisak! – cvrkutala je odlazeći u sobu. – Hoću da kuma zanemi kad me vidi.
Nekoliko sekundi kasnije vrisnula je kao da je videla vojvođanskog crnog pantera. Utrčim u sobu. Moja žena stoji bleda i preneražena.
– Neko mi je ukrao nakit! – govorila je drhtavim glasom pokazujući mi plišanu kutiju.
Pogledam i vidim gomilu ogrlica, narukvica i raznih drugih đinđuva.
– Šta pričaš, kad je sve tu!
– To je bižuterija, i to ne vredi ništa. Zlato je odneto. Evo, nema mi burme, dva prstena, lančić i privezak koji si mi kupio za neki 8. mart!
– Pozvaću policiju. – kažem.
Tada se iz svoje sobe javila moja majka:
– Student nije zapalio žito!
– Mama, šta pričaš?! Kakav student, kakvo žito!
– Zlato nije ukradeno!
– Pa, gde je?! – kriknusmo žena i ja jednoglasno.
– Ja sam ga sinoć progutala.
– Mama, izgleda ne uzimaš redovno Ginko bilobu, opet pričaš gluposti.
– Guvernerka je sinoć izjavila da treba povećati zlatne rezerve, a predsednik je naredio da se bogatstvo čuva od kriminalaca, pa sam ja odlučila…
– Da proždereš moj nakit, i tako doprineseš stabilnosti države! – naroguši se snajka na dementnu svekrvu.
– Tako je! – ponosno izjavi moja roditeljka.
Za tili čas bili smo u bolnici. Hirurg nas je uputio na rendgen gde je obavljeno snimanje stomaka. Prstenje, burma, privesci, lančić i nekoliko zlatnih brnjica bili su u tankom crevu. Moja žena je zahtevala hitnu operaciju u cilju spasavanja dragocenosti.
– Nema potrebe. Vodite staramajku kući i već sutra ona će sve to izbaciti u stolici! – izjavi doktor.
– Sutra! Pa ona nema stolicu po pet – šest dana. U najboljem slučaju to će biti za nekoliko dana. Ja insistiram na operaciji! – uzjoguni se moja žena.
Doktor otvori vrata ordinacije i reče:
– Doviđenja i srećn vam nastupajući praznik, gospođo!
– Doktore, je l’ sam ja sad zlatna koka?! – interesovala se moja majka.
Usput smo kupili nokšir, pošto ni jedna trgovinska radnja u gradu nije imala opremu za ispiranje zlata.
Autor: Ljubomir Ilić
