Zločin i kazna

0
1153

tijanaIma, tako, dana kad ne želiš da otvoriš oči, slušaš vesti, gledaš TV, čitaš novine.

Ima, tako, dana kad se skupi sva tuga, kad osetiš pritisak u grudima, jedva dišeš i razmišljaš da li će u tebi nešto pući.

Ima, tako, dana kad se iznova uveriš u onu „Čovek je najveća zver jer on jedini ubija iz hira, zadovoljstva“.

Mislim da ne treba ni reći šta je povod ovom tekstu. Vest se kao požar proširila i izazvala novi talas neverice, tuge, očaja, nemoći.

Gubitak jednog mladog života, deteta, je još jedan poraz nas kao ljudskih bića. Saznanje da među nama postoje sposobni da počine takav zločin i da nastave da normalno žive svoje živote meni je poražavajuće. Ona nada da se bolesnici, monstrumi, ubice mogu prepoznati, da ih uvek nešto odaje, raspršila se kao baloni od sapunice.

Kad sam čula vest setila sam se jednog strahovitog ubistva koje se dogodilo 1. decembra 1993. u Pohorskoj kad su ubijeni Vera Židić i njen sin Davor koji je imao samo 13 godina. Zapravo, kroz glavu mi je prolazilo ono što je rekao Ljuba Milanović, inspektor beogradske policije koji je radio na slučaju „Pohorska“, dok se prisećao ispitivanja ubice.

– Kad smo ga pitali zašto si ubio dete? Hajde majku, ubio si majku na način na koji jesi da bi ti priznala gde je novac, ali zašto dete? On je odgovorio kao, Ko ga jebe, on je trebalo da bude u školi, nije trebalo da bude tu. Mi kad smo to čuli, mislim da nikome od nas dva minuta nije moglo da dopre do svesti šta je on rekao.

Da Vas podsetimo:  Žena koja je dokazala da je srpski jezik jedan od najstarijih na svetu

Ta rečenica „Ko ga jebe, on je trebalo da bude u školi, nije trebalo da bude tu“ je nešto što mi uvek prođe kroz glavu kad čujem za ubistvo deteta. Ta rečenica me podseća koliko izopačena mora biti osoba koja ubije dete.

Sam čin ubistva je već dovoljno težak, mučan, neshvatljiv. Pretpostavljam da, čak i kad si u situaciji da si napadnuti i kad je to jedini način da spasiš svoju glavu, živote svoje porodice, ljudsko biće ima problem da se pomiri sa tim činom. Iako se nekad mogu pronaći olakšavajuće okolnosti za takav čin, za ubistvo deteta ne postoji ništa što ga može objasniti, ne postoje nikakve okolnosti.

Koliko zlo moraš da budeš da bi ubio dete?

Jedna od situacija kad mnogi žale za „smrtnom kaznom“, koju i ja podržavam baš zbog ovakvih i sličnih slučajeva. Međutim, danas me je jedan komentar na društvenoj mreži naterao da se zamislim kad je ovaj vid kazne u pitanju.

– Neko će monstruma da ubije i da onda čitav život ubistvo nosi na duši? Da li je to pravedno?

Ne. Nije. Kad se pogleda iz tog ugla, ni smrtna kazna nije rešenje jer od nevinog praviš ubicu. Međutim, u slučajevima ubistva dece o tim posledicama ne razmišljaš. Želiš pravdu, a u tom emotivnom stanju čini se da je smrt ubice jedina prihvatljiva pravda.

Kod mene je u ovom trenutku jedna druga „borba“. Iskreno, uopšte ne razmišljam mnogo o moralnim posledicama, preispitivanjima sa kojima bi mogli da se suoče onaj ko je izrekao i onaj ko je sproveo smrtnu kaznu. Razmišljam o nečem drugom. Smatram da smrtna kazna nije rešenje jer je brza, laka. Ubica ne pati. Sve je vrlo brzo gotovo. To je, na neki način, „najbolja opcija“ za njega.

Da Vas podsetimo:  Pismo srpskog ratnika 1915: „Ko da smo se mi Srbi u Boga sas kamenje gađali“

Smatram da onaj ko ubije dete zaslužuje da skonča u najgorim mukama. U ovim situacijama se prisećam svih onih surovih kazni koje su se nekada davno sprovodile i kod nas i u celom svetu. I, nijedna kazna mi nije dovoljno adekvatna zločinu. Čak ni to što mi kroz glavu prolazi da ako nekome prirediš najgore muke postaješ monstrum poput njega me ne sprečava da razmišljam o tome kako bih ja kaznila ubicu deteta. Emotivno stanje u kome se nalazim blokira sva moralna načela na kojima sam vaspitana. Blokira i onaj hrišćanski, pravoslavni svet u meni koji me uči da nikad drugome ne nanesem zlo.

I, što više razmišljam shvatam poražavajuću činjenicu:

Za ubistvo deteta, definitivno, ne postoji odgovarajuća kazna.

ivinsvet

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime