Sredinom aprila 1905. godine turske potere su krstarile planinom Kozjak tragajući za četom srpskih komita. To je bila osmočlana četa naših heroja na čijem čelu je bio vojvoda Musa. Svaku noć su tražili prenoćište na drugom planinskom vrhu. Vešto su izmicali Turcima. Ali jednog dana, turska patrola od 100 vojnika, okružila ih je na kozjačkom visu Kitka. Pokušali su da pređu Pčinju ali nisu uspeli jer su i tamo bili Turci. Odlučili su se za visoki kameniti vrh koji je jedini ostao slobodan. To je bila stena na vrhu čuke. Njih osmorica su se raspodelili na toj steni i ceo dan se žestoko branili. Kada su naši junaci potrošili svu municiju, Musa je počeo glasno da peva pesme u kojima je veličao našu vojsku a rugao se sultanu i Turcima koji su iza drveća, okolo te stene, bili skriveni. Njegov prodoran glas odjekivao je planinom.
Bledi i odlučni, potamneli od zemlje i baruta, vrlo mladi, na steni su se, pored glavnog junaka ove priče, nalazili i vitezovi: Manasija Nikolić, Đoša Beljanovče, Koce Janković, Mihajlo iz Košine, Božin iz Otljana, Anđel iz Četiraca, ni jedan od njih nije imao više od dvadeset godina, a Denko Kumanovče, kao najmlađi, još nije napunio ni osamnaest. Ostali su samo sa jednom bombom. Po četničkom običaju, da najmlađi rešava situaciju, bombu su dali Denku…
Na vrhu stene, naši heroji lome svo oružje i razbijaju ga o kamenje (jedini revolver koji je ostao skriven ili zaboravljen u pojasu je bio kod Muse). Brzo su prišli jedan drugom i izljubili se. Primakli su se, i na kolenima napravili krug, obgrlivši se rukama – oformili su kolo.
U sredini je klečao mali Denko sa bombom. Udario je snažno po kresivu i začuo se fijuk zapaljenog fitilja. Junaci na steni su se poslednji put kroz osmeh pogledali i još jače jedan uz drugog pribili. Strahovita eksplozija raznela je samrtno kolo mladih heroja.
Na steni su ostala samo dva četnika koja su jedva davala znake života. Jedan je bio junak naše priče a drugi, Božin iz Otljana. Skroz u krvi, pogubljeni u prostoru i vremenu, nekim čudom preživeli detonaciju, ležeći nepomično na steni Božin moli Musu, da mu skrati muke: ”Utepaj me Musa. Turcite živ da ne me fatat.”
Vojvoda Musa vadi iz pojasa revolver, u Božinovoj torbi pronalazi dva metka, puzi do svog drugara, ljubi ga u čelo i na to isto mesto ispaljuje metak. Ostao je sam. Vuče se polako do ivice stene koja se nadvila nad liticom ka Pčinji. Nagnut nad ponorom, ispalio je poslednje zrno sebi u stomak i pao duboko u provaliju…
Bila je noć, Turci su se veselo razišli ali jedna osoba je ostala neprimećena u šumi…
Bila je to Mara Kučkova, jednostavna žena iz naroda, rođena u selu Kučevištu u Skopskoj crnoj gori, dokazala se kao veran jatak mnogim hrabrim borcima za oslobođenje. Primala ih je u svoj skromni dom, vešto krila od očiju vekovnog ugnjetača, hranila u potaji i vidala ljute rane. Kada je dogorelo do nokata, da bi izbegla hapšenje, otkopala je pušku sakrivenu u štali i otišla u šumu da se pridruži borcima za slobodu.
Uspela je da se probije kroz šikaru i da priđe ranjenom vojvodi. Našla ga je živog u lokvi krvi i neprimetno povukla u šipražje a zatim podigla na ramena i brzo izmakla ispred turske potere.
Mučno ali uporno Mara je odvukla ranjenog vojvodu, do srbskog sela. Kod svoje kuće očistila mu je i previla teške rane. Pošto to nije bilo dovoljno za oporavak, morala je da ga odvede lekaru. Sutradan ga oblači u ženske haljine i kao svoju kćer vozi ga kroz grad zaprežnim kolima doktoru Mihailu Šuškaloviću, za koga je znala da je naklonjen srbskim ratnicima za slobodu.
