Zločini na Kosovu se nastavljaju

0
131

“Osnovno ljusko pravo – pravo na život, da te ne tuku, maltretiraju, da ti ne spaljuju domove ili da na tebe ne moze na ulici da puca ko god zaželi – izgleda ne važi za Srbe.“

Nikola Janić, Predsednik Srpskog Saveza

Tokom rata između Jugoslovenske Armije, NATO avijacije i UČK-gerile kosovskih Albanaca (koja se dva meseca pre nego što je NATO počeo vazdušne napade na Jugoslaviju nalazila na listi svetskih terorističkih organizacija CIA-e, ali koja je ubrzo nestala sa nje i unapređena preko noći u «oslobodilačku armiju»), pokušavao sam u mnogim Tv debatama da objasnim da je srpsko stanovništvo, koje je 1995 god. proterano iz Krajine i Hrvatske, bilo izloženo gorem teroru i progonu nego Albanci na Kosovu. Mediji u Švedskoj i predstavnik kosovskih Albanaca odbacivali su ove moje tvrdnje s obrazloženjem da: »ranije počinjene nepravde i napadi na civilno srpsko stanovništvo u Hrvatskoj i Bosni ne opravdava ono što se dešava na Kosovu». Ali šta je to što se dešava na Kosovu danas – posle završetka rata? U čemu je razlika danasnjih dešavanja od onoga što se događalo pre dolaska NATO-a?

Postoje neke činjenice koje ne mogu da se zanemare. Prvo treba konstatovati da je «rat» između srpskih snaga i albanske UČK dobio u inteziteteu tek nakon što je UČK preuzeo kontrolu nad više od 40 % teritorije Kosova i kada je to područje očišćeno od srpskih stanovnika. Nekoliko hiljada srpskih civila (i neki kosovski Albanci koji nisu podržavali separatiste) kidnapovano je i ubijeno. Više od 160 srpskih policajaca i uglednih ličnosti izgubili su živote u zasedama i u atentatima koje su organizovali UČK. Oružje i ljudstvo je naviralo iz Albanije. Kopali su se rovovi. Konflikt se širio uporedo sa paramilitarnim albanskim grupama koje su počinile zločine koji ne mogu da se ni prihvate ni opravdaju.

