Pamtimo 1998. godinu na Kosovu i Metohiji, kada počinju kidnapovanja, otmice, ubistva nedužnih srpskih civila, ubijanje policajaca i vojnika.
Snage bezbednosti SRJ pokušavaju da spreče terorističku UĆK da čini zlodela ulazeći u žestoki sukob i borbu sa teroristima.
Pamtimo 1999. godinu na Kosovu i Metohiji i u SRJ, kada NATO „Milosrdnim anđelom“ navodno sprečava humanitarnu katastrofu na Kosovu i Metohiji i vrši agresiju na SRJ, a sve u cilju zaštite i podrške terorističkoj UĆK, ubijajući „milosrdno“ svakog ko se našao pod „krilima čeličnog anđela“.
Pamtimo 09. jun 1999.godine i potpisivanje Kumanovskog sporazuma kojim prestaje NATO agresija i 10. jun1999. godine kada SB OUN usvaja Rezoluciju 1244, kako bi se rešila „teška humanitarna situacija“ na Kosovu i Metohiji, koju sami izazvaše.
Odrediše da mirovne snage predvođene NATO-om, KFOR-om, UNMIK-om garantuju život i opstanak građanima na Kosovu i Metohiji. Taj jun 1999. godine i period posle postaje zla kob za srpski narod na Kosovu i Metohiji. Od tada zajedničkim snagama „garanti mira“ i teroristička UĆK intenziviraju zločine nad srpskim narodom vršeći otmice, kidnapovanja, ubistva, uništavaju i uzurpiraju srpsku imovinu i kulturnu baštinu, preoravaju grobove naših pradedova. Ta Rezolucija za jedan narod beše sporazum, mir, život, a za drugi nesporazum, opasnost, ubijanje, kidnapovanje, otimanje, pogrom. Srbi postaše meta mirovnjaka i terorista. Zločinima hoće da zatru sve što je srpsko.
Pamtimo sve naredne godine 2000, 2001… 2004… u kojima zlo i zlodela nad našim narodom ne prestaju. Svi ti oduzeti životi bilo otmicama, bilo ubistvima Srba, Roma i lojalnih Albanaca dostigoše broj od 2500 ljudi.
Vreme prolazi zagovaraju se oproštaj i pomirenje, a mi članovi porodica žrtava poručujemo:
„Možemo oprostiti, ali ne i zaboraviti sve što je spaljeno, uzurpirano, preorano, ali ne možemo i nemamo pravo da oprostimo i zaboravimo ljudske živote. Ti životi su bili životi naših najbližih članova porodica koji su otimani, kidnapovani, ubijeni samo zato što su Srbi, samo zato što su hteli život na svojim ognjištima, samo zato što su hteli da posle života budu pored svojih predaka. Zločinci im ne dozvoliše život, ugasiše im ognjišta, preoraše grobove pradedova. Zato zaboraviti nećemo nikada, a oprostiti onda kada zločini i zločinci budu kažnjeni za svoja zlodela.
Ne zaboravljamo ni zločince, pripadnike terorističke UĆK, koji nam 1998. i do juna 1999. godine iz ruku otimaše, mučiše, ubijaše decu, braću, sestre, roditelje, a od juna 1999. godine dobiše pojačanje „mirovnjake“ KFOR-a, UNMIK-a i zločini se nastaviše još žešće i svirepije.
Porodice žrtava ne zaboravljaju, sedamnaest godina čekaju istinu i pravdu za svoje žrtve, čekaju kažnjavanje zločinaca, čekaju da se vrate svojim ognjištima i ponovo obeleže grobove pradedova, u tom čekanju i sami postadoše žrtve, ali znajte:
„ŽRTVE NE ZABORAVLJAJU ŽRTVE“!
Sestra kidnapovanog Novice Markovića
13.06.2015 Zastupnik Udruženja kidnapovanih i ubijenih
na Kosovu i Metohiji,
ćerka kidnapovanog i ubijenog Tomislava Markovića, Snežana Marković Zdravković
KM Novine