Nakon ukazane lekarske pomoći vojvoda ostaje sakriven u selu. Tek nakon četrdeset dana, još uvek u zavojima, na zaprepašćenje svih, Musa se pojavljuje u Vranjskoj banji i to baš u crkvi kada sveštenik pred mnoštvom sveta služi parastos njemu i njegovim stradalim drugovima. Sveštenku ispada kandilo iz ruku a narod ostaje bez daha gledajući u vojvodu kao u čudo.
Posle Mladoturske revolucije 1908. poverovao je novim vlastima i smatrao da više neće biti potrebe za akciju. Predao se i otišao u Skoplje, gde je dočekan sa velikim počastima. Nakon toga vratio se u svoje selo, obrađivao zemlju i oženio se Dostanom. Nije mogao da vodi miran porodičan život jer su ga „bugaraši” stalno denuncirali turskim vlastima pa je često bez razloga hapšen, a Arbanasi vrebali priliku da ga ubiju. Morao je da ode iz sela i nastavi da četuje. Pre balkanskih ratova, početkom 1912. čuo je da se bugarska četa ulogorila u selu Stracin i da odatle napada srbska sela.
Odmah je organizovao svoju četu i 04. marta 1912. godine ušao u Stracin i otpočeo napad na neke bugarske kuće. U tim borbama je bio teško ranjen i drugovi su ga na nosilima izvukli do sela Široka Planina. Osećajući da mu se bliži kraj, izrazio je poslednju želju, da ga sahrane na samoj granici sa turskom, da mu glava bude na našoj zemlji okrenuta ka neprijatelju kako bi mogao da ih gleda i smeje im se. Tako je i bilo. Ubrzo je izdahnuo i 19. marta 1912. godine četvorica njegovih četnika, preneli su ga preko stare srbsko-turske granice i sahranili u selu Lepčinca pored manastira Svetog Pantelejmona.
Ali to nije kraj priče…
Dvadeset godina kasnije, tačnije 1933, organizovan je specijalni Odbor za podizanje spomenika našem heroju u njegovom rodnom selu – Staro Nagoričane. Udruženje rezervnih oficira i ratnika je tada dobilo od gospodina Stanišića iz Sombora izrađenu sliku u porcelanu pokojnog vojvode a vojno-tehnički zavod iz Kragujevca je spremio ratne ambleme koji će krasiti spomenik.
Iste te godine u septembru mesecu delegacija od preko dvadeset ljudi, među kojima najviše učitelja i sveštenika, krenula je iz Kumanova u Stracin da prenese kosti palog vojvode. To je bio veliki događaj i mnoštvo sveta se okupilo. Zemni ostaci vojvode Muse su uz najveće počasti preneti i privremeno smešteni (dok se spomenik i grobnica ne izgradi) u crkvi u mestu Staro Nagoričane. Uz prisusto velikog broja ljudi, dece i raznih organizacija održan je pomen.
Međutim, ni tu nije kraj ove priče…
Velelepni spomenik i grobnicu su mu kasnije podigli, kažu da je spomenik izgledao kao neka piramida od kamenja i stena. Bio je visok, neobičan i privlačan.
Privlačan je posebno bio Bugarima tokom Drugog svetskog rata koji su prepoznali čiji je spomenik i odmah pohitali da ga sruše i unište. Prvo je nekoliko pijanih bugarskih vojnika počelo kundacima da udara u spomenik ali ništa mu nisu mogli. Uzeli su čekiće i počeli da ga krnje, pa su im se pridružili još neki pripiti vojnici koji su polugama i šipkama sa svih strana gurali i nekako uspeli da ga poruše ali u trenutku pucanja kamena jedan veliki komad sa vrha spomenika je pao na bugarskog vojnika i na mestu ga ubio.
To je bila osveta mrtvog vojvode… Osveta heroja iz Nagoričana, srbskog viteza i junaka… Vojvoda Petko Ilić – Nagorički, zvani Musa!
Da se ne zaboravi!
Izvor: Vojvoda