Da Vas podsetimo:  POZNATE BEOGRADSKE NOVINE „ IZBRISALE“ DIJASPORU

Propagiralo se da je jugoslovenska policija i vojska «neisprovocirana» napadala «miroljubivo civilno albansko stanovništvo», što je bila čista laž. Mediji su neodgovorno prenosili o zločinima samo jedne strane (srpske) a rezultat ovakvog informisanja bio je katastrofalan za Srbe i poznat još iz rata u Hrvatskoj i Bosni. Takvim jednostranim izveštavanjem javnost zapadnih zemalja je morala doći do zaključka da su Srbi jedini koji su tokom proteklih ratova činili etnička čišćenja, ubistva, pokolje, silovanja i paljenja. Srbi uveli seksualna silovanja žena svojih protivnika «kao izgradjen sistem», a srpska sistematičnost bila je toliko razradjena i đavolska, da su «Srbi otvorili i specijalne koncentracione logore za silovanja». U retkim slučajevima kada bi se urednici nekih medija ipak odlučili da pišu ili govore o zločinima Hrvata, muslimana ili kosovskih Alabanaca, onda je to uvek bilo neplansko silovanje pojedinca nad nekom Srpkinjom i neplansko etničko čišćenje Srba. Predstavljanjem na ovaj i ovakav način nije čudo da se kod prosečnog Šveđanina učvršćivalo uverenje da su zločini protiv Srba bili samo naprasni, pojedinačni i slučajni događaji. Da li je moguće i kako to broj žrtava pojedinačnih i naprasnih događaja može da rezultira u oko 700 000 srpskih izbeglica, koji danas žive u nekom od hilljada izbegličkih centara širom Srbije, nije nikoga interesovalo! Pravo ovih izbeglica da se vrate u svoje domove (naprimer u Hrvatsku) garantovano je Dejtonskim sporazumom. Do danas se u Hrvatsku vratilo samo oko 6 000 Srba. Ko kažnjava Hrvate za dobro planirana i permanentna etnička čišćenja – uz pomoć zemalja sa zapada? Ili što država Hrvatska konstantno odbija povratak Srbima? Kako bi izgledala ta kazna? Srpske izbeglice iz Bosne i Hrvatske koje žive danas u Srbiji, svakog dana dobijaju «društvo» od na desetine hiljada Srba koji su uspeli da izbegnu nasilje na Kosovu. Do danas ih ima oko 72 000 koji su napustili ovu srpsku pokrajinu. Progoni, ubistva i spaljivanje kuća, koje je postojalo pre nego što je Međunarodna Zajednica došla na Kosovo, dešavalo se u borbama između UČK i jugoslovenskih snaga (koje su poražene od strane NATO avijacije). Progoni kosovskih Albanaca dogodili su se uglavnom u onim područjima koja su držala UČK, gerila koja se otvoreno deklarisala kao separtistička i čiji je cilj bio samostalno Kosovo, dakle odcepljenje dela Srbije koje je deo Jugoslavije isto kao što je Skone deo Švedske. Oružje UČK činilo je nešto teškog naoružanja. Srpske snage, dok su kosovski Albanci bili prenatrpani tenkovima i artiljerijom, su bile primorane da zaustave oružani pokušaj da se ocepi jedan deo Srbije u korist Velike Albanije. Njihovo konstitutivno delovanje, upozoravanje na teritorijalni integritet države, zaustavljeno je nezakonitim napadom NATO snaga. NATO bombarderi i borbeni avioni izmenili su prilike u korist kosovskih Albanaca. Danas kada Međunarodna Zajednica na Kosovu da štiti ljudska prava ljudi tamo, situacija za civilno stanovništvo je skoro identična sa onom koja je vladala pre upada KFOR-a. Jedina razlika danas je ta što samo Srbe napadaju, ubijaju i proteruju, samo su Srbi izloženi etničkom čišćenju, samo se srpske kuće pljačkaju i spaljuju, samo se srpske crkve i manastiri skrnave.

Da Vas podsetimo:  Svojatanje srpske Bosne

Da, postoji još jedna razlika. Danas je mir na Kosovu i nema nijednog jedinog srpskog policajca ili vojnika koji bi predstavljao bilo kakvu pretnju kosovskim Albancima. Pripadnici KFOR-a i UČK su ti koji danas nose uniforme i oružje na Kosovu. Srbi su razoružani – od kada je UČK svečano obećao da se neće svetiti i od kada je NATO svečano obećao da će garantovati Srbima sigurnost i još jedanput objasnio da je Alijansa ušla u rat protiv Jugoslavije da bi se svakom čoveku na Kosovu priznala osnovna ljudska prava. Međutim, prvo od tih prava – pravo na život, da te ne napadaju, maltretiraju, da ne spaljuju domove ili da ne može da puca na tebe ko god zaželi na ulici – izgleda ne važi za Srbe.

LEGITIMNO NASILJE? Automobil je prošao kontrolnni punkt KFOR-a na Kosovu i uletelo u zasedu UČK. Srpski mladić Miloš Petrović na suvozačkom mestu ustreljen je u glavu. Bilo mu je 16 godina.

Uprkos njihovoj obavezi da štite Srbe, međunarodne snage na Kosovu su u mnogim slučajevima reagovale kao pasivni posmatrači i na taj način postali saučesnici u bestiajnskim napadima, etničkim čišćenjima i ubistvima. Njihovom nezainteresovanošću (iako resursi i snage postoje) da zaštite Srbe i osnovne demokratske principe, NATO je izgubio svoje samozvano pravo da se naziva vitezom mira i da nastupa kao svetski gospodar pred kraj ovog milenijuma.

”Postoje svi razlozi da budemo zabrinuti za nasilje koje se sada dešava. Da na albanskoj strani postoji osećaj gneva i mržnje prema Srbima nije teško razumeti, ali to nije nikakvo opravdanje za ono što se dešava. (Carl Bildt u pismu 5. jula 1999.)

Nikola Janić

autor:Nikola Janić

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime