Zoran Kesić: Kako se postaje Ništa (na primeru Ane Brnabić)

0
259

I zaista, Ana Brnabić je odavala utisak moderne i sposobne mlade žene, nekoga ko bi mogao da unese novu energiju, energiju stručnosti, odlučnosti, pa i hrabrosti u učmalu žabokrečinu srpske vlasti.

Zoran Kesić

Potpuno je svejedno da li je političar muškog ili ženskog pola ukoliko je  reč o moralnoj, stručnoj, sposobnoj osobi, dakle o nekome ko svojom aktivnošću doprinosi boljitku nacije.

Da li takav političar / političarka stoji ili sedi dok piški, svakom građaninu je potpuno irelevantno, jer građani su (a poznajem ih u dušu) sebična i pohlepna stvorenja, koja uglavnom zanima samo šta im je u novčaniku i šta im je frižideru.

Da ne bude zabune i sam sebe ubrajam u te.

U tom smislu, političare ne delimo  na muške i ženske, već na one za koje nas ne zanima kako piške i na one druge koji uporno pišaju po nama.

E to bi već trebalo da nas zanima, ali jedan od paradoksa Srbije je upravo u činjenici da što više pišaju po nama, to nas  takvo pišanje sve manje interesuje i sve manje nam smeta.

Da nema razlike je li političar muško ili žensko ukoliko je suštinski ništa, pokazaćemo na primeru premijerke Srbije Ane Brnabić.

Brnabić ne samo da je žensko, već je pride i lezbejka.

Bravo, bravo!

Dupla korist u startu za imidž države koja se postavljanjem žene pa još plus i  LGBT osobe na čelo Vlade, predstavlja svetu kao nekakva liberalna, kul, moderna država u kojoj se poštuju ljudska prava, u kojoj se manjinske grupe raduju, pevaju i plešu po ulicama, a žene ponosno koračaju bez da ih iko diskriminiše, psuje, prebija i ubija i govore “pogledajte nas, najmoćnije smo u državi”.

I zaista, Ana Brnabić je odavala utisak moderne i sposobne mlade žene, nekoga ko bi mogao da unese novu energiju, energiju stručnosti, odlučnosti, pa i hrabrosti u učmalu žabokrečinu srpske vlasti.

Da Vas podsetimo:  NAMETANJE VISOKOG PREDSTAVNIKA – AROGANCIJA BEZ POKRIĆA ILI SVESNO IZAZIVANJE KRIZE

Ali  još važnije od Anine privatne odluke kako će da piški i koga će da voli, bila je činjenica da je vanstranačka ličnost, dakle neko ko nije obavezan da  robovski poslušno i ulizički predano deklamuje svaku recitaciju dogovorenu na nivou stranke i da se besomučno dodvorava predsedniku.

Iskreno smo navijali da bar neko bude drugačiji, da se bar neko odupre privlačnoj sili te crne rupe zvane SNS, da bar neko ostane muškarac ili žena sa imenom, prezimenom i sopstvenim mišljenjem, sa stavom i glasom u tom mehanizmu vlasti.

I kako smo se nadali, loše smo se udali.

Pardon, još uvek se nismo udali, jer Srbija i dalje nema zakon o istopolnom partnerstvu.

Umesto toga imamo istopolnu maskotu na čelu Vlade.

Moguće da se ulaskom u visoku politiku čovek odriče tih banalnih, profanih stvari koje su ga pre  političke moći definisale (tipa “voli muškarce” ili “voli žene”) pa je i Ana Brnabić tokom svoje političke mutacije sve manje i manje bivala prepoznata kao lezbejka, a sve više i više kao naprednjak.

Njenu prvobitnu simpatičnu, skoro dirljivu zbunjenost i zamuckivanje pred kamerama, zamenilo je disciplinovano papagajsko ponavljanje dnevnih i nedeljnih stranačko-tabloidnih mantri.

I kako je premijerski mandat Ane Brnabić odmicao, sve manje je bivala stručna a sve više mučna.

Sve manje moderna, sve više ukalupljenja.

Sve manje hrabra, sve više poslušna.

Sve manje žena, sve više članica.

I konačno je i taj simbolični čin finalne transformacije obavljen – Brnabić i zvanično pristupa stranci i utapa se u to udobno, ušuškano, zaštićeno, obezbeđeno, podmazano NIŠTA.

Nema više žene u politici, nema više lezbejke na čelu Vlade, ima samo onoga što je u ovakvoj konstalaciji vlasti u Srbiji jedino moguće – ima ničega koje se lažno predstavlja da je na čelu nečega, a i to nešto u stvari  nije ništa jer o svemu odlučuje jedino i isključivo on.

Da Vas podsetimo:  PANDORA I NATALITET

Parlament glumi parlament i to tragikomično loše.

Ministri glume ministre, pokušavajući da dobrom glumom obebezbede sebi još koji mandat.

Premijerka Brnabić glumi premijerku, pretvara se da o nečemu odlučuje, neubedljivo i providno  šmira kad kaže “mi ćemo ovo i ono” jer nećemo mi ništa.

On će.

A žene u ovakvoj politici, baš kao i muškarci u ovakvoj politici samo su ambalaža.

Lutke na žici.

Otvarači usta i dresirani izvršavači naredbi.

Robovi, roboti i botovi, obučeni u kostime lezbejki, patriota, tehnokrata, mladih akademaca, muškaraca, žena…nastaviti niz, potpuno je svejedno.

Jednoga dana ovu vlast će zameniti neka druga vlast.

Ono što mi je nedokučivo jeste da li će premijerka Brnabić u tom trenutku prestati da bude članica Brnabić.

Hoće li se, oslobođena obaveze da služi gazdu, iznova autovati kao osoba i to potpuno svejedno kog seksualnog opredeljenja.

Šta se dešava sa svima onima koji su se svojevoljno odrekli sopstvenog ja zarad stranačkog mi, kada sve ode (a otići će) dođavola?

Hoćemo li možda biti svedoci jedne drugačije parade, parade svih onih koji su danas poslušnici jednog čoveka, a koji će sutra konačno skupiti hrabrosti da kažu – “ne želim više da se krijem iza članstva u stranci, ne želim više da se odričem svog mišljenja zbog zvaničnog stava, neću da izgovaram laži jer mi je tako naređeno, hoću da posnosno govorim ono što mislim…”

Zamišljam Anu Brnabić na čelu te kolone.

Reakciju građana na tu kolonu plašim se da zamišljam.

IZVOR: Okruženje

POSTAVI ODGOVOR

Unesite Vaš komentar
Molimo unesite vaše ime