RTS kao „ministarstvo straha“
Svaka vladajuća garnitura odnosno partija na vlasti upravljala je RTS-om, kao javnim servisom. Treba podsetiti da je od 1990. do 2000. godine, vlast nad RTS-om imao SPS, pa su u vreme opozicionog delovanja tu televiziju nazivali „TV Bastiljom“. Nakon 2000. godine i osvajanja vlasti od strane DOS –a, RTS je bio podeljen na uticaj DSS i Koštuničine politike, kao presednika SRJ i premijera, i uticaj DS-a, posebno od 2008. godine, u vreme vlasti DS i predsednika Srbije i DS-a, Borisa Tadića. Sada je na vlasti koalicija oko naprednjaka i „monopol“ ima SNS, ali ne tako direktno kako su ranije imale SPS i DS.
U vreme vlasti SPS cenu politike su platili nekadašnji direktor Dušan Mitević, zbog demonstracija 9. marta 1991. godine, kao i režimski urednici, a oktobra 2000. godine, cenu linča je platio generalni direktor RTS-a, Dragoljub Milanović, nakon paljena televizije, kao i jedan broj urednika. RTS su u ime vlasti suvereno vodili ljudi bliski i DSS-u i DS-u, pre svega pokojni majstor medija, Aleksandar Tijanić. RTS je bio i pod jakim uticajem Milorada Vučelića, kada je on bio u vrhu SPS-a, pre nego što ga je zamenio Milanović. Politički gledano, jak uticaj na program RTS-a imali su generalni direktori Mitević, Vučelić i Tijanić, a profesionalni pad dogodio se za vreme vlasti Milanovića, kao vernog saradnika Slobodana Miloševića i mire Marković. Nakon smrti Aleksandra Tijanića, koji je vešto balansirao u politici i bio vrstan organizator, sada je „v.d.“ stanje u toj TV kući.
Opozicija – jeretik RTS-a
Vidne političke štete u uticaju na RTS ostavila je DS nakon 2000. godine, svojim kadrovima u uređivačkoj strukturi i članovima UO. Današnji RTS, koji još uvek nema svog domaćina, odnosno adekvatan menadžment, kreće se na talasima političkih uticaja, ali održava minimum ravnoteže javnog interesa. Kao što je RTS bio škrt za opoziciono delovanje SPO-a i DS-a, u periodu 1991-2000. godina, tako je bio škrt program predstavljanja opozicije 2000. godine, SNS-a od 2008. do 2012. godine, dok je danas škrt o radu DS-a i drugih stranaka. Međutim, problem je što se DS vidno politički potrošila i kompromitovala, što postoji više političkih frakcija i opcija i javnost teško prepoznaje poruke njenog lidera Pajtića ili šefa poslaničke grupe, Borka Stefanovića.
RTS kao „ministarstvo istine“
Tako je potpredsednik Demokratske stranke Borislav Stefanović pozvao na demonstracije i pobunu protiv RTS, jer se na toj televiziji, kako se kaže, čuju samo mišljenja vladajućih partija, a nema dovoljno opozicije. Zato se direktno optužuje kada je reč o informativnom programu, urednik informativnog programa RTS-a, Nenad LJ. Stefanović, koji po prvom Stefanoviću sprovodi „vučićizam“. Borko Stefanović, poučen političkim potezima Ciprasa u Grčkoj, želi da pravi levičarsku i građansku pobunu i demonstracije, pobunu, uz upotrebu jaja ispred RTS, kao simbola protesta. Žute demokrate, nažalost, polupale su sva jaja političkog protesta, oktobra 2000. godine, a onda su izneverili „revoluciju“ i krenuli još surovijim stazama moći i korupcije, nego ona vlast koju su rušili 5. oktobra 2000. godine. Dakle, „žuti“ su potrošili sva jaja narodnog protesta i sada, kada više nemaju uticaja ili gube vlast, žele da budu „nova levica“. Politički gledano, DS je od građanskog centra, kako je zamišljena, u borbi protiv komunizma otišla „ulevo“ sa neoliberalnim programom, a sada, kada su opozicija, žele da budu bliži radikalnoj levici. Sve vlasti u Srbiji koristile su RTS kao svoje političko i medijsko oružje moći, a svaka partija se preko RTS-a podizala i padala.
RTS podizala i obarala vođe i partije
RTS, odnosno tadašnja RT Beograd, podizala je kao političkog vođu Slobodana Miloševića, i Milošević je imao jednu moćnu polugu vlasti upravo preko RTS-a i drugih medija, pre svega lista „Politika“ i „Večernje Novosti“. NATO je u RTS-u „prepoznao„ Miloševićevo političko oružje i izvršio zločin u kome su stradali nedužni radnici RTS-a. Kada je došlo do promene vlasti u Srbiji, oktobra 2000. godine, ponovo je goreo RTS i nametnuti su partijski oblici rada. Iz RTS-a su devedesetih godina prošlog veka otpuštani novinari iz političkih razloga, a u vreme vlasti DSS, DS i DS i SPS, RTS je bila glasilo uticaja premijera i predsednika Srbije. Danas je RTS u službi državne politike i političke linije premijera Srbije, Aleksandra Vučića. Ono što je mnogo više alarmantno je nestajanje na destine lokalnih RTV stanica, njihovo gašenje ili tajkunska i druga privatizacija, koja je vidno urušila poziciju i slobodu i prava novinara.
Lideri DS-a se, recimo, ne bune zbog jeftine prodaje STUDIJA B ili drugih lokalnih stanica, gde su vladali ili i sada imaju vlast. Političari partija u Srbiji i dalje određuju preko „tržišnih“ principa medijsku mrežu i slobode. Izvesno je da u Srbiji novinarstvo trpi udar političke moći na svim nivoima i da se političari bore za svoj uticaj u medijima, kao vidu javne tribine i održavanja na vlasti. Kako se približavaju lokalni i pokrajinski izbori, sada je period pritiska na medije, koji treba da budu vid kontrolora javnog mnjenja i društvenog stava. Na kraju, treba reći da su partije poput SPS, DS i SNS, preko svojih interesa zavladale medijskim prostorom i da suvereno vladaju na RTS-u, uz podršku tajkunizovanih lokalnih i drugih medija, šireći oblike vulgarne političke propagande, ali i kiča i šunda, pornografije i društvenog neukusa. Politika i partije deo su „rijaliti šou“ programa i umesto odgovornih državnih poruka nude se oblici „žute“ i „sive„ propagande. Politički lideri na vlasti medije koriste kao svoja privatna sredstva političke borbe i kampanje, i u mnogo čemu liče na vođe političkih sekti i deluju kao Orvelovi junaci iz „1984“.
Milošević je probio „Videodrom“ moći i magije televizije u političkoj vlasti, a danas tu snagu i moć TV, interneta, fejsbuka, tvitera i jutjuba, koriste današnji političari. Prvak u medijskoj moći na svim kanalima je premijer Aleksandar Vučić. Vrhu DS-a i Borku Stefanoviću nedostaje bar 20 odsto medijske popularnosti Vučića. Ipak, svi zajedno deluju na prosečnog građanina Srbije, koji negde i dalje veruje u moć „čarobne kutije“, odnosno TV-a.
Tomislav Kresović
Vidovdan
